Sabornost po meri Zapada

Piše Nataša Jovanović

Nikada u srpskoj istoriji, i staroj i novoj, nije izrečeno toliko uvreda, nikada toliko vulgarizovana i ponižena nije bila Crkva, kao za ovako kratko vreme trajanja Sabora. Rane nisu ni lake ni bezazlene. Posledice pak dalekosežne i pogubne

Redovni majski Sabor SPC poslednjih pet godina ima za temu otvaranje „starih rana“, smene i postavljanja, intrige i blagoslove, a period trajanja Sabora uvek je obavijen obaveznom konspiracijom. Bar je tako bilo do sada. Ove godine izostala je konspiracija, a vladike su svojim vernicima, o čemu su izveštavali redom svi tabloidi, priredile obračun po meri zemaljskih potreba, jedni kako bi očuvali kanone, drugi, kako tvrde, obraz SPC.

LIKVIDACIJA JE MOGLA DA POČNE Ovogodišnje zasedanje Sabora proteklo je u znaku neslaganja oko odluke Sinoda (petočlana crkvena „vlada“ kojom predsedava patrijarh) da episkop kanadski i episkop mileševski budu suspendovani sa dužnosti zbog finansijskih problema u njihovim eparhijama. Izglasavanju „konačne odluke kojom je Njegovo preosveštenstvo episkop Georgije trajno razrešen upravljanja Eparhijom kanadskom“ većinom glasova episkopa SPC (do zaključenja ovog broja „Pečata“ nije rešen slučaj vladike Filareta) prethodio je zahtev vladike bačkog Irineja da se preispitaju odluke Sinoda o razrešenju dvojice vladika. Za ovaj zahtev vladika bački je dobio podršku 21 episkopa. Medijska likvidacija je mogla da počne.

Iako bi trebalo da podrazumeva tajnost, o ovogodišnjem zasedanju Sabora i konfrontiranju među vladikama u javnosti i među građanima sve je rečeno. Zahvaljujući „pouzdanim izvorima iz vrha SPC“ čije su informacije poslužile u snažnoj anticrkvenoj, a zapravo antipravoslavnoj i antisrpskoj kampanji, javnost je „upoznata“ sa tim da Srpska pravoslavna crkva boluje od više bolesti, da su na sceni zemljački klanovi, male i velike otimačine, neukost i primitivizam, klanovi na vrhu, klanovi na dnu, politička ostrašćenost, konačno i verbalni i fizički obračuni…

Odluka o razrešenju vladike Georgija, podsetimo, doneta je 20. aprila na osnovu izveštaja i zaključaka sinodske komisije, koja je zbog „brojnih pritužbi sveštenstva i naroda“ proveravala „materijalno-finansijsko poslovanje i sveukupni život Eparhije kanadske“, kao i „pastirski rad vladike Georgija“. Takođe, početkom marta i vladika Filaret razrešen je na osnovu izveštja koji je dostavila posebna crkvena komisija, a Sinod ju je prethodno formirao sa zadatkom da ispita sve navode na račun episkopa.

 

U bezočnom i bez ikakve mere blaćenju vladika prednjačili su „Kurir“ i „Alo“, dok je Radio „Slobodna Evropa“ i pre početka zasedanja Sabora postavio pitanje da li je kao jedan od najmilitantnijih predstavnika Srpske pravoslavne crkve, Filaret konačno smenjen zbog svog ekstremizma ili su se crkveni oci sakrili iza njegove samovolje u upravljanju eparhijom?
Neprovereni podaci o vladikama vrveli su iz tekstova sa kompromitujućim naslovima Iza kulisa: Sinod o ženskim nogama i minićima, ili Georgije na „vijagri“?, ili pak Mlatite me motkom ako sam gledao ženske noge. U pojedinim tekstovima podrobno je opisano kako je vladika kanadski Georgije dozvolio ženi da prespava u njegovoj episkopiji, na banketu u manastiru Svetog Save u SAD, gledao u noge ženama u mini-suknjama, a navodno je tražio od sveštenog lica i da mu kupi „vijagru“. Ne propuštajući tako divnu priliku da satanizuje SPC, „Kurir“ je u vreme zasedanja Sabora obavestio vernike da im, ukoliko odluče da kupe svetu vodicu u Crkvi Svete Petke koja košta 30 dinara, neće vratiti kusur. Novinar nije napisao da niko neće ni proveravati da li ste dali novac, te da je to u ovoj, kao i u ostalim crkvama SPC pitanje dobre volje. No novinar citira ojađenog vernika koji pripoveda kako je njegova supruga na kutiji, gde je predviđeno da se ubaci novac, stavila 200 dinara i čekala kusur. Ali nikog nije bilo tu ko bi joj rekao da se kusur ne vraća. Ispovest je završena nedoumicom oko toga da niko ne zna gde novac tačno odlazi, i konstatacijom da se mnogo novca nakupi, posebno tokom praznika.

 

SMENE PO GRIGORIJU U istraživačkom novinarstvu najdalje je otišao „Alo“ sa izvedenom računicom koliko su pojedine vladike mogle da potroše baškareći se u hotelu Moskva u kome svako od njih ima zasebnu sobu, za noćenje plaća oko 130 evra, a iza zatvorenih vrata banket-sale drže odvojene sastanke.

Pobuna, puč, smenjivanje patrijarha, strani faktor, bludni sin, „vijagra“, minići, „mercedesi“, pa čak i „paklena atmosfera“ na Saboru ključne su reči za pretraživanje izveštavanja o ovogodišnjem zasedanju Sabora SPC. Nikada u srpskoj istoriji, i staroj i novoj, nije izrečeno toliko uvreda, nikada toliko vulgarizovana i ponižena nije bila Crkva, kao za ovako kratko vreme trajanja Sabora. Rane nisu ni lake ni bezazlene. Posledice pak dalekosežne i pogubne.

Smenu vladike kanadskog Georgija, „Blic“ je konstatovao slavodobitnim podsećanjem da je prvi izvestio o tome kako vladika bački Irinej nedeljama pre Sabora priprema puč, te oko sebe okuplja grupu episkopa. „Blic“ je takođe ekskluzivno objavio potpisanu peticiju sa kojom je 21 od 47 vladika, koliko čini Sabor, došlo na prvi dan zasedanja 14. maja. Nema mesta sumnji da je insajder i svojevrsni zaštićeni svedok ovog lista vladika hecegovačko-zahumski Grigorije. Pokazuje se sasvim očigledno da je to već godinama bio…

Da klerikalno novotarstvo ima podugačku ruku, posebno u crvotočnim i nesistemskim državama kao što je Srbija, osetile su vladike na sebi još 2008. godine kada se pojavio prvi spisak nepodobnih vladika.

Vladika Grigorije, koji je nešto pre toga pozvao Radovana Karadžića i Ratka Mladića da se predaju Haškom tribunalu, a patrijarha Pavla da bolestan podnese ostavku, u pomenutom pismu iz 2008. optužio je pojedine vladike da se opiru modernizaciji i promenama u SPC.

Na tom spisku nepodobnih našli su se Artemije (Radosavljević) Jefrem (Milutinović) Nikanor (Bogunović) Pahomije (Gačić) Vasilije (Kačavenda) i Filaret (Mićić). Mada u pismu nije pominjao vladike Georgija i Konstantina, episkop Grigorije je, gostujući na RTS povodom svog dopisa, kazao da ga njih dvojica nisu podržali. Zanimljivo, kadrovske smene u Crkvi su upravo išle tim redom, a pomenuta imena se pred svako zasedanje Sabora uzimaju kao potencijalni viškovi, pa se nameće zaključak da pomenuti spisak nije tek puka improvizacija episkopa Grigorija, već program koji za cilj ima rušenje SPC.

Iako se, kao u slučaju smene vladike raško-prizrenskog Artemija 2010. i srednjoevropskog Konstantina 2013. godine, kao argument za smenu gotovo uvek potežu finansijske malverzacije Grigorije je njihovu nepodobnost objasnio neprilagođavanjem duhu vremena i opiranjem modernizaciji. U istom reformatorskom duhu, na pomenute vladike obrušavali su se godinama unazad i verski analitičari, neki čak otvoreno antisrpske i antipravoslavne orijentacije.

 

OSVEŽAVANJE CRKVE Projekat urušavanja SPC, jedinog zajedničkog imenitelja Srba rasutih po bivšim republikama nekadašnje države, počeo je oktobra 2000. upravo insistiranjem na reformama, kada su kao zadatak preporoditelji države i nacije postavili i „osvežavanje Crkve“, odnosno njeno usmeravanje u pravcu „demokratskih interesa“. Srpska pravoslavna crkva se našla pred izborom: da ostane izvan ovih procesa držeći se nepromenljivih kanona i misije koju je imala u istoriji, ili da prihvati činjenicu da je treći milenijum upravo u toku. Ali modernizacija, u ovom slučaju, krila je pokušaj stvaranja proevropske pravoslavne crkve, o čemu postoje dokazi u „Vikiliksovim“ depešama koji svedoče o „upornim pokušajima američkih činovnika da u Svetom sinodu SPC identifikuju svoje saveznike, o predsedniku Srbije Borisu Tadiću koji ‚iza scene‘ radi u sprezi sa važnijim crkvenim umerenjacima, pokušajima da se utiče na izbor patrijarhovog naslednika…“ Pokušaji stvaranja lažne simfonije između države i Crkve urodili su nizom kršenja crkvenih propisa. I dok u vreme Titovog socijalizma, kad je Crkva od države bila jasno odvojena, prema Letopisu SPC, preplitanja politike i Crkve, te podela nije bilo niti je moglo biti, u vreme Borisa Tadića se nacionalna istorija narugala svom narodu ovakvim paradoksima.

Cilj novotaraca i njihovih mentora sa Zapada bio je da se SPC povinuje unijatskoj ideji, kao i da prihvati volju tadašnjih vlastodržaca da dovedu papu u Srbiju. Stara boljka, ekumenističke ideje i protivljenje njima, rizici i posledice bilo kakvih promena postali su veći u SPC nego u bilo kojoj drugoj pravoslavnoj crkvi na svetu. Istovremeno, sledeći ideju o granicama koje je NATO propisao, tekli su pokušaji osnivanja novih eparhija i eparhijskih saveta kao ispostava autokefalne crkve. Svesna da samo jedinstvena Crkva može sačuvati nacionalnu svest Srba u Šumadiji, Dubrovniku, Podgorici, Prištini i Banjaluci, Imperija je naložila da se nove granice eparhija poklope sa tzv. državnim granicama koje presecaju nacionalnu celinu srpskog naroda, stigmatizovanu austrijskom kovanicom „Velika Srbija“.

PITANJA I PITANJE NAD PITANJIMA Takođe, razloge za udar na SPC trebalo bi potražiti i u činjenici da, kao najjača pravoslavna crkva posle ruske u slovenskom svetu, po meri Zapada ona ne sme jaka i snažna da dočeka veliki rasplet u odnosima do kojega će na Osmom vaseljenskom saboru neminovno doći između Moskovske i Carigradske patrijaršije.

Otuda treba biti oprezan i znati da svaki izvor nestabilnosti u SPC, pa i ovaj koji je donelo majsko zasedanje Sabora, pada na plodno tlo zapadnih ambicija.

Sam Sabor nesumnjivo je ostavio nekoliko pitanja da vise u vazduhu. Prvo, da li su donete odluke saborne, jer ako je odluka o smeni vladika izglasana parlamentarnim nadglasavanjem, može li ona uživati bilo kakav autoritet? S druge strane, čime motivisane su tek sada pojedine vladike, posle protivustavnog i protivkanonskog uklanjanja vladike Artemija, koji je bio značajan presedan za buduće čistke, odlučile da vrate kanonski poredak, te da li bi takva njihova odluka podrazumevala revizije i ostalih slučajeva?
No iznad svih, pa i pitanja da li su vladika Filaret i vladika Georgije žrtve nečije samovolje, prekršenog kanona ili vlastodržačkog zanosa, stoji jedno krupnije i sudbonosnije: Da li će i u kojoj meri ovim poslednjim podelama biti žrtvovan autoritet Crkve i jedinstvo crkvenopravnog poretka?
U ovoj priči nije bitno ko je na dobitku a ko na gubitku. Podele među vladikama u SPC ne mogu voditi u raskol, ali mogu postati krajnji izvor nestabilnosti. Izvesno je da narod, onaj obični narod koji ide u Crkvu i ne zna mnogo o raskolima i podelama, postaje svestan da bi dalja podela Crkve dovela do njenog daljeg sunovrata. Da li će u vremenu razobručenog nasilja, kada se kida deo po deo srpskog nacionalnog bića, SPC uoči godišnjice sticanja autokefalnosti iznaći u sebi mudrosti i snage da prevaziđe ove podele, i još jednom zajedno sa svojim narodom pretraje i ovu okupaciju?