Kofer pun izgovora

Piše Nikola Vrzić

Kakve ponude koje ne može, ali istovremeno mora da odbije, čekaju premijera Srbije Aleksandra Vučića sledeće nedelje u Vašingtonu kada se bude sastao sa potpredsednikom SAD Džozefom Bajdenom?

Gostujući protekle nedelje uveče na televiziji B92 – televiziji nastaloj 6. oktobra 2000. godine na talasu revolucije finansirane iz Sjedinjenih Američkih Država, televiziji nastaloj iz Radija B92 koji su uoči petooktobarske revolucije Amerikanci i njihovi evropski partneri takođe finansirali obilato – premijer Srbije Aleksandar Vučić uputio je ozbiljno upozorenje i Amerikancima i njihovim evropskim partnerima. Rekao je, naime, da se srpski put u Evropsku uniju nalazi u opasnosti, i da nastavak tog puta zavisi od njega lično.

Vučić je to učinio tako što je obelodanio rezultate istraživanja javnog mnjenja, koje je pokazalo da put Srbije u EU podržava tek 48 odsto ispitanih, dok mu se – „izričito“ – protivi čak 36 odsto, što inače nijedna anketa objavljena u javnosti dosad nije pokazala. Pritom, nastavio je, Srpska radikalna stranka trenutno je treća partija po popularnosti, dakle, ispred žutih u svim njihovim pojavnim oblicima, a pokazaće se potom da se ispred Demokratske stranke Bojana Pajtića i Socijaldemokratske stranke Borisa Tadića nalaze i Demokratska stranka Srbije i „Dveri“ sa 6,6, naspram Pajtićevih 6,1 i Tadićevih 4,9 odsto podrške. Sve u svemu, zaključio je Vučić svoje upozorenje evroatlantskim partnerima, evropsko opredeljenje Srbije zavisi od njegove Srpske napredne stranke, i ako bi ta stranka promenila svoju proevropsku politiku, od te politike i nastavka evropskog puta Srbije – sa svim njegovim posledicama i prikrivenim namerama – ne bi ostalo ništa.

 

UPOZORENJE Ovime je Vučić, praktično, evroatlantsku zajednicu upozorio da mu ne podigrava ispod pojasa, da ga ne destabilizuje i ne postavlja mu preteške zadatke, zato što bi to moglo da joj se – evroatlantskoj NATO i EU zajednici – obije o glavu tako što će Vučića naterati da se okrene na drugu stranu, što bi pak poremetilo gotovo kompletnu balkansku geostratešku doktrinu NATO i EU zajednice jer se, rečima predsedavajućeg Komiteta za spoljne poslove Evropskog parlamenta Elmara Broka, „stvar oko Zapadnog Balkana sastoji u tome da je od asolutne (utmost) važnosti da se u to uključi Srbija, zato što od nje zavisi stabilnost čitavog Zapadnog Balkana“. Što zapravo znači da je uvlačenje Srbije u EU i NATO u prvenstvenom interesu samih (evro)atlantista a ne naše Srbije.

[restrictedarea]

Novootkrivenom svešću o sopstvenom značaju i političkoj impotenciji svojih potencijalnih takmaca iz onog iskreno proevropskog, dakle žutog tabora, te izvesnom dozom kuraži koja je iz svega toga proistekla, moglo bi da se objasni i odbijanje Vučića i njegove vlasti da promptno, kao što je od njih zatraženo, vrate Vojislava Šešelja u Haški tribunal. Ovaj zahtev sumnjive legalnosti – zahtev za vraćanjem Šešelja uputilo je Srbiji Žalbeno veće, pošto je Pretresno veće to odbilo da učini; i u Žalbenom veću usvojen je jedva, preglasavanjem; i upućen je bez neophodne prateće dokumentacije, koja je neophodna da bi zakonski mehanizam ekstradicije bio pokrenut – imao je za cilj da izazove nestabilnost u Srbiji, kakva bi (makar u izvesnoj meri) usledila da je postupljeno onako kako se od nas zatražilo. Vlast je, elem, postupila kuražno utoliko što se opredelila da postupi u skladu sa srpskim zakonodavstvom, i ovaj pokušaj izazivanja nestabilnosti zasad je, ako ne otklonjen, a onda uspešno odložen.

No mnogo će više kuraži kakvu je demonstrirao u slučaju Vojislava Šešelja – a zahvaljujući gostovanju na B92 znamo i na čemu je ona zasnovana – Aleksandru Vučiću biti potrebno sledećeg ponedeljka i u potonjih nekoliko dana, kada će boraviti u zvaničnoj poseti SAD na poziv potpredsednika Džozefa Bajdena. Ako već ne namerava da ispuni ono što će Amerikanci od njega zatražiti – a od njega će zatražiti da u Srbiji ispuni američki interes koji je srpskom interesu suprotstavljen već po samoj prirodi američkog geopolitičkog cilja na Balkanu – Vučiću će uz kuraž biti potreban i pozamašan kofer ispunjen argumentovanim izgovorima. Izgovorima da američke želje ne ispuni u potpunosti, argumentovanim tako da odbacivanje američkih zahteva ne izgleda brutalno kao što zaslužuju i direktno kao što bismo voleli, zato što bi brutalno i direktno odbijanje predstavljalo šamar koji bi onda morao da izazove američku kontrareakciju po uzoru na ono što su izazvali u Makedoniji, isprovociranu njihovom potrebom da nas disciplinuju kao i Makedoniju. Uostalom, kada bi se dogodio takav napad na Srbiju – napad nekom vrstom „obojene revolucije“ obogaćene terorizmom – pitanje je i na koliku bismo, prvenstveno rusku pomoć, mogli da računamo; ne zbog nedostatka volje da nam se pomogne već zbog nedostatka mogućnosti i sredstava, a izvesno je i da Rusiji, kao našoj jedinoj potencijalnoj zaštitnici, ako bismo ušli u otvoreni sukob s Amerikancima/NATO/EU, u ovom trenutku nije potrebno otvaranje još jednog žarišta. Najzad, i sami su toliko puta ponovili da nemaju ništa protiv srpskog puta u EU, ne zato što žarko žele da članica EU postanemo, već zato što dobro znaju šta bi naše – u ovom trenutku – naglo odustajanje od članstva u EU, koje nam je inače potrebno koliko i čir na želucu, ovde izazvalo. Zato nam je mudrost zasnovana na kuraži danas potrebnija od same kuraži.

 

ATLANTSKI SAVETI Elem, šta će Amerikanci u liku Džozefa Bajdena zatražiti od Srbije oličene u Aleksandru Vučiću? I šta bi on morao da mu odgovori ako mu je interes Srbije u Srbiji preči od interesa Amerike? Pošto je u suprotnom odgovor sadržan u samo jednoj reči, „da“, jer, kako to posle Dejtona Ričard Holbruk reče Slobodanu Miloševiću – čemu je posvedočio Momir Bulatović – američki su prijatelji u kudikamo nepovoljnijem položaju od njihovih neprijatelja jer neprijateljima ponešto i možemo da propustimo, ali prijatelji uvek moraju da urade sve po našem diktatu…

Za pomoć u odgonetanju američkih namera u Srbiji i na Balkanu, koje će Džozef Bajden preneti Aleksandru Vučiću, pozivamo vašingtonski Atlantski savet (Atlantic Council). Zašto? Zato što je reč o organizaciji, think tank-u koji okuplja i političku i bezbednosnu i biznis elitu SAD, to jest one bliske izvoru odluka koje se donose u Vašingtonu, a uz to na donošenje tih odluka utiču i sami, te ih otuda treba poslušati jako, jako pažljivo.

O uticaju Atlantskog saveta na politiku SAD, da najpre oko toga ne bude nikakve sumnje, svedoči već i sastav njegovog Borda direktora i Međunarodnog savetodavnog odbora. Bićemo poprilično opširni iako ćemo preskočiti mnoge. Među počasnim i doživotnim direktorima Atlantskog saveta su i nekadašnji šefovi američke diplomatije (državni sekretari) Džejms Bejker, Medlin Olbrajt, Kolin Pauel i Kondoliza Rajs, ministri odbrane Frenk Karluči, Robert Gejts i Vilijam Peri, bivši direktori Centralne obaveštajne agencije (CIA) Leon Paneta, Majkl Hejden i Džejms Vulzi i bivši zamenik direktora CIA Džon Gordon, bivši načelnik Generalštaba američke vojske Majkl Malen, aktuelni predsedavajući Savetodavnog odbora za nacionalnu bezbednost Vilijam Vebster, bivši nacionalni savetnici za bezbednost predsednika SAD Henri Kisindžer, Brent Skoukroft i Stiven Hedli, bivši podsekretar za finansije zadužen za međunarodne odnose Timoti Adams, bivši glavnokomandujući američke vojske u Evropi Ričard Loson, zamenik komandanta američke Centralne komande Džon Alen, Jan Lodal zadužen za politiku odbrane, Džejn Hol Lut koja je od 2009. do 2013. bila zamenica sekretara za domovinsku bezbednost, bivši podsekretar za odbranu Vilijam Lin III, Džozef Naj, aktuelni član državnih saveta za spoljne poslove i za odbranu, za koga magazin „Forin polisi“ kaže da „svi putevi ka razumevanju američke spoljne politike prolaze kroz Naja“, general koji nas je bombardovao 1999. Vesli Klark, bivši američki predstavnik u NATO Ivo Daalder, doskorašnji NATO komandant u Evropi Džejms Stavridis, a u Međunarodnom savetodavnom odboru su i vodeći američki geostrateg i nekadašnji nacionalni savetnik za bezbednost Zbignjev Bžežinski, bivši švedski šef diplomatije Karl Bilt, bivši sekretar za odbranu Čak Hejgel, te predstavnici krupnog, korporativnog kapitala poput glavnih izvršnih direktora (CEO) kompanija kao što su „Erbas“, „Lokid Martin“, „Koka-Kola“, „Ševron“, „Unilever“, „Goldman Saks“…, a sa njima i medijski magnat Rupert Mardok. Uza sve to, Atlantski savet je u bliskom odnosu i sa budućim Vučićevim domaćinom u Vašingtonu Džozefom Bajdenom, koji je u julu 2011. bio i počasni govornik na proslavi jubilarne, 50. godišnjice Atlantskog saveta, a samo tokom prošle godine je u dva navrata učestvovao u događajima koje je Savet organizovao, 30. aprila 2014. u Vašingtonu i 22. novembra u Istanbulu.

Šta, dakle, američki Atlantski savet ima da otkrije o američkim namerama koje se i nas tiču?

OPSEDNUTOST RUSIJOM Njihove opsesivne teme jesu Rusija i njen predsednik Vladimir Putin, jer, rečima izvršnog potpredsednika Atlantskog saveta Dejmona Vilsona pred nadležnim odborom američkog Senata 4. marta ove godine (pod naslovom „Transatlantska strategija za odvraćanje Putinove agresije“) „predsednik Putin danas predstavlja direktnu pretnju američkim interesima i vrednostima… Njegov rat u Ukrajini i njegovi pokušaji da poseje razdor među našim saveznicima imaju cilj da pokidaju svetski poredak uspostavljen posle Hladnog rata i da potkopaju američki kredibilitet i uticaj“. Što se tiče Balkana i Srbije: „Novi, agresivni stav Rusije pretvorio se u intenzivni diplomatski napor da se ruski uticaj proširi dalje, naročito u Jugoistočnoj Evropi, i da se ometu tekući procesi evropskih integracija.“ I otuda: „(Putinovoj) agresiji na istoku Evrope treba da se suprotstavimo konsolidovanjem evropskog juga. A to znači da (treba da) pozovemo Crnu Goru da se priključi NATO, da iznova podstaknemo rešavanje problema imena Makedonije, i da intenziviramo napore da izgradimo strateška partnerstva SAD sa Srbijom i Kiprom.“

Drugim rečima, ukrajinskim ratom SAD i Rusije – kojim bi Sjedinjene Države da Rusiju izbace iz Evrope kako bi zadržale sopstvenu hegemoniju nad Evropom a od Rusije načinile tek regionalnu, ali ne i globalnu silu koja bi mogla da ugrozi američku hegemoniju, jer samo je o tome reč – ovim su, dakle, ukrajinskim ratom zahvaćeni i Balkan i Srbija. Kao što je izbačena iz Ukrajine, Rusija treba da bude izbačena i sa Balkana kao svog poslednjeg preostalog puta ka središtu Evrope. I zato smo mi, danas, Amerikancima toliko važni.

O tome, preko Atlantskog saveta u tekstu „Balkansko parče Putinove slagalice“ od 14. aprila, svedoči i Stiven Blank, viši saradnik Američkog saveta za spoljnu politiku, tela koje „blisko sarađuje sa članovima Kongresa, izvršnih vlasti i zajednicom koja donosi političke odluke“ u Vašingtonu. „I dok je pretnja Poljskoj i baltičkim državama izazvala opravdanu zabrinutost, imperijalna avantura ruskog predsednika Vladimira Putina podjednaka je pretnja i Balkanu. Moskva – upotrebljavajući isporuke energenata, informacioni rat, trgovinu, prodaju oružja i pokušaje da uspostavi vojne baze na Kipru, u Crnoj Gori i u Srbiji – kao u košarci vrši presing po čitavom terenu kako bi potkopala proces evropskih integracija… Da bi se to videlo, ne treba ići dalje od Srbije. Rusi koriste poplavu etno-religijske propagande kako bi istakli navodno jedinstvo srpskog i ruskog naroda, pretnju NATO i Evropske unije, draž ruskih energenata, i nerešenost pitanja na Kosovu… Srpska politika koleba se između sirenskog zova Moskve i mnogo svetovnije muzike Brisela.“ Posle ruskog odustajanja od „Južnog toka“, navodi Blank dalje, „Beograd je objavio da bi dobrodošlicom dočekao snabdevanje gasom sa Zapada… To pruža zlatnu priliku koju Zapad treba da iskoristi“ jer, „iako je balkansko energetsko tržište malo po svetskim standardima, njegova lokacija daje mu veliki strateški značaj. SAD i EU sada imaju priliku da organizuju rešenja koja će dugo očekivani Južni gasni koridor iz Azerbejdžana i Turske dovesti do Balkana, ili pak američki tečni prirodni gas (LNG) i gas iz škriljaca u ovaj region. Energija ostaje geopolitički instrument, i Zapad sada može da preduzme korake da zameni subverzivni i koruptivni uticaj Rusije“. Ali ovo nije, otkriva dalje Stiven Blank, „i jedina prilika koja je Zapadu na raspolaganju. S obzirom na odluku Srbije da zatraži učlanjenje u EU, Zapad treba da otpočne diskretne razgovore s Beogradom kako bi ustanovio da li je on zainteresovan da, za Hrvatskom, uđe u NATO. Ako takvo interesovanje postoji, ono treba da bude ohrabreno. Članstvo u NATO poguralo bi (…) želju ove zemlje da pristupi EU. Učlanjenje u NATO zatvorilo bi glavne kanale podrške Rusiji i materijalno ojačalo čitavo Balkansko poluostrvo protiv pokušaja Rusije da podrije jedinstvo EU i NATO.“ Sve u svemu, „Moskva koristi svu svoju moć da utiče na Srbiju, Mađarsku, Grčku i Kipar da raskinu veze i sa EU i sa NATO“, ali „ukrajinska kriza donela je neočekivanu priliku za Zapad i za Balkan. Oni treba i da je iskoriste, dok još ima vremena“.

 

BAJDENOVI ZAHTEVI U ovim će se okvirima, sva je prilika, kretati i zahtevi koje će u ponedeljak pred Aleksandra Vučića staviti Džozef Bajden, taj „ponosni atlantista“ kako je sebe opisao u jednom od govora pred Atlantskim savetom. Ako je, kao što očigledno jeste, glavni cilj američkog delovanja na Balkanu da Amerika sa Balkana izbaci Rusiju, Bajden će od Vučića baš to i zatražiti, i to tako što će pred njega izneti zahteve čiji će zbir dati upravo ovakav konačni rezultat. Konkretno, imajući pritom u vidu i najavu američkog ambasadora u Beogradu Majkla Kirbija da će se „prvo razgovarati o situaciji u regionu. O odnosu sa Kosovom, ali i o Bosni i Hercegovini, gde ima određenih dešavanja, kojih je premijer Vučić sigurno svestan“: Bajden će od Vučića tražiti da se odrekne Milorada Dodika u Republici Srpskoj kao glavnog ruskog saveznika na zapadu Zapadnog Balkana; da ubrza dijalog sa Kosovom čiji krajnji rezultat, kao što već znamo, treba da bude priznanje nezavisnosti Kosova, kojim će Srbija izgubiti potrebu za ruskom političkom podrškom u Savetu bezbednosti a Rusija zauzvrat ostati bez mogućnosti da, zahvaljujući toj svojoj podršci, utiče na Srbiju; da se odrekne ruskog gasa i okrene se američkom i onom proameričkom, preko najavljenog LNG terminala na Krku i iz Azerbejdžana, Južnim koridorom, čime bi, posle političkog, i ruski ekonomski uticaj u Srbiji bio minimiziran. Ostvarenjem svega ovoga, američka vizija antiruske tvrđave na Zapadnom Balkanu, poput one izgrađene na kijevskom Majdanu, bila bi u dobroj meri ostvarena.

Imajući u vidu da je već propustio niz prilika da Rusiji uvede sankcije, i da je i u minulu nedelju na B92 bez uvijanja rekao da sankcije Rusiji Srbija neće uvoditi, treba verovati da će i u Vašingtonu Aleksandar Vučić ostati pri tom stavu. Da li je to garancija i da neće udovoljiti i svim ostalim zahtevima koje će, kako izgleda, Amerikanci pred njega izneti, a kojima je zajednički cilj izbacivanje Rusije s Balkana preko naše grbače? Ako namerava da ih odbije, kao što već rekosmo, biće mu potrebni dobri izgovori da to učini a da ih ne razbesni; drugim rečima, treba samo da pristane na sve što nas ne košta ništa, i da se uz to ne obaveže ni na šta što bi moglo da nas košta.

Otuda, otprilike, može ovako nekako.

Milorad Dodik? On je legitimno izabrani predsednik Republike Srpske, s kojom sarađujemo u skladu s Dejtonskim sporazumom, pri čemu ionako nemamo prava da se mešamo u unutrašnje političke stvari susedne države dokle god se događaji u njoj odvijaju legalnim političkim kanalima; uzgred, podrška Dejtonu znači i podršku Bosni i Hercegovini a ne samo Republici Srpskoj, a tu je podršku Vučić demonstrirao – uzgred, na radost evroatlantista – i kada je za svoju prvu zvaničnu posetu u ulozi srpskog premijera odabrao baš Sarajevo, te bi sada mogao Bajdena da na to i podseti, i time pokuša da stavi tačku na ovo pitanje. A kad smo kod regionalne saradnje, da podseti i na svoj odlazak u Zagreb na inauguraciju Kolinde Grabar Kitarović, i na svoj odlazak u Tiranu ove srede i prethodnu posetu Edija Rame Beogradu, čime je uverljivo uslišio zahtev za izgradnjom dobrosusedskih i konstruktivnih odnosa sa našim neiskrenim susedima.

Kosovo? Pa, Srbija je već pokazala dobru volju potpisivanjem i sprovođenjem Prvog briselskog sporazuma, a ka Drugom se sporazumu ionako ne može dok Prvi ne bude ispunjen, što će reći, dok ne bude formirana Zajednica srpskih opština čije osnivanje sada koče kosovski Albanci; pritom, normalizaciju odnosa dodatno otežava oklevanje Prištine da formira Specijalni sud za zločine OVK, što inače kažu da traže i Amerikanci, te bismo oko toga i zajedno mogli da izvršimo pritisak na Prištinu.

Ekonomija i (geo)politika gasa? Vučić nema razloga da ne kaže da će Srbija s dobrodošlicom dočekati i američki gas sa Krka i onaj proamerički iz Azerbejdžana. Diversifikacija je reč koja je u modi. Ipak, valjalo bi tom prilikom i da primeti da će američki tečni gas, kako je pred Nemačkim Maršal fondom Sjedinjenih Država rekao američki senator Kristofer Marfi, „kada saberete troškove transporta preko Atlantika, biti mnogo skuplji“ od ruskog gasa; i da je letonska ministarka energetike Dana Reiznice-Ozola početkom maja rekla da „ne postoji infrastruktura koja bi omogućila dostavu gasa iz SAD. Terminali za izvoz gasa iz SAD mogu da budu pokrenuti tek 2016–18. Tako da ne vidim da će SAD postati realan snabdevač gasa u bliskoj budućnosti“, a sve se ovo, koliko na Baltik, odnosi i na Balkan, uz dodatnu otežavajuću okolnost u vidu nepostojanja infrastrukture koja bi s nepostojećeg LNG terminala na Krku gas sprovela do Srbije; s tim u vezi pak, dok sva ta infrastruktura bude izgrađena, ako bude izgrađena, mada nije jasno čijim novcem, američkog gasa iz škriljaca – zahvaljujući kojem su Amerikanci i došli u priliku da ga imaju za izvoz – moglo bi da nestane, jer, studija Univerziteta Teksas o kojoj je izvestio ugledni časopis „Nejčer“, i za koju kaže da je „najautoritativnija prognoza proizvodnje gasa iz škriljaca do sada“, predviđa da će 2020. doći do pada proizvodnje tog gasa jer će ga biti sve manje za eksploataciju, što će njegovu cenu povećati „a to će terminale za izvoz LNG učiniti neprofitabilnim“; štaviše, ugledni „Forbs“ je prošlog septembra, pozivajući se na zaista opsežno istraživanje, javio da „većina basena gasa iz škriljaca u Americi već iskazuje opadajuću proizvodnju“ te da je, sa sadašnjim obimom proizvodnje, tog gasa za eksploataciju ostalo, po najoptimističnijoj zvaničnoj prognozi, za samo 19 narednih godina, premda relevantna geofizička istraživanja, koja „Forbs“ detaljno citira, pokazuju i da bi prava brojka mogla da bude i čitava tri puta manja… A ni eventualni azerbejdžanski gas ne može se smatrati alternativom ruskom gasu, ne samo zato što ni ovaj gasovod nije izgrađen niti nam je igde blizu, već i zato što će, i ako ga bude do 2020, on biti – prema rečima Ričarda Morningstara, bivšeg specijalnog izaslanika SAD za energetska pitanja Evroazije – kapaciteta od samo 10 milijardi kubnih metara godišnje, to jest, šest i po puta manjeg kapaciteta od planiranog ruskog gasovoda, zvao se on „Južni“ ili „Turski tok“, svejedno. Te zbog svega toga mi zaista nismo u mogućnosti da se unapred odreknemo ruskog gasa jer bismo time ugrozili sopstvenu energetsku bezbednost, a naši američki partneri nam to sigurno ne bi poželeli…

Tako da, očigledno, ne nedostaje uverljivih izgovora da ne sprovedemo američke zamisli u Srbiji, što nas pak vraća na pitanje kuraži da te izgovore i iskoristimo. Da ih iskoristimo kako bismo sebi kupili malo vremena, u iščekivanju raspleta sudbine same Evropske unije koja, priznaje nemački državni Radio „Dojče vele“ ono što je i inače očigledno, „sve više klizi u političku krizu“ i „ima velike probleme koji će narednih meseci samo da se povećavaju… Nekakav očigledan izlaz iz ove situacije ne postoji… Kud god čovek da pogleda, sve teže se raspoznaju pravi zajednički ciljevi 28 šefova država i vlada. Ulazak u temeljne reforme, koje bi namah zadovoljile Britance, Špance, Grke, Poljake i Nemce, ne može da se očekuje. Najverovatnije će se i dalje ovako nastaviti… Ako i Francuska pređe u tabor evroskeptika, Unija, koja je srastala 60 godina, naći će se pred svojim krajem“. A nasuprot tome, zamenik ruskog šefa diplomatije Sergej Rjabkov najavljuje „diversifikaciju aktivnosti BRIKS i jačanje mogućnosti ove asocijacije da utiče na svetske procese, na globalnu politiku i ekonomiju“…

Ostvari li se makar jedna od ove dve prognoze, eto konačno i Srbiji prilike da promeni svoju (do)sadašnju politiku, koja nas je i dovela tu gde jesmo. Uostalom, ona anketa o kojoj je govorio Vučić, govori da raspoloženje za tu promenu postoji već i danas.

[/restrictedarea]