Američko povlačenje

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Nervozna reakcija i demonstrativno odbijanje zapadnih lidera da prisustvuju vojnom spektaklu na Crvenom trgu 9. maja očituju njihovu frustraciju zbog gubitka moći i neophodnosti ustupaka Moskvi

Brojni mediji i u Rusiji, i još više na Zapadu, objavili su posle posete američkog državnog sekretara Džona Kerija Sočiju da su SAD spremne na popuštanje u Ukrajini i najavili prekid izolacije Moskve i moguće skoro ukidanje sankcija. Iznenadni i nenajavljeni susret Kerija sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom poslužio je ovim analitičarima samo kao još jedan „dokaz“ za njihove tvrdnje. Posebno im je na ruku išlo Kerijevo srdačno i prijateljsko ponašanje, gde je njegov susret sa ruskim šefom diplomatije Sergejom Lavrovim izgledao baš kao druženje starih prijatelja. Međutim, u najboljem slučaju, reč je tek o prolaznoj stanici, manje ili više kratkom predahu u decenijama dugom rivalitetu.

 

SUMNJIVA BRZINA Da bi se moglo govoriti o pravom partnerstvu, neophodno je dugotrajno testiranje odnosa, a ne jedan susret, ma koliko bio pun osmeha i bliceva fotoaparata. Realistična analiza ukazuje da Vašington i dalje taji brojne trikove. Bez obzira na činjenicu što je svog državnog sekretara u osetljivu misiju, sa specijalnim zadatkom, poslao „veliki poglavica“ Barak Obama lično. Ipak, u najnovijim diplomatskim kombinacijama ne samo što ima dosta razloga za umereni optimizam Moskve već i poprilično „hrane“ za analitičare koji ukazuju da je nešto krupno počelo da se menja u svetskom poretku moći. To su još uvek samo naznake, a ne prave promene. One će uslediti kasnije…

Pojedini američki analitičari već su počeli da spekulišu da je dolazak Kerija u Soči, a zatim i njegove pomoćnice za Evroaziju Viktorije Nuland u Moskvu pet dana kasnije – znak „zaokreta“ u politici SAD prema Rusiji. Već to, samo po sebi, izaziva ozbiljne sumnje. Teško je poverovati da američki novinari, koji su do juče na najcrnji način pljuvali po Rusiji i Putinu, sada nose dobre vesti za Kremlj. Posebno je sumnjiva brzina i spremnost kojom su svi uglas počeli da predviđaju „zaokret“ prema Rusiji. Zato se njihovim najavama teško može verovati i ne sme se smetati s uma da je Vašington praktično ruski neprijatelj. Da bi se ove sumnje razvejale, nisu dovoljne lepe reči, već su neophodna dela. I to brojna. Vreme će pokazati da od toga nema ništa. Amerika se može „zaokrenuti“ samo ako padne.

Kako onda tumačiti iznenadni nalet američkih simpatija prema Moskvi? Kao i obično u spoljnoj politici, pojave se ne mogu sasvim prosto objasniti, a pogotovo se ne mogu sažeti u jednu reč, poput „zaokreta“. Ako bi se to i pokušalo, u američkom slučaju mnogo bi bolja bila reč – „prevara“. Keri je došao, po Obaminom nalogu, da pokuša da izvuče maksimum iz neprijatne situacije u kojoj se Vašington našao. Amerika će pokušati da troškove i teret svojih aktivnosti prebaci na druge. U ovom slučaju na Kremlj kako bi platio obnovu razrušenog Donbasa i hranio milione gladnih usta na istoku Ukrajine. Ali, izgleda da su „pročitani“.

[restrictedarea]

 

„ZAOKRET“ JE BOLJI Osnovna premisa je, međutim, tačna. Bela kuća zaista nudi neku vrstu prećutnog i privremenog primirja Rusiji, i to iz najmanje dva razloga. Prvo, Amerika polako ulazi u izbornu godinu i ozbiljna konfrontacija sa Rusijom, koja vuče sa sobom i ozbiljne posledice, najmanje je potrebna vladajućoj klasi. Mnogo je bolje napraviti neki „zaokret“, pogotovo ako je iz njega moguće bar nešto izvući za sebe. I drugo, u Vašingtonu počinju jasnije da sagledavaju slab učinak dosadašnje politike sankcija prema Moskvi, koje donose više štete nego koristi. Što je najgore, ova politika ne samo što zbližava Kinu i Rusiju na štetu SAD već i uzrokuje ozbiljne potrese u Evropskoj uniji i u njenim članicama. Svi ovi elementi zajedno stvaraju još lošiju klimu u Americi i Evropi, razbijajući unutrašnju koheziju i podrivajući njihove pozicije na svetskoj sceni.

Ako se zna da su agresivni koraci prema Rusiji počinjeni upravo da bi se popravile zapadne pozicije, onda je sada postalo jasno da je cena koja se plaća previsoka i da, iz taktičkih razloga, treba makar korigovati kurs. Naravno, i u Vašingtonu i u Briselu su svesni da ih popuštanje Rusiji vuče dalje ka dnu, pa sada odbacuju višak tereta kako bi donekle usporili svoje poniranje. Oni i dalje veruju da će, nakon izvesne konsolidacije, moći ponovo da zadaju uzvratne udarce, ali Putin sigurno neće pasti na lepe reči i obećanja, pa skrštenih ruku čekati na nove zapadne trikove iz rukava.

Ipak, u ovom trenutku i Kremlju odgovara blaga relaksacija i spreman je da učestvuje u igri. O tome svedoči i, najavljeno za jun, polaganje prvih cevi dnom Crnog mora, za gasovod „Turski tok“. Cene nafte su se skoro u potpunosti oporavile, kao i rublja, a ruska industrija beleži pozitivne rezultate usled sve masovnije supstitucije uvoza. Na Zapadu znaju da Putin neće propustiti priliku koja mu se ukazala da još brže uzdigne Rusiju, pa je samo pitanje vremena kada će se konfrontacija obnoviti – i na kom terenu. Za ovu ulogu ponovo se kandiduje Balkan, što pokazuju poremećaji u Makedoniji i Bosni i Hercegovini. Vrtlog nestabilnosti može biti toliko snažan da sve proguta. Insistiranje na unipolarnom svetu je unapred izgubljena priča, ali SAD ima još resursa da ovu igru produžava nekoliko godina.

 

POTISKIVANJE SAD IZ EVROAZIJE Tu se opet postavlja isto pitanje: šta Amerikanci zapravo žele? Ako se zna da su oni izazvali krizu u Ukrajini i da su, bez obzira na ratna dejstva koja su odnosila stotine i hiljade života, uporno odbijali bilo kakvo diplomatsko rešenje koje bi išlo na ruku Moskvi – zašto sada u roku od pet dana Obama šalje dvoje ključnih diplomata u Rusiju? Treba imati u vidu i da je Kerijeva poseta bila u potpunoj suprotnosti ne samo sa aktuelnom američkom spoljnom politikom već i sa agresivnim kursom koji prema Rusiji sprovode ključni evropski saveznici Vašingtona, takvi kao Poljska i baltičke zemlje. O samoj Ukrajini da se i ne govori. Pa još kada se svemu doda i izjava državnog sekretara o tome kako je ukrajinskom lideru Petru Porošenku bolje da ne pomišlja na zauzimanje donjeckog aerodroma, i da se posveti sprovođenju Minskih sporazuma – konfuzija je potpuna.

Nezavisno od toga kakva motivacija stajala iza ovih reči, ima nade da one mogu doneti mir narodu Donbasa. To će, svakako, obradovati i Moskvu, ali sa druge strane, i doneti dodatne glavobolje u vidu finansiranja tamošnjeg življa. Jer, Moskva jednostavno ne može da prepusti milione sunarodnika u Ukrajini da umru od gladi. Zato je sada glavna nedoumica: da li je Vašington potpuno otpisao ukrajinsku majdansku vlast, ili je reč o taktičkom potezu koji bi ipak, kako se nadaju na Zapadu, trebalo da udari po Rusiji. U Moskvi su bliži oceni da je reč o drugoj varijanti.

Sve donedavno zapadni lideri upozoravali su Putina kako on „nema još mnogo vremena“ da zaustavi sukob u Ukrajini, inače će se suočiti sa teškim posledicama. Osim besmislene politike sankcija, doduše, Zapad nije preduzeo nikakve konkretne korake, ako se izuzmu povećane aktivnosti NATO na svim ruskim granicama. Ali, upravo je vojna komponenta najveća ruska snaga, pa se čak ni najveći jastrebovi ne usuđuju da direktno zaprete Moskvi ratom. Zanimljivo je bilo videti kako se ruski dobrovoljci u Ukrajini jednostavno poigravaju sa čitavom armijom iz Kijeva, iako iz razumljivih razloga ne mogu koristiti najnovije vojne tehnologije. Slika masakra kijevske „kaznene ekspedicije“ verovatno je presudno uticala na to da se ohlade usijane glave na Zapadu. Oni rado šalju Ukrajince u borbu, ali svoje vojnike ne žele da upute u smrt.

I Vojna parada 9. maja na Crvenom trgu odjednom je demonstrirala nekoliko novih vidova ruskog naoružanja, koje je već ušlo u serijsku proizvodnju. Nervozna reakcija Zapada i demonstrativno odbijanje njihovih lidera da prisustvuju vojnom spektaklu, očituje frustraciju zbog gubitka moći. NATO naoružanje ubrzano zastareva, a odbrambeni budžeti zemalja članica često su nedovoljni da pokriju čak i troškove održavanja. Izuzev američke, tu bi se teško našla još jedna zaista borbeno sposobna armija za izvođenje strateških operacija na frontu veličine kontinenta. Dok se Rusija priprema upravo za takva dejstva i to na dva fronta istovremeno.

Osim toga, prisustvo kineskog lidera Si Đinpinga na Paradi u Moskvi skinulo je i poslednji veo tajne sa prave prirode rusko-kineskih odnosa. Sada je više nego očigledno da ova alijansa ima snažnu vojnu komponentu, a Moskva naoružava Peking svojim najsavremenijim naoružanjem – takvom brzinom, da regionalne konkurente, Japan i SAD, hvata panika. Podela je napravljena: Rusija vojno pokriva zapad i sever Evroazije, a Kina istok, dok o južnom pravcu brinu zajedno. Sve to dovelo je do brzog potiskivanja Amerikanaca i NATO država iz samog srca Evroazije, što predstavlja krah svih dosadašnjih zapadnih planova. Zato je jasno da američko popuštanje ne predstavlja nikakav „zaokret“, osim ako se pod tim ne podrazumeva povlačenje.

[/restrictedarea]