Употреба Шешеља

Пише Никола Врзић
Чак су и америчке дипломате потврдиле да поигравање Хашког трибунала с Војиславом Шешељем и Србијом има политичке, а не правне мотиве

Вероватно да није била свесна тога а сигурно да то није желела, тек, директорка Фонда за хуманитарно право Сандра Орловић указала је, гостујући у уторак на Б92, на најубедљивији доказ да некакви политички – а покушаћемо да откријемо чији и какви – а не правни разлози стоје иза одлуке Жалбеног већа Хашког трибунала, донете у понедељак 30. априла, да се у хашки затвор с привремене слободе врати Војислав Шешељ, лидер Српске радикалне странке и човек који је у свету што себе воли да назива цивилизованим провео убедљиво највише времена иза решетака а да притом процес против њега још није окончан. Указала је Сандра Орловић, наиме, на само један, али и те како важан податак: да Шешељ још од јула прошле године најављује да ће одбити да се врати у Хашки трибунал уколико га овај пусти на привремену слободу.

Ова је Шешељева најава, да се не ослањамо само на реч Сандре Орловић, садржана и у хашком документу Д3-1/6147 БИС од 10. јула прошле године, одлуци трочланог судског већа којим је председавао судија Жан-Клод Антонети, одлуци којом је тада био обустављен процес привременог пуштања на слободу оптуженика Војислава Шешеља; у том је документу, наиме, наведено да „једино ограничење на које се оптужени обавезао јесте да неће напуштати територију Републике Србије“, те је баш стога – зато што се Шешељ макар ни својом часном речју није обавезао да ће се вратити када га Хаг поново позове – и донета одлука да оптужени у затвору остане и даље.

ПОЛИТИКА ХАШКОГ ПРАВА

Оваква је одлука, с правне тачке гледишта, била и једина могућа, јер тако каже хашко Правило 65 Б. У месецима који су уследили а трају и данас, међутим, право је уступило место јачем, то јест, политици. А доказ да се баш то догодило налази се управо у чињеници на коју су указали Сандра Орловић на Б92 и судија Антонети у својој одлуци од 10. јула 2014, па нам је отуда ова чињеница и толико значајна.

После 10. јула, наиме, уследио је 6. новембар 2014. године. Исто Претресно веће (Жан-Клод Антонети као председавајући, уз њега и судије Мандиаје Нијанг и Флавија Латанци) сагледавајући исте оне чињенице којима је располагало и четири месеца раније – од Шешељевог здравственог стања до његовог одбијања да пружи гаранцију да ће се у Хаг вратити и да неће утицати на сведоке и жртве – доноси сасвим супротну одлуку, да се оптужени лидер радикала има одмах пустити на привремену слободу. Шешељ је тада, практично, избачен из хашког притвора, што се уосталом јасно види већ и из констатације, садржане у овој новембарској одлуци о привременом ослобађању, да „нема потребе да се тражи пристанак оптуженог“ у погледу гаранција да ће се вратити у Хаг и да неће утицати на сведоке и жртве. У јулу га нису пустили јер такву гаранцију није хтео да им пружи, у новембру су га пустили а да му такву гаранцију нису ни затражили. Зашто? Зато што су знали да им је неће дати, па онда не би могли ни да га пусте. Зато су тај захтев и избегли, другог објашњења једноставно нема.

А зашто им је било толико стало да Шешеља врате у Србију? Прва помисао, с обзиром на то да је Шешељ – кога су у притвору, подвлачимо, без осуде, држали у том моменту већ читавих 11 и по година – ослобођен из тобожњих хуманитарних разлога, то јест због погоршаног здравственог стања, прва је, дакле, помисао била да су га брже-боље отерали из Хага да им у Хагу не би преминуо, односно, како је то навео и сам судија Антонети, да би се избегао „најгори развој догађаја“ („worstcase scenario“). Како Шешељ, међутим и на срећу, евидентно није на самрти иако јесте озбиљно болестан, оволика се журба и потреба да га избаце из Хага не може објаснити хуманошћу оних који су га нехумано, онолико дуго, већ задржали иза решетака.

[restrictedarea]

Тако да је то Шешељево новембарско пуштање, у недостатку правних и хуманитарних разлога, могуће објаснити само оним трећим, политичким разлозима. О њима ускоро.

Пре тога, међутим, 30. марта ове године, Жалбено веће Хашког трибунала, прегласавањем три према два, „наређује Претресном већу (првостепеном, судије Антонетија) да моментално опозове Шешељево привремено пуштање на слободу и нареди његов повратак у притворску јединицу“. Разлог: отворено је, током боравка на привременој слободи, рекао да се у притворску јединицу неће вратити, а успут је и имплицитно припретио сведоцима и жртвама. И тиме је прекршио споменуто Правило 65 Б, а уз њега и Ц.

Проблем је, међутим, у томе што од Шешеља, када су га 6. новембра 2014. пуштали на привремену слободу, нису ни тражили да поштује то правило. Штавише, и то је јако важан моменат, Тужилаштво Хашког трибунала се на одсуство тог захтева, за поштовањем Правила 65, није ни жалило када је таква одлука донета, већ су се са њом сагласили. А своју су жалбу поднели тек 1. децембра; Претресно веће ју је одбило 13. јануара 2014, па се Тужилаштво на ту одлуку жалило 20. јануара, да би тек сада, 30. марта, Жалбено веће пресудило да је Тужилаштво ипак у праву, и да Шешељ мора да се врати у Хаг, али опет, не да би у Хагу седео док се не донесе пресуда, већ само да би присуствовао поновном одлучивању хоће ли, или не, бити пуштен на привремену слободу док пресуда не буде донета.

Већ је из свега овога сасвим јасно да присуствујемо употреби Шешеља, јасно да је, у читавој овој причи, Војислав Шешељ само објекат у хашкој, и не само хашкој играрији. Како већ рекосмо, политичкој играрији, јер: ако је, већ, његова јавна изјава да се у Хаг неће враћати разлог да га затраже назад, као што је уосталом и пресуђено 30. марта 2015, онда није требало ни да га 6. новембра 2014. пуштају јер је тај исти разлог – његова најава да се неће вратити у Хаг ако га позову назад – постојао и пре него што је уопште и пуштен. Није наиме, откад је на привременој слободи коју би сада да му одузму, Шешељ рекао ништа ново или више од онога што је већ изговорио у судници Хашког трибунала. 30. марта 2015, као ни 6. новембра 2014, није пресудило право, чак ни оно хашко, него политика.

„ВИКИЛИКС“ ОТКРИВА

Е, сад. Чија је ова политичка играрија? Није Хашког трибунала, јер се Трибунал са собом не би играо овако да сам себе обрука. Па чија је? У помоћ нам прискачу депеше америчке дипломатије, које је још пре четири године обелоданио „Викиликс“ Џулијана Асанжа. Те депеше, наиме, доказују да је Хашки трибунал играчка, или пак средство јер ипак не служи за игру већ за остварење одређеног циља, средство у рукама америчке администрације и њеног интереса.

Депеше које о томе сведоче исувише су бројне да бисмо их овом приликом детаљно анализирали. Довољно је, илустрације ради, рећи да службеници Трибунала службеницима америчке амбасаде у Хагу преносе детаље свих сусрета које имају са иностраним званичницима (примера ради, 00THEHAGUE1700 препричава разговор који је Милорад Додик у четири ока водио са Карлом дел Понте) у 04THEHAGUE490 Карла дел Понте се Американцима оправдава што је, употребљавајући доказе до којих је дошла као главни тужилац Хашког трибунала, прекршила некакво америчко Правило 70, 03THEHAGUE1417 раскринкава главног тужиоца Трибунала Џефрија Најса као „заштићеног извора“ америчке амбасаде у Холандији, 03THEHAGUE1730 открива да је судија Теодор Мерон, који је и данас на челу Хашког трибунала, са Американцима и Британцима чак усаглашавао текст свог извештаја који је требало да поднесе Савету безбедности УН, разговор описан у 03THEHAGUE1827 показује како је Мерон у америчкој амбасади лобирао против реизбора Карле дел Понте на место главног тужиоца, „што је интригантно“ – коментарише америчка амбасада – „и показује да ће Влада САД имати додатну предност и опције у наметању свог интереса поводом обнове мандата Дел Понтеове“, 03THEHAGUE2563 и отворено описује Мерона – понављамо: председника Хашког трибунала – као „надмоћног поборника циљева Владе САД“, док депеша  04THEHAGUE1599 разоткрива овог независног судију, штавише, председника Међународног суда, као човека чије „иницијативе, приоритети и бриге блиско прате ставове Владе Сједињених Америчких Држава“…

Тако да нема апсолутно никакве сумње да је текућа игра око Војислава Шешеља не само политичка, а не правна или хуманитарна (уосталом: ако је 6. новембра прошле године пуштен из хуманитарних разлога, како је то било наведено, зашто га сада траже назад кад ти хуманитарни разлози нису нестали?) већ је и поприлично очигледно да иза ње стоји амерички наум. Какав?

ШЕШЕЉЕВ ЕФЕКАТ

У одговору на ово питање, потребно је поставити питање какав су ефекат Шешељевим пуштањем у Србију Американци желели да постигну? Теоријски, тај ефекат је по прилике у Србији могао да има умирујући, или пак сасвим супротан, обеспокојавајући, дестабилизаторски ефекат. Имајући у виду Шешељев психолошки профил и начин његовог политичког деловања којима је Србија клицала док је он био у Хагу, те бурну предисторију Шешељевог односа са владајућим двојцем у Србији – Александар Вучић и Томислав Николић – које је политички измислио а они му окренули леђа и основали своју странку а његову тиме отерали дубоко испод цензуса, нема баш нимало сумње да је Војислав Шешељ у Србију био пуштен да би, својим присуством и деловањем у Србији, не зато што је то са неким договорио већ зато што је, једноставно, такав, дестабилизовао а тиме и угрозио актуелну власт својих бивших заменика и сарадника.

Зашто би Американци пожелели да тако употребе Шешеља? Ни то није тешко докучити. Наиме, једино (видљиво) у чему Вучић и Николић нису послушали Американце јесте њихово тврдоглаво одбијање да Русији уведу санкције, тиме покидају српско-руске везе и одстране руски утицај у Србији, а Србија је кључ Балкана, и на њему широм отворе простор за даље јачање америчког утицаја. Али и овај потез, иако само један, у себи носи раскошни потенцијал за онолико других непослушности према америчком интересу…

Елем, ова америчка операција употребе Шешеља, започета 6. новембра прошле године, није дала прижељкивани резултат. Упркос озбиљној и разумљивој медијској пажњи коју је изазвао његов повратак у Србију после толико година тамновања, у пркос и сразмерно великом простору који је добио у овдашњим медијима, њему није успело да разбукта иоле озбиљније незадовољство; о томе, убедљивије од било чега другог, сведоче скромни одзиви, мерени стотинама а не хиљадама људи, на скуповима које је организовао од када се вратио у Србију, закључно са оним 24. марта испред Генералштаба.

Зато се и прешло у другу фазу операције Шешељ: захтев за његовим повратком у Хаг. Кад већ његов долазак у Србију није дестабилизовао актуелну власт, можда ће се то учинити захтевом за његовим повратком у холандску тамницу. Јер, Шешељ је на одлуку Жалбеног већа одреаговао онако како је реаговао још 10. јула прошле године, дакле, сасвим предвидљиво: „Уопште ме не интересује одлука Жалбеног већа Хашког трибунала. Ја се тамо сигурно нећу добровољно враћати.“ И тиме су власти у Београду стављене пред избор између два зла. Одбију ли хашки захтев, ризикују сукоб са западном међународном заједницом за који немају ни довољно воље ни снаге а питање је и да ли уопште баш овај случај представља проблем око којега би са Западом ваљало ући у отворени сукоб (ваљало би, наиме, да се са њима сукобимо око проблема који је за државу и народ кудикамо значајнији од Шешеља, на пример, око Косова или приближавања НАТО-у или ММФ-а или макар око продаје „Телекома“); с друге стране, услише ли хашки захтев, осим свих моралних недостатака таквог чина, ту је и питање његовог непосредног извођења и последица које би оно могло да изазове…

Све су ове намере и опасности, наравно, препознали и сви они којима је припрећено Шешељем, челници актуелне власти. „Када бих сада изговорио све што осећам, неко би помислио да нисам успео да суздржим бес због неморалних одлука које су неки донели“, била је прва Вучићева реакција. „Ова одлука је усмерена првенствено на дестабилизацију Србије, рушење владе Александра Вучића и директно рушење председника српске владе“, оценио је и министар рада Александар Вулин, додајући да је одлука Жалбеног већа уследила непосредно после обележавања годишњице НАТО агресије, „када је први пут један српски премијер рекао да је у питању НАТО агресија, а не некаква акција“. Да је бесан због Запада, Вучић је потом и сам потврдио у ауторском тексту у „Политици“: „Кад им се не свиђа то што Србија ради, што има свој став, што неће на дугме да уводи санкције, што хоће са свима да буде пријатељ, а не непријатељ – они га пусте из кутије и чекају да се ми престравимо… Када само изађем и кажем да нећемо заборавити, никада, ниједну од жртава НАТО бомбардовања – они га враћају у кутију и опет чекају да ми умремо од страха. Нема ту ни права, ни правде, а нема, нажалост, ни Војислава Шешеља. Има само погрешних покушаја да се казни влада Србије и њена политика.“ Додаће Вучић у наредним данима и да је изненађен одлуком Жалбеног већа о Шешељевом враћању у Хаг, и да је само Вулин погодио шта се збива када је Шешељ пуштан из Хага („Само је он схватио да су имали за циљ рушење владе и њеног рејтинга и ништа више.“) а Вулин је тада, подсећања ради, рекао: „Могу слободно да кажем – Хашки трибунал контролишу САД и САД су га пустиле – САД прошли пут нису хтеле да га пусте – САД кроз његова уста сад говоре да ће рушити нашу владу.“

И Вучић, и Вулин, и сви остали представници српске владе који су одреаговали на сличан начин после хашке одлуке да се Шешељ има вратити у притвор показали су се као добри аналитичари. Сада им, међутим, док ишчекују да у Београд и званично стигне хашка заповест, предстоји да поступе као политичари, и да између два лоша решења изнађу онакав излаз из ове ситуације који ће – пре свега Србији а тек потом њима лично – нанети мању штету.

Међутим, много важнија од њихове реакције, каква год она била а видећемо је у наредним данима, јесте поука која проистиче из њихове, иначе исправне анализе и става који су заузели; поука коју нису смели да изговоре зато што су, ипак, политичари а не аналитичари или новинари којима се то може. А та поука је да Американци пристају само на безусловну послушност; половична, па чак ни натполовична не може да их задовољи. Такви су, бескомпромисни када је реч о њиховом интересу. Ни НАТО ИПАП -ом, ни свим бриселским споразумима с независним Косовом и стенд бај аранжманима с ММФ-ом не може се купити попуст на другим питањима која покреће тај њихов интерес. Уосталом, баш као што је ономад, после потписивања Дејтонског споразума, то искусио Слободан Милошевић, чему је присуствовао и Момир Булатовић па о томе касније и јавно посведочио у својој књизи „Правила ћутања“; укратко, задовољан постигнутим споразумом, Милошевић је Ворена Кристофера и Ричарда Холбрука тада позвао на српско-америчко помирење и савезништво, пружајући им лист папира да на њему запишу америчке услове за то помирење. „Очигледно се не разумемо“, одговорио му је Кристофер, тадашњи амерички државни секретар, враћајући му тај папир. „Не постоји коначна листа услова, ви у сваком тренутку треба да урадите све што ми тада затражимо од вас.“ Док ће на све то, у неком неформалном ћаскању, Холбрук додати и да су амерички пријатељи у кудикамо неповољнијем положају од њихових непријатеља јер непријатељима понешто и можемо да пропустимо, али пријатељи увек морају да ураде све по нашем диктату…

И зато, као што је такође јесенас рекао Вулин а Вучић тек сад почиње да му јавно даје за право, „можда је време да размисли(мо) о нашој спољној политици“…

[/restrictedarea]

11 коментара

  1. Спиридон

    Зашто се овом проблему приступа из визуре власти која беспоговорно хрли у ЕУ а изгледа и у НАТО а не чује се на пример она друга страна у виду самог Војислава Шешеља и његовог личног виђења који су прави разлози зашто га враћају у Хаг?! Када су пуштали Војислава Шешеља на слободу све је то наводно рађено да се науди актуелној власти а сада када га враћају је то опет из истог наводног разлога, што је у најмању руку потпуно нелогично.

  2. Шешељ је одлично урадио што је на протесту спалио заставу неоусташку која је данас застава Хрватске!Спалио је и друге заставењ и нико се није бунио!
    Зашто!?
    Зато што у сред Еуропе , у Бриселу, Паризу, Берлину, Лондону, ко год протестује спали заставу ЕУ, НАТО, САД, Русије, Ирана, Украјине…. и то се толерише.

    Ау Срији је то тобож нечувено… и ово да ће војвода Шешељ да уђе са тенком у Загреб, …сви се тобож поплашише , закукавају брислеу, чак и наши епископи закукавају да је нехришћански( а ћутали су док су годнинама кроати палили заставие и урликали против Срба?)

    Шешељ је направио одлиичну рекламу , на западу би за ово добио све похвале што је проницљив!

    А ми се и даље правдамо белосветским јајарама? Докле, бре?

  3. Zahvaljujući ovoj, a i prethodnim petokolonaškim vlastima ovo je jedna duboko bolesna i šizofrena država! Sramota me je što živim u njoj.

  4. Koliko se sećam Šešelj je u Hag otišao dobrovoljno, država ga nije isporučila. Kada se je vraćao iz Haga nije hteo prihvatiti garancije države. U kom smislu je sada država odgovorna da ga vrati? Meni sve to liči na farsu.Jedino ako ova vlast nije imala prste u svemu tome. A možda će i dobiti još više pohvala za svoju kooperativnost od zapada. Sramota je to da nijedna vlast nije stala u odbranu bilo koga koji je optužen u Hagu. Naprotiv svih se je odrekla. Hrvatska a i svaka druga država stane u odbranu svojih boraca i na taj način štiti državne interese. Nažalost mi imamo veliku nesreću da su nam sve političke garniture udvoričke i rade za tuđe interese. Mislim da smo došli do dna i da moramo priznati da ovom zemljom vladaju petokolonaši koji će nas totalno uništiti.

  5. Dobrovoljno je otišao i dobrovoljno su ga pustili! Država mu je uskratila pasoš i to je dovoljno s njene strane! Drgih obaveza NEMA! Ako po vama nije ispunio “očekivanja” to je vaš problem! U krajnjem slučaju, koliko vas ovde ima “hapsite” ga vi! Ne, štos je u tome da ga Vučić uhapsi! Kad tako kažem, vi se i ponašate prema svetu kao da je sve u ŠTOSU! I čemu dizati na “državni nivo”? Pa Šešelj je običan gradjanin i vodja vanparlamentarne stranke! Kao i ja sa svojim komšijama u zgradi! Ali vama zle namere su uvek prisutne, a to Srbija zna! Sem jednog “sramnog” dela koji je do juče bio na vlasti /do 2012/!

  6. Животне околности омогућиле суми да Гос, Шешеља упознам приликом његове посете Америци и кад је постао четнички Војвода. После два
    говора одржана у Лос Анђелосу и Ескондиду-СанМаркос ми Срби смо констатовали нелогичнос многих његових политичких изјава. Сви његови наступи су кортно верзни болесни: Дали силеџијски, простачки, надмени понижавајући политичких или других који мусе супроставе.Болест га прати од затвора зеничког и овог хашког. Гос,Шешељ је болесник који мора дасе лечи и на неки начин недати му да производу глупост услед болести. Те глупости иду на штету нације српске. Није отишао на Динару да организује одбрану СРПСКИХ КРАЈИНА већ је по Београду правио проблеме: БАНАНА,И ДРУГИ СЛУЧАЈЕВИ.Он овим наступима помаже Вучићу,Николићу,Кирбију и НАТО-ИМПЕРИЈИ.

  7. Nije Tribunal odjednom postao human pa pustio Šešelja,već sa kuva i sprema još veće ZLO !!Ovdje se, što reče dr.Bojić, radi o osveti.Nisu mu mogli ništa u sudnici,napravio je od njih budale,pa sada na perfidan način spremaju njegovu egzekuciju!!Ali egzekutor mora biti,pored mora zlikovaca i špijuna, Srbin, makar i lažni!!To je po mome mišljenju vrlo vjerovatan scenario,sjetimo se Markala,Račka,likvidacije Đinđića i dr. !!Šešelj je ozbiljno bolestan čovjek,vidi se to na njegovom licu,dani su mu odbrojani.Zato se ne smije dozvoliti njegova deportacija u Hag,treba to otvoreno reći belosvjetskim zlikovcima !!

    • I da je sasvim zdrav – zelim mu zdravlje! – ne sme biti deportovan! A ako to bilo koj pokusa, jednostavno svako pojedini MORA da se digne i suprostavi!
      Ne!, i to kako ide (suprostavljanje) – oprez: slabost pocinje u glavi!

  8. Из викенда у викенд читам ове апологије садашњој власти. Све се надам престаће, ипак је Печат озбиљан, једини објективан, и надасве патриотски лист. Ипак, из викенда у викенд наставља се брањење Вучића. Невјероватно звуче ови Врзићеви текстови из броја у број. У сваком он пише како Србија иде погрешним путем, од продаје Косова, приступања НАТО-у, па да продаје Телекома. А опет када све то устврди он скида сваку одговорност са Владе. Па ко онда гура Србију у провалију? -питам се. Неке натприродне силе? Да није то можда воља народа? Некаква незаустављива инерција? Шта ли? У свим осталим стварима Печат заузима објективан, критички став, од политике до умјетности, само се несувислим текстовима брани сваки потез ове Владе. Сервира нам се некаква тобожња угроженост ове Владе и нарочито Вучића. Све што као хладно предјело сервирају разноразни Курири, Врзић нуди као главно јело на јеловнику апотеоза Вучићу. Вучића руше Американци, Британци, Хаг, а он сам, јадан, остаје да се бори у беспоштедној геополитичкој арени. Питам се зашто би га неко рушио када је испунио све што се од њега тражило(очекивало)? Хајде да погледамо истини у очи, све што нам се дешава посљедица је дјеловања ове садашње Владе. Сјетимо се само њихових критика на политику жутих око Косова, да би ова власт урадила све што жутокљунци нису успјели или смјели. Надам се да се не ваља нешто иза бријега, те да господин Врзић и уредништво Печата заиста вјерују у ово што нам сервирају из броја у број. Да резимирамо: Србија иде у пропаст, али за то није крива ова садашња власт – тако нам поручује Печат из броја у број. Надам се да нам нису отели и једини патриотски, слободни лист. На медијском сасвјежђу Србије постоји само једна сјајна звијезда, Печат, са изузетком Геополитике. Не дај се Печате. Не дај да и тебе обезслободе, обезглаве и не дај Боже поткупе. Јер, Печат је једини слободни лист окупиране Србије, а не, као што стоји у слогану, слободне Србије. Поздрав из Републике Српске.

  9. Ovde sam samo da bi svojim prisustvom protestvovao protiv bacanja koktela!

  10. Ziveo nama nas Voja, ovi sto pisu da su ga pusitili Ameri su tzv. naprednjaci,uvek nadju neku teoriju zavere,Voja je bio tamo 12 godina i nisu uspeli nista da mu dokazu…Ne damo naseg vojvodu

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *