Slavna Labudova pesma

Premijera „Uobraženog bolesnika“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu

Piše Raško V. Jovanović

Ovaj komad predstavlja neobičan oproštaj od života jednog samrtnika, koji sa humornom vedrinom, još jednom, poslednji put, ukazuje na nemoć medicine i neizbežnost smrti

Komediju-balet „Uobraženi bolesnik“ Molijer je napisao u poslednjoj godini svoga života i glumeći na trećoj reprizi, veliki komediograf završio je svoj stvaralački put. „Uobraženi bolesnik“ nije ništa drugo do zbir svih osnovnih motiva što ih je slavni komediograf obrađivao. Komediju „Uobraženi bolesnik“ pripremao je za prvo izvođenje istinski bolesnik, sam Molijer, koji se prihvatio tumačenja i glavne uloge Argana, koga je u komadu prikazao kao hipohondra koji je, uobrazivši da je bolestan, uzimao mnoge lekove. U ovoj komediji Molijer je još jednom obradio svoju omiljenu temu o lekarima kao neznalicama i šarlatanima, kojima bolesnici veruju. Sve ih je ismejao sa istim satiričnim prkosom sa kojim se rugao i ostalim značajnim porocima i društvenim slabostima. Arganov egoizam, manifestovan u težnji da se, naporedo sa njim ,,moraju svi u njegovoj kući neprestano brinuti o stanju njegovoga zdravlja u središtu je ove komedije-baleta, za koju je muziku komponovao Mark-Antoan Šarpantje. Kao što se zna, komedija-balet nastala je pri susretu kompozitora Žan-Batista Lilija i Molijera, koji su od 1664. do 1670. godine sarađivali u nastojanju da sjedine različite forme umetničkog izražavanja. Naime, kako je sam Molijer objasnio ne jednom prilikom, „umesto da međučinovi prekinu nit komada, dosetili smo se da ih prišijemo u najvećoj mogućoj meri, te da balet i komedija postanu jedno… Ovakav spoj je nov u našim pozorištima i može poslužiti kao ideja za druge stvari koje ispunjavaju slobodno vreme“.

[restrictedarea]

Ne bez razloga, Molijerovo poslednje delo, „Uobraženi bolesnik“, smatra se za jedno od njegovih najveselijih i najsnažnijih komediografskih ostvarenja. No, i pored Arganovog komičnog straha, bučnog nezadovoljstva gospodina Pirgona, dostojanstvene pedanterije gospodina Diafoarusa Oca ili učenog neznalaštva Diafoarusa Sina, koji, kako je uočeno, nije ništa drugo do jedan od najlepših spomenika beskrajnoj i večitoj ljudskoj gluposti, i pored nesumnjive veselosti što prožima većinu prizora ove komedije, čovek ne može da izbegne jedno melanholično i tužno osećanje kada ima na umu da je Molijer, dok je tumačio glavnu ulogu Argana zauvek sišao sa životne, odnosno pozorišne scene na kojoj je, pišući i ovo delo, tako duhovito prikazao toliko moralno propalih tipova, bednih lažljivaca i prevaranata. Ovde je došla do izraza, kako je ne jednom već uočeno, sposobnost komičnih pesnika da od vlastitih emocija, neveselih misli, pa i bolova ostvare svoju vedru, humornu umetničku viziju. Ovaj komad svakako predstavlja vrlo neobičan oproštaj od života jednog samrtnika, koji sa humornom vedrinom, još jednom, poslednji put, ukazuje na nemoć medicine i neizbežnost smrti. Sva je prilika da je Jagoš Marković, reditelj, adaptator teksta, aranžer scene i autor izbora muzike imao u vidu tu specifičnu situaciju u kojoj je nastalo i prvi put izvođeno ovo delo, te je nastojao da predstavu liši akcenata vedrine i baletskih interludijuma na muziku Mark-Antoana Šarpantjea. Od muzike odabrao je četvrti stav Malerove Pete simfonije u Cis-molu, što odaje težnju za stvaranje ozbiljnije atmosfere, ali to nije bilo dovoljno za opštu indikaciju pristupa izvođenju dela. Scena se nije mnogo razlikovala od scenografskih rešenja nekoliko predstava viđenih na Bitefu prošle i pretprošle godine. Glumci su se, kako nam se učinilo, sa manje ili više uspeha snalazili tumačeći svoje uloge. Dragan Mićanović uverljivo je oživeo Argana: bila je to ličnost koja robuje hipohondriji i koja svojim ponašanjem ispoljava suženi vidokrug i osećanje izopštenosti iz matica životnih tokova. Jelisaveta Sablić, kao sluškinja Toaneta, oprobanim glumačkim sredstvima ispoljavala je želju da gospodari situacijom u Arganovom domu. Diafoarusi, Otac i Sin, Vlasta Velisavljević i Bojan Dimitrijević skladno su se dopunjavali: prvi zagonetan u smirenom izrazu, drugi do krajnosti ekstrovertan. Zanimljivo rešenje u podeli svakako je dodela uloge Armanove supruge glumcu Radovanu Vujoviću, koji se dobro snašao, posebno u sceni kada dozna da je Argan mrtav te počne skidati žensku odeću. Goran Šušljik kao Gospodin Pirgon bio je dovoljno precizno individualizovana pojava. Uprkos svemu predstava koja gledaoce ne može da ponese i pored toga što se radi o Molijerovom remek-delu. Izostao je vatromet duha velikog komediografa.

[/restrictedarea]