Sever bez zaštite

Predrag Radonjić / urednik KiM radija

Na red je došla Civilna zaštita. Beograd ukida jednu po jednu sopstvenu instituciju na sopstvenoj teritoriji. I džaba tu što i Ustavni sud Srbije potvrđuje da je takvo delovanje neustavno. U pitanju je politika koja je iznad Ustava Srbije

Poslanici Liste „Srpska“ vratili su se u kosovski parlament. Nakon kraćeg i bezuspešnog bojkota, predstavnici Srba, i to onih koji imaju podršku Beograda, ponovo su u institucijama Republike Kosovo. Odatle su, prema vlastitim navodima, demonstrativno izašli zbog nemogućnosti da utiču na procese negativne po srpske interese. Vratili su se na časnu reč koalicionih partnera, Mustafine DSK i Tačijeve DPK, da će u budućnosti „biti konsultovani“. To bi, valjda, trebalo da bude elementarna stvar u koaliciji.

ŠTA SMO DOBILI ZAUZVRAT? U međuvremenu, odnosno tokom njihovog odsustva, dogodili su se, po rečima zamenika premijera Branimira Stojanovića, određeni po Srbe negativni postupci unutar kosovskih institucija, kako na centralnom tako i na lokalnom nivou, pre svega na planu privatizacije srpske imovine. Misli se prevashodno na privatizaciju Ski-centra na Brezovici. Zamenik kosovskog ministra lokalne samouprave Bajram Gecaj ističe kako Srbi na lokalnom nivou nemaju pravo veta na procese privatizacije, što je iz „Srpske“ i nevoljno potvrđeno. A upravo to je ono u šta su predstavnici ove liste, na čelu sa gradonačelnikom Štrpca Bratislavom Nikolićem, ubeđivali pre nepunih mesec dana odbornike prilikom usvajanja master plana za ulaganja u Ski-centar na Brezovici. Da li onda i kojim mehanizmima poslanici „Srpske“ mogu nešto da spreče i zaustave?

[restrictedarea]

Istovremeno, ne severu Kosova, sporazumom Beograda i Prištine, gasi se Civilna zaštita. Ova, kako bi to Albanci i stranci označili, a Beograd prihvatio, paralelna (dakle, ilegalna) organizacija bila je u svojoj suštini neka vrsta narodne straže u ovom delu Pokrajine sa zadatkom da upozori i makar privremeno spreči pokušaje masovnijih napada Albanaca. Nakon ukidanja bezbednosnih struktura, odnosno prebacivanja srpskih policajaca u kosovsku policiju ili prevremenog i problematičnog penzionisanja po izboru, posle ukidanja srpskog pravosudnog sistema, na red je došla i Civilna zaštita. Beograd tako, prema željama Brisela i Vašingtona, ukida jednu po jednu sopstvenu instituciju na sopstvenoj teritoriji. I džaba tu što i Ustavni sud Srbije potvrđuje da je takvo delovanje neustavno. U pitanju je politika koja je iznad Ustava Srbije.

A da li je Srbija dobila nešto zauzvrat? Da li su i gde  Albanci napravili ustupke? Sve se svodi na kontinuirani pritisak na Beograd, koji se pred njima neprestano povlači.

NEMA SRBA, NEMA NI PROBLEMA Oficir za vezu Vlade Republike Srbije Dejan Pavićević kaže da pripadnici Civilne zaštite neće ostati bez posla. Lepo, i neće, makar neko vreme. Ali to i nije suština priče. Ubuduće, biće pripadnici nekih kosovskih struktura. Kao što će dojučerašnjim srpskim policajcima, sudijama i inima koji su do juče bili službenici Republike Srbije centrala i komanda biti u Prištini, gde je slavodobitno od strane kosovskih zvaničnika obnarodovan novi uspeh i gašenje Civilne zaštite, a ne u Beogradu.

Čak je i famozna Zajednica srpskih opština, koja bi po Briselskom sporazumu trebalo da objedini opštine sa srpskom većinom, dovedena na meru besmisla. Pavićević kaže da Beograd ne želi da stvara nekakav novi „entitet ili feud“. U principu se slaže sa zvaničnicima iz redova kosovskih Albanaca, koji su se uplašili stvaranja nekog samostalnijeg entiteta tipa Republike Srpske, jer ga ne bi mogli u potpunosti kontrolisati. Ni od toga nema, očigledno, ništa i ova jedina šarena laža za Srbe u Briselskom sporazumu biće očigledno svedena na značaj nevladine organizacije, bez ikakvih posebnih ovlašćenja koja opštine već nemaju. Da se Albanci ne potresu, pa organizuju još koje nasilne demonstracije? Sve ovo dovodi nas u suštinu problema. Šta mi hoćemo i možemo na Kosovu i Metohiji? Da li smo spremni da se za njega borimo, da se zbog njega nečeg odreknemo i da za njega išta dalje žrtvujemo? Da li smo u stanju da budemo i da delujemo van institucija koje su proglasile otcepljenje od Srbije i gde se ne može gotovo ništa od suštinske važnosti učiniti za Srbe? Na ova pitanja trebalo bi iskreno odgovoriti pre vođenja bilo kakve politike prema Kosovu i Metohiji. Albanci su jasno iskazivali i demonstrirali svoj stav i opredeljenost još od izlaska iz srpskih institucija krajem osamdesetih godina prošlog veka, formiranjem sopstvenih paralelnih institucija, svim potonjim odricanjima i žrtvama koje su podneli, kao i beskompromisnom podrškom tada izolovane i ekstremno siromašne matične im Albanije.

Za to vreme, i ono malo preostalih Srba ponovo sve intenzivnije napušta Kosovo i Metohiju. Ostalo nas je za još jedan talas iseljavanja do svođenja na nivo nebitne statističke greške. Što bi nezvanično rekao jedan visoki međunarodni zvaničnik: „Nema Srba – nema ni problema.“ Onda definitivno neće biti ni potrebe za zaštitom civila.

[/restrictedarea]