Pucanj iz ‘93.

Piše Nikola Vrzić

Šta govore dokumenta koja je objavio MUP u vezi sa smrću prijatelja zaštitnika građana Saše Jankovića pre 22 godine u njegovom stanu?

Priču je pokrenuo „Informer“, tabloid koji je aktuelnim vlastima bliži od ostalih srpskih tabloida, od „Blica“ do „Kurira“. Otkrio je detalj iz života zaštitnika građana Saše Jankovića koji je dosad bio nepoznat javnosti: da se u Jankovićevom stanu 1. aprila 1993. godine ubio njegov prijatelj Predrag Gojković, i to pištoljem koji je pripadao Saši Jankoviću a koji je, ustvrdio je „Informer“, bio nelegalan.

Usledio je demanti Saše Jankovića, u kojem je naveo da je „od svih tvrdnji koje ste o meni objavili u broju od 18. aprila, tačno jedino da se 1993. godine u stanu u kojem sam živeo desila smrt mog bliskog prijatelja“, te da je „ČISTA LAŽ“ i tvrdnja o nelegalnom pištolju i „doslovce sve drugo“ što je „Informer“ naveo.

KAMPANJA I KONTRA-KAMPANJA I u danima koji su usledili (ukupno pet, do sada) „Informer“ je nastavio da „gazi“ po ovoj priči, u čemu su mnogi prepoznali medijsku kampanju aktuelnih vlasti usmerenu protiv zaštitnika građana, s kojim je vlast i inače u tinjajućem sukobu još od januara ove godine i Jankovićevog iznenadnog (i, uzgred, neopravdanog) napada na Vojsku Srbije.

Kampanji protiv Saše Jankovića odgovoreno je kampanjom za Sašu Jankovića, u kojoj su u zaštitu zaštitnika građana, posredstvom NVO Centar za praktičnu politiku među čijim partnerima su i ambasada Velike Britanije, Misija OEBS-a u Srbiji, Fond za otvoreno društvo, Centar za evroatlantske studije…, stali i Borka Pavićević, Dinko Gruhonjić iz NDNV-a, bivši predsednik autonomaškog Vojvođanskog kluba Đorđe Subotić, Sonja Biserko, izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo Sandra Orlović, Sonja Liht, Vesna Pešić, Jelena Milić iz Centra za evroatlantske studije, funkcioneri Demokratske stranke Gordana Čomić, Balša Božović, Goran Ješić…

[restrictedarea]

Od (para)političkih optužbi i kontraoptužbi, u toj uzavreloj atmosferi opredeljivanja za i protiv Saše Jankovića i za i protiv aktuelne vlasti, činjenicama je – ne i neočekivano – uspelo da se zagube u silnoj buci. A ispostaviće se i da je zaštitnik građana Janković slagao u svom prvobitnom demantiju, u kojem je demantovao sve osim informacije da mu je prijatelj preminuo u stanu pre 22 godine – priznaće, naime, i to tek pošto je bio pritisnut pisanim dokazima MUP-a iz 1993. godine, da pištolj koji je usmrtio nesrećnog Gojkovića jeste bio njegov, i potom, da mu je tada urađen test na prisustvo barutnih čestica koji je ispao pozitivan, što takođe nije spominjao sve dok se i taj dokument nije pojavio u javnosti – ali i da je „Informer“ objavio neistinu kada je ustvrdio da je Jankovićev pištolj bio nelegalan.

POLICIJSKI DOKUMENTI Najveći zaplet u čitavu priču, međutim, uneli su dokumenti iz policijske istrage koje je ove srede uveče objavio sam MUP. Ovi dokumenti – to jest, preciznije, opis povreda pokojnog Gojkovića sadržan u ovim dokumentima – unose dozu sumnje u verziju po kojoj je on izvršio samoubistvo.

Prvo što upada u oči jeste opis položaja u kojem je pokojnik zatečen, na leđima, s desnom rukom pored tela „a leva ruka je uvučena u farmerke“, što bi trebalo da znači da je u sebe pucao pištoljem koji mu je bio u desnoj ruci dok je levu držao u, valjda, džepu, što već deluje pomalo neobično.

U svakom slučaju – i sada dolazimo do dela koji je zapravo sumnjiv – ulazna rana kod pokojnog Gojkovića nalazila se „u predelu rumenog dela leve polovine gornje usne (…) 1,2 cm ulevo od središnje linije“, a „pravac kanala rane je napred unazad, sleva udesno i lako naniže“. I, u nastavku, „urađena je proba nesagorelih barutnih čestica (…) i ista je dala negativan rezultat“, što znači da „prilikom kritičnog ispaljenja usta cevi pištolja nisu bila naslonjena na gornju usnu, a odsustvo barutne gareži iz okoline rane ukazuje da pištolj, u trenutku ispaljenja, nije mogao biti bliže od 25-30 cm (da je bio bliže bilo bi moguće utvrditi prisustvo barutne gareži)“.

Šta ovo znači? Znači da je pokojnik mogao sebi da nanese ovakve rane samo ako je desnu ruku, kojom je jedino mogao da drži pištolj jer mu je leva bila u džepu, u trenutku ispaljenja hica držao u krajnje neprirodnom položaju – ne samo što pištolj nije prislonio uz slepoočnicu, ili pod bradu, ili ga stavio u usta, već je pištolj morao da drži podalje od svoje glave, i to desnom rukom potpuno ispruženom na suprotnu stranu, ulevo i iznad svoje glave (o tome svedoče ulazna rana iznad levog dela usne i pravac prostreline, sleva udesno) i to na razdaljini koja je, u najboljem slučaju, na ivici fizički mogućeg budući da usta cevi nisu mogla „biti bliže od 25-30 cm“ a oroz, otuda, i još desetak centimetara dalje.

Da li je, ili nije, pokojni Gojković uopšte mogao sebi da nanese smrtonosnu ranu? Da li je mogao toliko da ispruži ruku? To je pitanje koje se svakako postavlja, ali na koje je moguće dati precizniji odgovor samo brižljivom analizom i ostale prateće dokumentacije koja javnosti (još?) nije stavljena na uvid, a svakako da treba baš na ovom mestu ukazati i na jedan zagonetni deo izjave ministra policije Nebojše Stefanovića: „Da li se sam ubio ili se desilo nešto drugo, ja to ne mogu da tvrdim.“

Što se pak spomenutog testa na prisustvo barutnih čestica tiče, one su, navodi se u izveštajima, zabeležene i kod pokojnika, i kod Saše Jankovića i kod treće osobe koja se nalazila u stanu, s tim što se mora istaći da u objavljenim dokumentima nema preciznijeg opisa mesta na njihovim telima na kojima su barutne čestice identifikovane, a i inače se ovaj test ne smatra dokazom da je neko pucao jer test može da ispadne pozitivan i iz brojnih drugih razloga.

Svoj pozitivni rezultat Saša Janković je, kako rekosmo, priznao tek pošto više nije imao kud, i ponudio je objašnjenje: „Tačno je da su nađeni tragovi nitrata, ali zbog toga što sam svog prijatelja, koji je ležao mrtav, pomazio po kosi. Ušao sam u svoj stan 15 minuta posle njegove smrti, a pre mene su tamo bile najmanje tri osobe.“

U svakom slučaju, pitanja je u ovom trenutku mnogo više nego odgovora, a priča koja je započela medijskom kampanjom i nastavljena kontra-kampanjom počela je da poprima i kudikamo ozbiljnije obrise. Javnosti je sada, pre svega, potreban nesumnjiv odgovor na pitanje šta se zaista dogodilo 1. aprila 1993. godine. Istovremeno, Saša Janković je dužan da objasni zbog čega odmah, čim se pojavila priča o njegovom pištolju, nije ispričao sve detalje ovog slučaja, nego je priznavao i objašnjavao sukcesivno, kako se koji dokaz pojavljivao…

A dodatni obrt u političkoj dimenziji ove, sada već afere, dao je američki ambasador u Beogradu Majkl Kirbi koji je, rekavši da SAD podržavaju nezavisnu instituciju zaštitnika građana ali da detalje vezane za njegovu ličnost ostavljaju onima koji su za to zaduženi, napravio zagonetan i neočekivan otklon od Saše Jankovića.

[/restrictedarea]