„Politikin“ mazohistički signal

Piše Stefan Karganović

Ove godine ulažu se sistematski napori da se urušena priča o Srebrenici ponovo oživi i postane aktuelna

Za razliku od angažovanih novinara (znakovi navoda namerno su izostavljeni da neko slučajno to ne bi shvatio kao insinuaciju da su unajmljeni) i nekritičkih potrošača njihovih umovanja u Srbiji, stručnjacima koji se ovim pitanjem bave poznato je da je srebrenička priča u samrtnom ropcu. Jedan za drugim, prividni oslonci te konstrukcije se urušavaju. Sve učestaliji pozivi na kriminalizaciju „negiranja genocida“ i pokušaji nametanja strogo kontrolisane istorije sukoba koji uokviruje srebreničke događaje iz jula 1995. ubedljivo potvrđuju nespremnost pobornika „službene laži epohe“ da se upuste u dijalog, a još manje da se sa oponentima suoče bez potpore zaštitnih mehanizama obmane, pritisaka i zastrašivanja.

ZAMOR OD SREBRENICE

Službeni mit o „genocidu“ i „8 000 pogubljenih muškaraca i dečaka“ je u krizi i ubrzano gubi iskrene vernike. Što zbog objavljivanja dokaza koji mu protivreče, što zbog kraha Haškog tribunala koji je zadužen da neodrživu konstrukciju obavije kvazipravnom oblandom, što usled vidnog zamora domaće i svetske javnosti site agresivne kampanje kojom se sprovodi politički korektna linija, Srebrenica je svima dojadila. Jedini izuzetak su oni koji već dvadeset godina cinično iz toga crpe golemu korist.

Zato je sa političkog stanovišta prirodno i logično da se ove jubilarne godine neće štedeti niti birati sredstva da se službena laž animira ubrizgavanjem moćne injekcije adrenalina ne bi li ostala upotrebljiva bar još narednih nekoliko godina.

[restrictedarea]

Od ozbiljnijih poteza, kao što je britanska rezolucija u Savetu bezbednosti UN da se 11. juli proglasi svetskim danom žalosti za Srebrenicu, pa sve do infantilnih performansa kao što je simbolično ležanje 7 000 vernika srebreničkog kulta pred Narodnom skupštinom Srbije, ove godine ulažu se sistematski napori da se urušena priča ponovo oživi i postane aktuelna. Izuzetno važan deo projektovane scenografije je prisustvo u punom sastavu 11. jula, u Memorijalnom centru u Potočarima, regionalnih marioneta i piona. Svi su dobili ceduljicu sa naređenjem da se 11. jula na zbornom mestu u Potočarima smerno postroje i suznih očiju pred kamerama izdeklamuju solidarnost sa žrtvama nepoznatog broja i statusa. Kako kaže Aleksandar Pavić, po nedavnoj oceni sudije Žan-Kloda Antonetija, u pravosnažnoj presudi u predmetu Tolimir, Haški tribunal ni dan-danas nije uspeo da utvrdi ni ko je naredio njihovo pogubljenje u okolini Srebrenice, ni zašto.

Ugledni beogradski dnevnik „Politika“ očigledno je dobio zadatak, ili ga je u nastojanju da anticipira želje dominantnih interesa na sebe uslužno preuzeo, da rukovodstvu Srbije nedvosmisleno signalizira gde se očekuje da bude viđeno 11. jula ove godine – na gala predstavi povodom dvadesetogodišnjice Srebrenice. Ako odgovorni funkcioneri još uvek čitaju „Politiku,“ oni su sigurno dobili upućenu poruku.

Pod maskom bavljenja vrlo različitom temom (Novo japansko izvinjenje – dužnost ili mazohizam, „Politika,“ 25. april 2015.) navodnim kontroverzama koje su nastale usled nespremnosti japanskog premijera da se „izvinjava“ Kini i Koreji za prestupe pripadnika japanske armije tokom Drugog svetskog rata, pri kraju „Politikinog“ teksta krije se prava poenta – ili žaoka – sasvim druge vrste.

FUKOOV KONTEKST

O čemu se radi? Nema boljeg kontekstualnog objašnjenja, bar što se Srbije tiče, od razmatranja Mišela Fukoa u klasičnom delu „Disciplina i kazna“.

U srednjovekovnom kriminološkom postupku, kaže Fuko, „…priznanje je toliko jak dokaz da nije bilo potrebe da se tome bilo šta dodaje; pod uslovom da je izvučeno na pravi način, priznanje je oslobađalo tužilaštvo od obaveze da predočava dodatne dokaze. Zatim, jedini način da ova procedura stekne punoću autoriteta, da se pretvori u pravu pobedu nad optuženim … je da zločinac prihvati odgovornost za sopstveni zločin i potpiše zaključke vešto i opskurno iskonstruisane u istražnom postupku. Nije dovoljno da prestupnici budu pravedno kažnjeni. Oni još moraju, ako je to moguće, i da sude i presude sami sebi… Kroz priznanje optuženi sam učestvuje u ritualu pomoću kojeg se proizvodi krivična istina (la vérité pénal). Kao što se u srednjovekovnom pravosuđu kaže, priznanje ‚stvar čini očiglednom i jasnom‘… Priznanje je iz tog razloga bilo na velikoj ceni; sva raspoloživa sredstva prinude bila su korišćena da bi se do njega došlo.“

Razumljivo indigniran „užasnim zločinima“ japanskih imperijalista i porobljavanjem „hiljade žena primoranih da služe za seksualno zadovoljavanje osvajača“, savesni člankopisac iz daleke Srbije pedantno podseća japanskog premijera Abea da mu „i njegov sunarodnik, slavni pisac Haruki Murakami poručuje da Japan mora ponavljati izvinjenje, ali iskreno i nedvosmisleno, sve dok ga Kina i Južna Koreja ne prihvate“. Pošto nismo ni Japanci, ni Kinezi, ni Korejci, dopušteno nam je da nemamo formulisan stav po meritumu ovog dalekog spora. Ipak, stoji jedna uzgredna napomena: u događajima o kojima je reč stradalo je oko 20 miliona ljudi, a da začudo oštećene strane (za razliku od bosanskih sapatnika) počinioce ne optužuju za „genocid.“ U poređenju sa „Politikinim“ viđenjem nekih događaja na Balkanu, sa kojima autor teksta u produžetku gradi analogiju, takva suzdržanost Kineza i Korejaca je u najmanju ruku – neobična, čak i kada se ima u vidu naglasak koji dalekoistočne kulture stavljaju na diskretnost u ponašanju.

„Kad se još uzme u obzir Abeov stav da je japansko neprekidno vraćanje na strahote počinjene u ratu odraz mazohizma“, približavajući se poenti nastavlja autor, „sve to podseća na odnos Srbije prema Srebrenici“. Pa znakovito izvodi poređenje: „Pitanje je da li bi Abe nudio bilo kakvo izvinjenje da oko uloge Japana u zločinima nad Kinezima i Korejcima ima ikakvih sumnji poput onih koje u srpskoj javnosti postoje u pogledu toga koliko je Srbija bila direktno upletena u srebrenički pokolj, odnosno genocid, kako ga je zvanično okarakterisao Haški tribunal. Doduše, barem ovde se Srbija ne može žaliti na dvostruke standarde. I od Japana nova izvinjenja očekuju i susedi i domaći intelektualci i međunarodne sile.“

IZNUĐIVANJE IZVINJENJA

Ako pođemo sledom analogije koju autor teksta u „Politici“ sugeriše, pledirajući za „nova izvinjenja“ svoje države u vezi sa Srebrenicom, proizlaze sledeći zaključci: Srbija je bila direktno upletena u srebrenički pokolj koji je Haški tribunal okarakterisao kao genocid, nerazumna ili neobaveštena srpska javnost ne uvažava tu činjenicu i stoga od svojih političkih predstavnika ne zahteva da se zvanično izvine, a uobičajeni izgovor Srba da su neravnopravno tretirani ovde jednostavno ne stoji zato što se od Srbije očekuje ne više od toga što navedena koalicija svetskih autoriteta traži i od Japana.

Biće da, bar povodom ovog pitanja, srpska javnost nije toliko tupava kao što se novinaru „Politike“ čini. Za poslednjih petnaestak godina javnost je imala široke mogućnosti da u raznim predmetima preko televizije posmatra rad Haškog tribunala i da ga prati na druge načine. Na raspolaganju joj je bilo dovoljno materijala da formira solidan utisak o ubedljivosti, ozbiljnosti i profesionalnosti tog kontroverznog ad hoc suda. Ukoliko je utisak nepovoljan, Tribunal za to samo sebe ima da krivi, i nikoga više.

Pored toga, javnost se možda seća i jedne činjenice koju je autor teksta u „Politici“ izabrao da izostavi. U tužbi Bosne i Hercegovine protiv Jugoslavije, kasnije Srbije, u sporu koji se odnosio upravo na pitanje da li je Srbija „upletena u srebrenički pokolj“, Međunarodni sud pravde u Hagu, stalni pravosudni organ UN, 2007. godine presudio je – odrečno. Teško je ne priznati da takav stav ovog, pored svih manjkavosti, ipak respektabilnog pravosudnog organa rasprostranjeno stanovište građana Srbije o neumešanosti njihove zemlje u izvršenje bilo kakvog pokolja ili genocida u Srebrenici čini vrlo racionalnim i opravdanim – ma koliko „Politikin“ saradnik time bio nezadovoljan.

Delovi autorove analogije nesumnjivo stoje. „Susedi“, definisani kao marionetski režimi iz okruženja, zasigurno očekuju od političkog rukovodstva Srbije da se 11. jula u Memorijalnom centru u Potočarima puzeći izvinjava za krivicu imputiranu Srbiji i Republici Srpskoj u sklopu, kako se slikovito izrazio prof. Edvard Herman, „najvećeg trijumfa propagande krajem dvadesetog veka“. To njihovo očekivanje nije utemeljeno na razlozima moralne prirode nego na čistoj političkoj računici. Oni žele da uvlačenjem Srbije (i Republike Srpske) u svoju kaljugu relativizuju sopstvena zlodela.

Nesumnjivo je da ima i „međunarodnih sila“ koje takođe insistiraju na iznuđenom priznanju i izvinjenju Srbije. Što se tiče nezavisnih (to se već podrazumeva) „domaćih intelektualaca“, nije jasno da li autor i sebe vidi u toj kategoriji, čiji redovi u Srbiji su popunjeni upravo stipendistima pomenutih međunarodnih sila.

Sa svim svojim površnostima i ostalim manama, srpska javnost je apsolutno u pravu što odbija učešće na mazohističkoj seansi na koju je „Politika“ poziva. Ako političko rukovodstvo Srbije nije sklono  sadomazohizmu, i ako 11. jula u sebi bude našlo makar česticu ljudskog dostojanstva, ono bi trebalo da učini to isto.

[/restrictedarea]