Odlomci iz Dnevnika – Junak našeg doba

Milovan Danojlić

Andreas Lubic nije stigao ni da pomisli na živote poverenih mu putnika. Surovi i slepi Ego bio je njegovo jedino božanstvo. I upravo po tome je on uzoriti proizvod vremena i podneblja, junak našeg doba, ono što je posle smrti Boga i Marksa, od čoveka kao društvenog bića ostalo

Za Andreasa Lubica (28), nemačkog pilota-samoubicu iz francuskih Alpa, svi su u prvi mah imali reči hvale… Susedi iz rodne varošice, kolege s posla, poznanici, pa i sam generalni direktor „Lufthanze“. Predusretljiv, običan i normalan mlad čovek, da normalniji ne može biti. Spolja  gledano, sve je bilo u najboljem redu. Tako to izgleda u svetu gde je pojedinac ospoljašen, istanjen i spljošten, i, istovremeno, zatvoren u neprobojni oklop individualizma. Dovoljno je da veže kravatu i da nas u mimohodu ne mlatne štapom po glavi da bi zaslužio naše uvažavanje. Andreas je išao na redovne provere telesne kondicije; duševno zdravlje nikog nije zanimalo. Duša, zar to i dalje postoji? Za njene bedne ostatke su zaduženi psihijatri. Nesrećniku je duša zadavala znatne tegobe; zatražio je pomoć od specijaliste. Dijagnoza (teška depresivna potonuća) ostala je zaštićena obavezom čuvanja lekarske tajne. Poslednji nalaz, sa preporukom da se pilot povuče s posla, Andreas je pocepao. Parčići hartije su, posle katastrofe, pronađeni prilikom policijskog pretresa stana. Da je poslušao preporuku, avijatičar bi odustao od svoje celoživotne ambicije. Ostao bi bez posla, što na Zapadu ima težinu metafizičke smrtne presude. Zašto bi, uostalom,  obelodanjivao ono što je godinama uspešno krio, i za šta je okolina bila  ohrabrujuće slepa i umirujuće nezainteresovana?

Leteti, ili umreti! Od rane mladosti, Andreas nastoji da se uzvine iznad džombastog zemaljskog tla, da pobedi zakon gravitacije, da nađe oslonac u vazduhu. Strah od gubljenja tog, najčvršćeg oslonca, ne napušta ga ni u pilotskoj kabini. Sve teži i mučniji, strah se dao pobediti jedino udarom u bok stenovite planine. Glavni pilot je otišao za časak da se pomokri, i Andreas je doneo munjevitu odluku. Zaključao se, i povukao polugu za ateriranje. Po pravoj liniji, kilometar za minut, brzinom od 750 km.  na sat. Iz crne kutije se vidi da je pojačavao brzinu, da bi što pre stigao na cilj.

[restrictedarea]

Pritom je odvukao u smrt i stotinu četrdeset devet putnika. Javnost je zgranuta: takav pokolj, usred Evrope! Inače, nema vikenda da u Siriji, Iraku, Libiji, Jemenu, i u drugim, od Zapada razrušenim državama, ne postrada nekoliko stotina  nedužnih građana, ali njihovi životi, na Svetskoj humanitarnoj berzi, nemaju visoku cenu…

Andreas Lubic nije stigao ni da pomisli na živote poverenih mu putnika. Surovi i slepi Ego bio je njegovo jedino božanstvo. I upravo po tome je on uzoriti proizvod vremena i podneblja, junak našeg doba, ono što je posle smrti Boga i Marksa, od čoveka kao društvenog bića ostalo. Reč je, dakako, o ekstremnom slučaju, ali je osnova zajednička i svima iz svakidašnjice poznata. U avionu, kome je dao komandu za hitno spuštanje u planinski kamenjar, postojao je samo on, izbezumljena lutka u mehanizmu liberalnog kapitalizma. Ko nam jamči da monomanijaci slične vrste nemaju pristupa atomskim bombama? Za vodeće državnike nisu predviđeni psihijatrijski pregledi pre stupanja na dužnost. Lubicov zločin nije usamljeni slučaj rešavanja ličnih tegoba preko tuđih leševa. Porodična kriza Klintonovih, izazvana vanbračnim oralnim seksom, doprinela je odluci o bombardovanju Srbije: pištanje raketa na Balkanu zaglušilo je medijsku galamu oko skandala u Beloj kući.

Nemačka obaveštajna  služba je s olakšanjem saopštila da Andreas Lubic nije terorista. A da šta je drugo? Na prvi pogled, on ne odgovara usvojenom foto-modelu: nije tamne puti, nema potkovičastu bradu, ne haje za Islamsku državu. On deluje iz bunkera zapadnjačkog poretka vrednosti. Islamski fanatici udaraju spolja, a on iznutra, iz hermetički zatvorene kabine jedne letilice u koju smo svi ukrcani. Avionske kompanije su uložile veliki trud da obezbede pilotski prostor od upada spolja. Na bolest koju zapadna civilizacija u sebi nosi one nisu mislile. Andreas Lubic je uzorit pitomac školovan u Zavodu sveopšte i posvećene samoživosti. Za Sartra, drugi su bili pakao; za Lubica, oni ni na koji način ne postoje, i mogu se žrtvovati na lomači samorazumljivog egoizma. Od aviona, i od ljudskih stvorenja, u gorskom kršu je ostalo razbacano komađe. Šokirani žandarmi nisu skupljali leševe, nego, kako rekoše,  „elemente“ ljudske telesnosti. Što se tiče duša, one su u svakom slučaju nevidljive: nije nađena nijedna.

U smrt je gurnuo i petnaestak nemačkih srednjoškolaca koji su se vraćali sa lingvističkog boravka u Španiji. Jedan moj prijatelj, dugog pamćenja i još dužeg jezika, reče mi da bi valjalo proveriti  nije li Lubic u nekom srodstvu sa Francom Bemeom, Otom Dešom i Paulom Kenigom, ratnim komandantima u okupiranoj Srbiji, organizatorima i izvođačima masakra u Kragujevcu, oktobra 1941. Tada je streljano 2.796 žitelja grada i okoline, među njima i nekoliko desetina gimnazijalaca, pa je mom prijatelju palo na um da je Lubic u krvnoj vezi s pomenutom gospodom, i da mu je ubijanje đaka nasledna osobina.

Pretpostavka je na klimavim nogama. Nacističke glavešine su namirivale okupatorski cenovnik, sto pripadnika niže rase za jednog ubijenog arijevca, pedeset za ranjenog, dok naš junak nije bolovao od nacionalne isključivosti: Nemci, Turci, Španci, sve mu je bilo isto. On sam na jednoj, celo čovečanstvo na drugoj strani. Da je mogao da ga ukrca u Airbus A 320, ne bi se dvoumio.

*

Povodom godišnjice bombardovanja Srbije, jedan dobro uhranjeni aktivista iz nevladinog sektora, živ i zdrav bio majci, podseti nas, u tonu ako ne pravdanja a ono razumevanja agresora, da „sila Boga ne moli“. To je prvi deo izreke; drugi glasi: „a Bog silu ne voli“. Naši euroatlantisti vole Silu, dive joj se, spremni su da joj omoguće trajno prisustvo na našem tlu. Ponašanje poznato iz bliže i dalje prošlosti, ali se ne upisuje u svetle stranice naše istorije. Po tom shvatanju, u pokoravanju je mudrost. Ima, međutim, raznih stupnjeva mudrosti. Zdrav razum je njen najprizemniji oblik: on se prilagođava datim uslovima i propisima, dok vrhovna mudrost nastoji da zadovolji neke više zahteve. Slabi smo, poraženi i poniženi, da; teško nam je, da; ali zar je Vladici-pesniku bilo lakše? A upravo on nam je ostavio zaveštanje da je sveta ljudska dužnost stati Tiraniji nogom za vrat, dovesti je k poznaniju (međunarodnog) prava. Silnici to, pravo, od marta 1999, na sve strane  bezobzirno krše. Povelja UN je poderana onako kako je Lubic pocepao lekarsku dijagnozu. Nismo u stanju da se silom odupremo nasilniku, ali bismo mogli sa sobom, i za sebe, biti načisto. Slugeranjstvo se začinje u duhovnom mirenju sa zlom, u kukavičkom relativizmu prosuđivanja. Kad duh položi oružje, kapitulacija dolazi kao tehnička stvar.

*

Ne razumem neke pisce i pesnike koji nas, povodom Kosova, i ne samo tim povodom, ubeđuju da se treba pomiriti sa stvarnošću. Pa valjda pišemo pesme i priče da bismo pronikli stvarnost, da bismo je  preoblikovali i podigli na viši stepen razumevanja, i da bismo, sebe i nju, oslobodili robovanja istorijskom udesu. Neka se sa stanjem stvari mire trgovci i priučeni političari; istinski državnici i pesnici-vizionari gledaju dalje od onoga što svakom skače u oči. Kosovo je moje donde dokle prema njemu budem gajio poseban emotivni odnos, nezavisno od toga ko ga trenutno zaposeda, kao što Sumatra pripada Crnjanskom koliko i državi Indoneziji. Ta dva prava posedovanja nisu u protivrečnosti.

*

Otpor uvođenju sankcija Rusiji jedno je od poslednjih uporišta u odbrani  ostataka nacionalne časti i građanskog dostojanstva. Nije reč o Rusima, nego o nama. Rusi mogu bez nas, ali mi ne možemo bez sebe. Inače, nisam bezuslovni rusofil. Reč je o nečem drugom.

Šta će nam ceo svet, ako izgubimo dušu?

[/restrictedarea]