Neoliberalno uništavanje škole

Specijalno Za „Pečat“ iz Milana Dijego Fuzaro 

Ovaj projekat nije čak ni previše prikriven u planiranoj destrukciji srednje škole i univerziteta, a izvodi se među zamenljivim reformama vlada desne i leve orijentacije koje su svele, demontažom prethodnih reformi škole – uvek u ime napretka i prevazilaženja zastarelih buržoaskih formi – obrazovanje na paradigmu kompanije i preduzeća, na dugovanja i potraživanja, na menadžerske kolegijume, na informatiku i engleski umesto latinskog i grčkog, i na hiljade drugih sadržaja koherentnih sa kapitalističkim restrukturiranjem škole…

Među ciljevima neoliberalizma već se ostvaruje onaj usmeren na kapitalističko uništavanje škole kroz uklanjanje kulture, korporizaciju škola, programiranu idiotizaciju učenika transformisanih u „potrošače obrazovanja“, kroz ukidanje nastavnog procesa. I spisak se može produžavati po volji, od jedne do druge imbecilnosti. Da je reč o Šekspirovom „Hamletu“, reklo bi se da postoji metod u ovom ludilu. A to ludilo se unosi u proces „reforme“ – te magične reči kojom se brišu prava i uništava sve što nije u skladu sa ludačkim neoliberalnim projektom – škole, koja traje već nekoliko godina. Ovaj projekat nije čak ni previše prikriven u planiranoj destrukciji srednje škole i univerziteta, a izvodi se među zamenljivim reformama vlada desne i leve orijentacije koje su svele, demontažom prethodnih reformi škole – uvek u ime napretka i prevazilaženja zastarelih buržoaskih formi – obrazovanje na paradigmu kompanije i preduzeća (na dugovanja i potraživanja, na menadžerske kolegijume, na informatiku i engleski umesto latinskog i grčkog, i na hiljade drugih sadržaja koherentnih sa kapitalističkim restrukturiranjem škole).

„Svako ograničenje je prepreka za kapital“, rekao je Marks u svom delu Grundrisse. A za kapital škola je granica koja se mora prevazići, pošto se u njoj formiraju, istorijski dokazano, ljudska bića, a ne potrošači, štaviše, ljudi sa kritičkom svešću, kulturnom podlogom i sposobnošću prosuđivanja, upravo s onim što fanatizam finansijske ekonomije ne može tolerisati i zato mora to da uništi. Uništenje škole znači odsecanje glave generacijama mislilaca. Poznato pitanje, sve više u modi, „kakve mogućnosti za rad mi daje proučavanje filozofije ili umetnosti“, otkriva neviđenu resorpciju obrazovanja u korporatizaciju i aksiomatiku formule do ut des („dajem da bi ti dao“ – prim. prev.) u okviru potpunog uklanjanja onoga što je nekada bilo temeljno, a to je da škola mora da obrazuje, a ne da stvara bezglave kompjutere i proizvođače profita. Zamislite da je u Platonovoj Akademiji ili u Aristotelovoj Peripatetičkoj školi neko zapitao ovu dvojicu filozofa „kakav ću posao naći posao nakon ovoga“.

Iz ovih razloga, a u današnjem životinjskom carstvu duha, ne može biti mesta za istinsku praksu filozofije – za znanje kao promišljenu disonancu u odnosu na monotoniju postojećeg – i, uopšte, za bilo kakav pokušaj da se samostalno misli svojom glavom oslobađajući se opasno zavodljivog pogleda kapitala. To postaje naročito jasno kada se imaju u vidu reakcije vlasti. I u ovom slučaju, u svom kapitalističkom obliku, ona ne pribegava direktnom nasilju protiv onoga ko je osporava. Jednostavno koristi tiho i nevidljivo nasilje u ekonomskoj formi: uklanja sredstva potrebna za istraživanje i ostvarivanje kritike i, istovremeno, ne preuzima odgovornost za to jasno političko delovanje, prepuštajući ga bezličnoj volji tržišta.

Kontinuirano smanjenje finansiranja za kulturu (ili, u komplementarnoj formi, kontinuirano finansiranje fluksa heterogenih formi strukovnog idiotizma) predstavlja samo po sebi politički program maskiran na odgovarajući način anonimnim zakonima ekonomije. Gušenje svake kritičke perspektive ne postiže se danas upotrebom nasilja u direktnim i očiglednim oblicima, kao u slučaju spaljivanja Đordana Bruna i Vaninija, već uklanjanjem resursa potrebnih za preživljavanje, odnosno tako da se nasilje, izraženo kroz imanentnu ekonomsku kategoriju, vrši uglavnom nevidljivom akcijom dželata, pri čemu su nevidljive i patnje žrtava.

Naravno, potrebno je reagovati na to varvarstvo. Potrebno je reagovati polazeći od kulture: revolucija je prvenstveno kulturna. Potrebno je da se nastavnici usprotive podučavanjem vrednostima klasika i istorije, umetnosti i filozofije i da na taj način, kritičkim mišljenjem, omoguće snažno suprotstavljanje ekonomskom kretenizmu i programiranom idiotizmu, ma gde oni bili dominantni.

Prevod s italijanskog Dragan Mraović