MILOSAV TEŠIĆ – Pesma, pamćenje, prozodijski vatromet…

Piše DRAGAN HAMOVIĆ

„Srećom, jezik ima ogromnu memoriju, bogatu kartoteku pamćenja, u kojoj čuva čistotu svoje izvornosti i sve ožiljke sveta koje je registrovao i po svojim vrhunskim merilima preoblikovao, a zatim ih uveo u sebe kroz trista sita i rešeta i ugradio u neizmerno složenu nervaturu sopstvenog bića“, kaže Milosav Tešić, pojašnjavajući misiju pesnika – u doba plitkoumne kulture zaborava

Od knjige Kupinovo (1986) pa nadalje, u naslovima i stihovima tolikih pesama Milosava Tešića, na sve četiri strane matičnog jezičkog areala, nailazimo na toponime, na kulturnu koliko i prirodnu topografiju, prisnu ali i uveliko egzotičnu za prosečnu kulturu savremenika. Budući pesnik istančane autorske samosvesti, Tešić je, prvom pogodnom prilikom, dao širok autokomentar svog odnosa prema pomenutom odeljku leksičkog nasleđa. Esejističko-ispovedna proza „Kamen ugaoni u sazvežđu kukureka“ smeštena je u planinski kraj zapadne Srbije, a uokvirena zadatkom skupljanja mikrotoponimije posećene, pesnikovom zavičaju nedaleke oblasti. Ponajviše je, pritom, pesnik na zadatku skupljača reči osluškivao „prozodijski vatromet“, „neodoljivu zvukovno-semantičku energiju, izazovnu za različite vidove i nevidove pesničkih etimologija“. Tešić se svojevremeno branio od uprošćenog povezivanja težišta njegove poezije s leksikografskom spremom koju poseduje, ali stanovište s kojeg se i ovde reč promatra (kao naslojeni i dobrano zatamnjeni kulturni entitet, jedinica u složenom spletu odnosa) ipak mu je bitno odredilo polazne poetičke pozicije.

Opevajući jedan zavičajni toponim, u pesmi „Ljuboviđa Ljuboviđe“, još u prvoj strofi javlja se, etimološki zasnovana, slika pevanja kao tkanja, u kojem učestvuju zvuk i ono što zvuk priziva – kao znak, dok je, pri datoj analogiji, sećanje zamena za osnovu razboja: „Nevid-žicu kroz mršenje/ ja uvodim u sećanje/ Zlato mi je sjaj u slami,/ a u pređi žubor-niti.“ U analogiji lirskog teksta i tkanice, podvlačimo, potka su zvuci reči a sećanje poprima funkciju osnove tkanja. Ljuboviđa je pritoka Drine, ali pesnik ne opisuje nego modeluje lirski predeo asocijativno otkinut od same polazne reči, čiji glasovni sastav opisuje kao „zvono, zvonik“ i kao „žuborenje“. Otuda je „Ljuboviđa Ljuboviđe“, iz naslova i refrena, unutrašnji odjek toponimskog zvučnog sklopa.

[restrictedarea]

ODUPIRANJE ZABORAVU „Pesma je“, piše Tešić, „jedini prostor izbavljenja za reč ili reči kojima preti opasnost da se survaju iz zvuka u nezvuk, iz pamćenja u nepamćenje“. Neće ovo biti etnografski, muzejski, konzervatorski gest, neproduktivan i marginalan spram učinka kulture Trenutka i informaciono-tehnološkog vrtloga. Kao i kod većine modernih autora, čitav vek unazad i danas, jezik se obreo kao glavni junak Tešićeve poezije. Ali, on Jeziku ne dodeljuje ulogu nepouzdanog svedoka, rđavog gospodara i manipulatora – kakav lik preteže u privilegovanom toku novije umetničke prakse i teorije. Za Milosava Tešića, nepopravljivog logocentristu, Jezik je rizničar i čuvalac, iznad svega drugog što mu se može pripisati.

U srpskoj poeziji, avangardni nalog za povratkom arhaičnim kulturama značio je, ključnim delom, samoosvešćujući prodor u sopstvenu staru, skrajnutu kulturu, još uvek podosta očuvanu u našem opravdanom, a ponekad i spasonosnom razvojnom kašnjenju. Rastko Petrović je među prvima u svom otkrivalačkom naraštaju ukazao na resurse narodnog i hrišćanskog genija koje valja iznutra istražiti, utirući put rešenja i za dolazeće pesnike. Rastkovo stanovište, s druge strane, odgovara onome Lotmanovom teorijskom stavu da „semiotički prostor istovremeno neprestano izbacuje iz sebe čitave slojeve kulture“ i da „oni formiraju slojeve naslaga izvan granica kulture i čekaju svoj trenutak da ponovno prodru u nju do te mere zaboravljeni da se doživljavaju kao novi“.

Nije ovde reč, znači, o anahronom, ili parohijalnom pristupu, već o prevođenju istisnutih slojeva iz vansemiotičke sfere u semiotičku. „Razmena sa vansemiotičkom sferom obrazuje neiscrpan rezervoar dinamike.“ Sa rečenom dinamikom, sudarom protivnih činilaca, asocijativnim i aluzivnim spletovima u kontrolisanom oblikovnom okviru, srećemo se bukvalno od prvog Tešićevog stiha. Ako iznova promotrimo naslovnu pesmu knjige Kupinovo, ali i glavninu „toponimskih“ pesama prve zbirke, videćemo da pesnik gradi pesmu „Kupinovo“ isključivo od akustičkih i etimoloških asocijacija. Bez obzira na snažan potencijal kulturnih asocijacija naziva Kupinovo, pesnik ga prosto ne ostvaruje. Daje prednost korenskom značenju toponima, fitonimu kupina, koju ustoličava kao lično „Novo sveto slovo“. U celini gledano, u pesmama prve Tešićeve zbirke, preovlađuje slobodna asocijativnost, uokvirena definisanom formom, mahom simetrično-osmeračkog stiha, različnih strofičnih rasporeda. Već u narednoj knjizi, Ključ od kuće, u pesmama istovetnog sklopa i toponimskih naslova, istorijske reminiscencije su pak redovna pojava. Tršić se povezuje sa Vukom i Višnjićem, toponim Grk u Sremu opet sa Višnjićem. Pesma „Žitomislić“ diskretno evocira stradanja hercegovačkog pravoslavnog naroda i njegovih svetinja, a isti je aluzivni postupak primenjen u pesmi u čijem su naslovu Prizren i Gnjilane. Iz dinamike lično nesvesnog, pretežne u Kupinovu, u toponimskim pesmama knjige Ključ od kuće na površinu teksta pomaljaju se jasni znaci nacionalne predaje.

„Jedna od osnovnih odlika poezije svakako je čuvanje raznorodnih vidova pamćenja, što stoji u neposrednoj vezi s njenim neprestanim odupiranjem ništiteljskim silama zaborava.“ Sasvim je neposredno ovakvo Tešićevo poimanje došlo do izraza u dužoj pesmi iz knjige Prelest severa, Krug račanski, Dunavom (1996) pod naslovom „Devojački breg“. Reč je o toponimu iz gornjih panonskih rubova srpskog kulturnog prostora, imenu čija je evokativna, ali i re-kreativna snaga, jedini ostatak nekadašnjeg punog života naroda izgubljenog u povesnom međuvremenu. O tome se Tešić izjašnjava u metapoetskoj deonici, pri završnici pesme: „Frulu, kolo, studenac, krčage/ (krhotine!) Breg imenom čuva./ Razabravši, na izmaku snage,/ šta se valja, šta kotrlja, kuva,/ on razigra uspomene nage/ po vodici kad mrak se izuva.“

PRIZIV BOGINJE PAMĆENJA Jedna od skorašnjih dužih pesama, pod naslovom „Žički natpis“ (Mlinsko kolo, 2010) u ritmički ustalasanim decimama u amfibraškom dvanaestercu, tematizuje razorni udar prirodnog i (prećutno) globalno projektovanog zaborava na duh i artefakte nacionalnog, osobenog kulturnog pamćenja. Već naslov signalizuje smisaono težište pesme, izneverenim očekivanjem čitaoca da se pesma odnosi na zidni prepis osnivačke povelje Stefana Prvovenčanog, tekst opstao na manastirskom zidu – ne i na svitku. Ni reči, ni aluzije, nema ovde o tom spomeniku, ali se, čitanjem pesme, povratno, uzglobljuje tropično značenje naslova. Sama Žiča, sagledana u današnjem liku, predstavlja natpis i znak. Ali, čega? Dodatni signal daje rečenica Milana Kašanina, uzeta kao moto: „Žiča ne živi toliko onim što nam pokazuje, koliko onim što je bila.“ Stari vrsni esejista i istoričar srednjeg veka otvara pesniku mogućnost da sučeli, prožme sfere vidljivog i nevidljivog, da u predanju fiksirano mesto privilegovanog monumenta nemanjićke epohe uporedi s njenim realnim ovovremenim statusom: bolje reći, da promisli stanje naše zajedničke samosvesti: „Davnina je senka što uporno zrači/ niz obrši, ravni provalije, polom./ Koliko li teži, a koliko znači/ taj suncokret Žiče – taj živ kamenolom?“

Starostavni primerci stvaranja, dotle, prisutni su tek u fragmentima što su proizvod okolnosti kad „logika nule“ krene na lepotu koju čovek, u vremenu i za vremena, raskriva ili oblikuje: „Pregoreše učas i dar i umeće/ kad logika nule lepotu izvrsta: / u pevnici južnoj još traje Raspeće,/ u severnoj fragment od Skidanja s krsta.“ Upravo je raskorak između očevidnih činjenica i činjenica koje pamtimo uključen u smisao otvorene upitanosti s početka pesme, o aktuelnoj (simboličkoj) težini i značenju preostataka Žiče, o mračnoj izvesnosti poravnanja svega što smo kulturom prenosili kao značajno, utemeljujuće za duhovni kolektiv. Pesma se, otuda, ukazuje kao medijum između dve nepremostive sfere, obavlja kontraprezentnu ulogu (Jan Asman) daje pustošnom liku svakodnevice i uzoritiji model postojanja, kao što, u Tešićevoj pesmi, predočava i neveseo, rezigniran nemi nauk „da pomoći nema – da nema ni Žiče“, da je duhovno nema više – čak i ako je, još uvek, materijalno prisutna.

Semantizacijom odsustva („Vodenice nigde – a melje li melje“) s nešto drukčijim i dalekosežnijim smisaonim ishodima, Tešić prepodiže vodenicu iz porodičnog pamćenja – o kojoj nas je bio obavestio još u tekstu „Kamen ugaoni u sazvežđu kukureka“ – čime je pripremio iskustveni osnov za potonji kosmogonijski spev u ciklizovanom obliku. Značenjska opreka šum/pašum uvedena je u naslovu ciklusa „Pašum vodeničkog buka“. Šuma nema, ali je ostao pašum, šum u svesti, sećanju. Kada se ovo ostvarenje monumentalne, poliformne, kružne dinamike, svede na noseću smisaonu opreku, nakon svega svođenja ostaje opreka zvuk/nezvuk (kao prva razlika između sveta živih i mrtvih) zvuk/nezvuk proticanja vode, kao postojbine svega života.

U „sonetu produženog trajanja“ iz knjige Blago Božije (1994) pod naslovom „Lile, noć petrovska“, usred opisa obredno-ritualne svečanosti vatre zaostale iz zatamnjenih davnina, nalazimo i stih podsticajan za ovde preduzeto razmatranje: „pjeva jezik rasanjen,/ (milo mu je sjećanje)“. Istu će letnju obrednu scenu prizvati Tešić, pomoću melodijskog pamćenja, tj. oslušnutog pripeva „Kalopero Pero“ u istoimenoj poemi: „U napevu ču se: Kalopera Pera!/ i veče se stvori u petrovsku lilu./ Davnine nam dragulj, a tuge nam seja/ u pevanje pusti Ravijojlu vilu.“ Melodijsko pamćenje oprisutnjuje situaciju obreda, koji načas ukida protok vremena – jer se on ponavlja na isti način, na isti dan u godišnjem kalendaru, uoči Petrovdana. Aktivizam obreda, i pesme kao njegovog sastavnog dela, drevni je odbrambeni gest ljudske zajednice protiv pustoši što je nanosi prolaznost. Svet se ovde ukazuje „u drukčijem svojstvu“, zajednica obnavlja neophodnu vitalnu energiju, a pesma postaje živa, živonosna stvarnost: „Kad popusti pažnja đavoljem ustrojstvu/ i dežurnoj zlobi kad ritmovi stanu,/ i ukaže svet se u drukčijem svojstvu,/ iz kraljičkog kola vilenice banu,/ te trojička jutra i podnevi, širom,/ u naviljke skupe energiju bivšu,/ od koje se – ljeljo! – pod nebeskim virom/ preobrazi privid u slova što dišu.“

Priziv boginje Pamćenja na kraju pesme-kataloga vrsnih ženskih likova iz srpske predanjske i povesne memorije privodi nas misli ruskog simboliste, Vjačeslava Ivanoviča Ivanova, kod koga takođe nalazimo stapanje više mitskih ženskih figura u jedinstveno Žensko načelo, u nizu elemenata uporedivo sa Tešićevom mitopejskom postavkom, a u kojoj se stiču majka, voda i pamćenje, izvori života i besmrtnosti. Arhetipski, mitološki sticaj se očituje i kod ovog srpskog baštinika mističnog simbolističkog nasleđa. S druge strane, vredi, u razmatranom kontekstu, navesti i sledeće Ivanovljevo obrazloženje pitanja „kulture kao inicijativnog sećanja“, ili kulture kao „Večne Pamjati“: „Mnemozina – Večnaja Pamjat: evo drugog imena naslednog opštenja u duhu i imena sile između živih i preminulih, koju mi ljudi opredmećenog i rasejanog veka poštujemo pod imenom duhovne kulture, ne znajući za religiozne korene tog poštovanja. Kultura je kult preminulih, i Večnaja Pamjat je duša njenog života, prvenstveno sabornog i zasnovanog na predanju.“

SLUŽENJE TAJNI… Čitalac poezije Milosava Tešića, našeg posvećenog služitelja tajni Pamćenja, lako će raspoznati kako se njegova pesnička praksa saglašava s navedenim rečima ruskog prethodnika i može se utom dosetiti, recimo, višedelne pesme „Beleg Stevanov“ (Mlinsko kolo) – kao pogodne potkrepe kod Ivanova opisanog korenskog značenja kulture, što seže do kulta mrtvih. Sama reč iz naslova, beleg, sinonimna je rečima znak ili trag i upravljena je ka pamćenju, isto kao i vlastito ime dalekog pretka, prvog za koga potomci poimence znaju. I kameni beleg i ime Stevan iz naslova osnovni su instrumenti kulta, tj. kulture sećanja: „Tek glagolje slovo – od isprane sedre/ i s prečnicom natrag – ostatak je groba.“ I ovde je, kao u pesmi „Žički natpis“, znak iz prošlosti okrnjen, defektan, ali dovoljan za uvođenje u čin pamćenja. Iz pesnikovog objašnjenja razumemo da pomenuto slovo i nije zapravo slovo nego „ostaci Stevanovog groba liče na ulevo okrenuto slovo G“. Ali sam krnjetak grobnog belega od sedre ipak jeste slovo, jer je materijalni znak što podupire predanje o pretku, prvom kome pamte ime. Označeni grob je, sažeto rečeno, početni znak kulture. Početak organizovanog zajedničkog pamćenja.

„Srećom, jezik ima ogromnu memoriju, bogatu kartoteku pamćenja, u kojoj čuva čistotu svoje izvornosti i sve ožiljke sveta koje je registrovao i po svojim vrhunskim merilima preoblikovao, a zatim ih uveo u sebe kroz trista sita i rešeta i ugradio u neizmerno složenu nervaturu sopstvenog bića.“ Ovo je stanovište savremenog pesnika što je, u doba plitkoumne kulture zaborava, kao poziv razumeo potrebu da slojevitu rečničku memorijsku rezervu upošljava i oplođuje u drugačijim i novim smisaonim i oblikovnim porecima, u pesničkom jeziku obremenjenom takvim pamćenjem, što pesmu inače dublje utemeljuje, čini punovrednim prinosom duhovne borbe neprestane, borbe danas s razlogom pojačane.

[/restrictedarea]

Sa naučnog skupa o poeziji Milosava Tešića na Dučićevim večerima poezije