Manjine pred priznanjem?

Predstavnici brojnih društava eksjugoslovenskih naroda koji žive rasejani širom Slovenije udružili su se 2003. godine, posle decenije neuspešne borbe za svoja (manjinska) prava, u snažnu krovnu organizaciju, tzv. Savez saveza, shvativši da zajedno imaju više šansi da se službena Ljubljana ne ogluši o njihove zahteve. Njihova manjinska prava uskoro bi mogla da budu priznata

Za „Pečat“ iz Ljubljane Svetlana Vasović-Mekina

Slovenački mediji su na dan pravoslavnog Uskrsa lansirali vest pod naslovom „Nova narodna manjina u Sloveniji?“ Novinarka državne televizije je u večernjem Dnevniku objasnila kako „pripadnici različitih naroda nekadašnje zajedničke države koji žive u Sloveniji već decenijama pokušavaju da dobiju kolektivna prava narodnih zajednica, što bi im, između ostalog, omogućilo nastavu na maternjem jeziku, političku zastupljenost i izdašnije finansiranje delovanja društava koja neguju svoje nacionalne korene“. To bi značilo da bi se u slovenački Ustav dopisao novi član kojim bi država službeno priznala postojanje zajednica Srba, Hrvata, Bošnjaka, Makedonaca, Crnogoraca i Albanaca, i zakonom uredila njihova prava.
[restrictedarea] MANJINSKI SEVDAH TV Slovenija je emitovala i reportažu o bračnom paru iz Bosne, Zori i Muji Perendi, koji su se pre 40 godina upoznali u Ljubljani, a danas tu imaju već i unuke. Oboje su se u kamere nacionalne TV zaklinjali kako im u Sloveniji ništa ne fali i da nikada nisu bili ugroženi zbog svog porekla. Da su reči jedno a stvarnost drugo, potvrdila je slika, jer je kamerman uhvatio jednu od soba u njihovoj kući – na prozorima vezene zavese, ispod njih dugo, nisko sedište tradicionalnog oblika, pokriveno krparama i bosanskim tepisima, a ispred sofra, niska, okrugla, na njoj što srebrni što bakreni fildžani i drugi artefakti (muštikle, vez) na zidovima bakrorezi sa motivima Baš-čaršije, a na centralnom mestu zastava Federacije BiH uz niz muških i ženskih narodnih nošnji poređanih uza zid; u ćošku lutka u prirodnoj veličini, sedi na šamlici sa crvenim fesom na plavoj periki… U tom kutku, koji podseća na muzej, nadahnuće traži i pevanje vežba Perendino kulturno društvo „Sevdah“. Otuda se Muji ipak sviđa da država uredi „status manjinama“, jer je 500 evra koje dodeli za neki projekat „premalo za realizaciju, na primer, jedne škole bosanskog jezika za decu“.

Predstavnici brojnih društava eksjugoslovenskih naroda koji žive rasejani širom Slovenije udružili su se 2003. godine, posle decenije neuspešne borbe za svoja (manjinska) prava, u snažnu krovnu organizaciju, tzv. Savez saveza, shvativši da zajedno imaju više šansi da se službena Ljubljana ne ogluši o njihove zahteve. Jedan od ciljeva Saveza je i politička participacija: predstavnik u parlamentu, na isti način kao što su u političkom životu zastupljene dve priznate manjine, mađarska i italijanska.

Ukratko, nova politička nomenklatura predvođena premijerom Mirom Cerarom oslušnula je „sadržajne zahteve novih manjina, ali je oprezna u vezi sa pitanjem ustavnog priznanja“. Dragan Matić, poslanik vladajuće Stranke modernog centra (što je novi naziv stranke Mira Cerara) tvrdi da je cilj nove inicijative da se očuva identitet i jezik svake narodne zajednice u Sloveniji, a donedavni sudija slovenačkog Ustavnog suda Ciril Ribičič (Mitjin sin) sada profesor Pravnog fakulteta u Ljubljani, javno se zauzeo za uvažavanje statusa manjine narodima sa „eksju“ prostora: „Time bi bilo okončano osamostaljenje Slovenije. To kažem, jer neki to izjednačavaju sa nekom težnjom o obnovi Jugoslavije; uveren sam da ono što je bilo dobro za Jugoslaviju nije dovoljno dobro za Sloveniju. Imali smo priliku da saslušamo predstavnike svih tih naroda i bio sam iznenađen kako su na tečnom slovenačkom kazali da im je u Sloveniji lepo, da bi tu da ostanu, ali da žele da sačuvaju i svoje osobenosti, što je veoma slično težnjama Slovenaca koji žive u tuđini. Ako smo država koja ozbiljno misli, koja nije provizorna, privremena tvorevina – moramo da uredimo i to pitanje.“

NEJEDNAKA PRAVA MANJINA Ribičičevo uputstvo kako prionuti ma priznavanje statusa „novih“ narodnih manjina (čiji mu se predlog dopada „jer nije preteran“) nije, kako se iskazalo, ni blizu postulata o bratstvu među narodima na koje se bar deklarativno oslanja Evropska unija. „Manjine bismo samo pomenuli u Ustavu, dok bi njihova posebna prava uređivao zakon, što je slično statusu koji kod nas imaju Romi“, objasnio je, otkrivši da pripadnici „eksju naroda“ ne bi bili u pravima izjednačeni sa italijanskom i mađarskom manjinom, već bi bili stavljeni uz bok Roma, zbog čije diskriminacije evropski komesar za ljudska prava stalno prekoreva Ljubljanu. Ribičiču se činjenica da bi dve „stare“ manjine u pravima bile znatno „jednakije“ od „novih“ ne čini spornim, jer to „odgovara standardima koje poznaje Evropa“.

Slovenija je još prilikom ustavnog definisanja manjina pribegla lukavstvu kako bi prenebregla eksjugoslovenske narode, pa je „tradicionalnost“ uvela kao odlučujući kriterijum. Iako, na primer, i Srbi i Hrvati u skladu sa tim kriterijumom ispunjavaju sve uslove, jer vekovima žive na prostoru koji sada obuhvata slovenačka država, proglašeni su, zajedno sa drugim „južnjacima“, za gastarbajtere, doseljenike. Nisu im priznata nikakva posebna prava, iako je i prema poslednjem popisu stanovništva koji je prebrojavao pripadnike naroda, 2002. godine u Sloveniji živelo svega 2 258 Italijana, 6 243 Mađara i 3 246 Roma, dok je samo Srba (istina – nepriznatih) bilo čak tri puta više od svih njih zajedno, tačnije 38 964.

Stane Granda, donedavno prvi čovek TV Slovenija, poznat po netrpeljivosti prema svemu što dolazi „s juga“, inače istoričar, u manjinskom pitanju vidi jedro slovenačkog nacionalnog bića. Poznato je da se danas gotovo asimilovana slovenačka manjina, kako u Austriji, tako i u Italiji, više od pet decenija nadgornjavala sa službenim Rimom, odnosno vlastima u Beču kako bi dobila pravo na obrazovanje na maternjem jeziku, dvojezične topografske table i posebna kulturna prava. Iako bi se očekivalo da upravo zbog te sunarodnjačke muke slovenačka intelektualna i politička elita pokaže razumevanje za nastojanja pripadnika naroda sa prostora SFRJ koji žive u Sloveniji da im Ljubljana prizna status kakav garantuje samo brojčano minornoj italijanskoj i mađarskoj manjini, u praksi se to izjalovilo. Granda je tipičan predstavnik politike koja već četvrt veka jaše na frazi da sa „novim manjinama“ (kako su krštene one koje potiču sa prostora bivše zajedničke države) treba biti ekstra oprezan, uz oživljavanje stereotipa da je „oko tog pitanja proliveno mnogo krvi“, aludirajući na ratove u periodu 1991‒1995, posle otcepljenja Slovenije. „Veoma se bojim priznanja prava manjinama. A šta ćemo sa Jugoslovenima? I šta sa Ukrajincima, Rusinima koji žive u Sloveniji, a pre svega sa našim Kočevarima?“, zapitao je Granda auditorijum u udarnom terminu slovenačke državne televizije.

KOČEVARI Simptomatično je i naprasno izvlačenje Kočevara u prvi plan. Kočevarima su nazivani Nemci koji su živeli u Kočevju i okolini; bili su mahom kolaboracionisti Rajha, pa su se posle 1945. većinom iselili iz Slovenije. Popis iz 2002. godine je detektovao samo 499 Kočevara, ali desničarima poput Grande je stalo da prvo njima vrati zakinuta prava, zajedno sa rehabilitacijom domaćih domobrana i drugih koji su bili na strani nemačkog okupatora. Na pitanje voditeljke TV Slovenija zar ne smatra da „eksjugoslovenski narodi ispunjavaju merila za priznanje manjinskih prava?“, Granda, istoričar, pribegao je oprobanom receptu: zazvao je u zemljacima u poslednjih 20 godina usađene negativne stereotipe i bauk od Srba, izvlačeći na tapet ‒ Slobodana Miloševića! „Upozorio bih da imamo, na primer, srpsku manjinu kod nas, a sećate se da su Miloševićevi emisari dolazili kod njih u Belu Krajinu i obrađivali ih. Zato sam u vezi sa tim pitanjem veoma oprezan, to nije tako jednostavno, to je veliki problem.“

Zašto je problematizovao Belu Krajinu? To je slovenačka pokrajina prema granici sa Hrvatskom. Tu su u doba Habzburške monarhije naseljeni uskoci, Krajišnici. Oni su u vreme turske ekspanzije u tadašnjoj Vojnoj krajini bili „grudobran Evrope“, prvi stub odbrane pred osmanlijskim zavojevačima. Ironično, ljubljansko „Delo“ je pod naslovom „Belokranjski Srbi se ne osećaju ugroženima“ 16. oktobra 1990. godine javilo da su predsednik Predsedništva Slovenije Milan Kučan i član tog organa Dušan Plut posetili belokranjske Srbe uoči slovenačkog referenduma o otcepljenju od SFRJ. Obećani su im med i mleko, neka glasaju „za“ i ne brinu. Posle referenduma, iste novine izveštavaju: „Belokranjski Srbi su odlučno za samostalnu Sloveniju ‒ visoko plebiscitarno ‚za‘ znači da će u Bojancima Srbi i ubuduće imati spokojan suživot s komšijama Slovencima.“ Obećanje naivnom radovanje. Danas, 25 godina kasnije, Srbe u Beloj Krajini možete prebrojati na prste. Ćirilice više nema ni za mustru, srpski jezik je zaboravljen, običaji zamrli a identitet utopljen u većinski. Asimilacija je učinila svoje.

Ilija Dimitrijevski iz Saveza kulturnih društava naroda nekadašnje Jugoslavije jedan je od najzaslužnijih što je manjinsko pitanje posle godina guranja pod tepih – u Sloveniji ponovo izvučeno na svetlost dana: „Želimo izmenu Ustava i da nam se prizna status manjine, a potom da se kroz zakonodavstvo urede ključna područja – učenje maternjeg jezika u osnovnoj školi kao obavezni izborni predmet i da se reguliše neuređen materijalni položaj svih (nepriznatih) manjina.“ Prisutan je strah da su naprasna obećanja o priznanju statusa manjine možda u funkciji predizborne kampanje. I da će se sve ponovo završiti na nekoliko medijskih priloga. TV Slovenija je vest o „novim“ manjinama zaokružila poređenjem sa Nemačkom gde živi čak milion i po Turaka i tri miliona Nemaca sa turskim korenima, ali vladi kancelarke Merkel na pamet ne pada da Turcima i njihovim potomcima prizna prava kakva pripadaju narodnoj manjini. Poruka je jasna.

Što se tiče zvaničnog Beograda, on se ne meša u slovenačka „unutrašnja pitanja“, sve se uzdajući u obećanja da će Slovenija pomoći Srbiji na putu u Evropsku uniju; zato su zemljaci „u deželi“ kolateralna žrtva tog obećanja, prepušteni na milost i nemilost zlom usudu. Ali ni to nije sve – obespravljeni pripadnici srpske manjine u Sloveniji ne samo da su taoci izraubovane slovenačke podrške Srbiji „na putu ka EU“ nego su i u obespravljenosti posebni, jer su obespravljeniji od drugih. To se ogleda i u slovenačkom sistemu obrazovanja, gde je mališanima omogućeno da u školi uče svaki od jezika naroda SFRJ (čak i albanski); zahvaljujući „administrativnoj grešci“ domaćih prosvetnih dužnosnika, na spisku predmeta koje je moguće izabrati u poslednjoj trijadi osnovnoškolskog obrazovanja jedino nedostaje – srpski.
_________________________________________________________________________________
Manjine izbačene i iz popisa
Kako bi brojčano za vjeke vjekova zamrznula manjinsko pitanje, Slovenija je na popisu sprovedenom 2002. godine poslednji put istraživala pitanje „stanovništva u vezi sa maternjim jezikom i narodnom pripadnošću“. Rezultati su pokazali iznenađujuću sliku: Slovenaca je bilo 1 631 363, državno priznatih manjina (kad se saberu Italijani, Mađari i Romi) ni za jedan procenat, dok je nepriznatih bilo gotovo 400 hiljada, dakle skoro petina stanovništva! Tada je svoju nacionalnu pripadnost priznalo 35 642 Hrvata, 10 467 Muslimana, 21 542 Bošnjaka, 3 972 Makedonca, 2 667 Crnogoraca, 6 186 Albanaca, 8 062 Bosanca, 527 Jugoslovena… Indikativno je da čak 186 998 stanovnika nije želelo da popisivačima otkrije svoje korene. Strah je bio opravdan – tada je već bila poznata sudbina gotovo 30 hiljada ljudi poreklom iz drugih republika nekadašnje SFRJ, koje je slovenačka vlada 26. februara 1992. godine tajnim aktom izbrisala iz knjiga stalnog stanovništva.

A prilikom sledećeg popisa 2012. godine pribeglo se lucidnom manevru – popis nije obavljen klasično, upisivanjem podataka u obrasce (pri čemu popisivači idu od vrata do vrata) već administrativno. Statistički državni ured je „odokativno“ odmerio i izračunao sve nove parametre, uz jedan izuzetak ‒ izostavio je prebrojavanje manjina. Tako je brojka (koja je godinama u konstantnom opadanju) priznatih, kao i nepriznatih (u konstantnom porastu, ali ne zbog novih doseljenika, već zahvaljujući natalitetu) narodnih manjina u Sloveniji zamrznuta u prostoru i vremenu, na stanju kakvo je bilo 2002. godine. Time je izbegnuto da se „nepriznati“ tokom godina, ako se namnože i okuraže, izjasne u većem broju kao Srbi, na primer. A ako se zna da je Srba i među „izbrisanima“ bilo najviše, preko 60 odsto, i da su mnogima među njima proteklih godina vraćena i priznata osnovna ljudska i građanska prava (boravak, državljanstvo) onda nije teško shvatiti koja (nepriznata) manjina bi u Sloveniji postala najbrojnija da je popis 2012. godine valjano sproveden.
[/restrictedarea] bыstrыe zaйmы onlaйn zaйm v krasnoяrske s plohoй kreditnoй istorieйsročnый zaйm kaliningradvzяtь onlaйn zaйm na kartu bez otkaza