Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Razgovarao Filip Rodić
Direktor ruske nevladine organizacije Fond za istraživanje demokratije Maksim Grigorijev u intervjuu za „Pečat“ govori o progonu novinara u Ukrajini, zločinima i mučenju kojem su izloženi protivnici novih kijevskih vlasti, problemima u sprovođenju mirovnog sporazuma iz Minska i sličnostima između onoga što se danas dešava u Ukrajini i raspadu bivše Jugoslavije. Grigorijev, čija je organizacija do sada objavila dva izveštaja o ratnim zločinima u Ukrajini, kaže da su kršenja ljudskih prava i pravila ratovanja „obimna i sistematske prirode“, te da se radi o „namernoj politici koja ima blagoslov ukrajinskog rukovodstva“.
Glavni povod za vašu posetu Beogradu jeste obraćanje na Međunarodnoj konferenciji „Zaštita bezbednosti i integriteta novinara u regionu OEBS“, tokom kojeg ste govorili o situaciji u Ukrajini. Kako ste opisali stanje medija u ovoj zemlji zahvaćenoj haosom?
U Ukrajini je u poslednjih godinu dana u jeku juriš na slobodu govora bez presedana. Ukrajinske vlasti najbrutalnije progone sve medije i novinare na čiju uredničku politiku ne mogu da utiču. U tom svetlu, zabranjeni su svi ruski mediji, osim onih opozicionih, pa čak i naučni i stručni časopisi. U poslednje vreme iz Ukrajine je proterano oko stotinu ruskih novinara, a oni koji su preostali su proglašeni za teroriste i vodi se lov na njih, u pravom smislu te reči. Da bih vam ilustrovao situaciju, navešću jedan primer. Poput Amerikanaca, koji su posle invazije na Irak svojim vojnicima podelili špilove karata sa fotografijama i podacima iračkih zvaničnika za kojima se traga, tako su i u Ukrajini napravljeni špilovi karata sa licima i imenima ljudi koji moraju biti ubijeni, a na njima se nalaze i mnogi ruski novinari. Novinari su otvoreno proglašeni za mete, a neki od njih su i ubijeni. U današnjoj Ukrajini, svim novinarima koji imaju drugačije mišljenje, shvatanje, objašnjenje stvari koje se dešavaju u odnosu na zvanični Kijev, sada je onemogućeno da rade.
U direktnim napadima na novinare čak su učestvovali i neki zvaničnici. Podsetiću vas, na primer, da su trojica poslanika partije Svoboda prošle godine upala u kancelariju Aleksandra Pantelejmonova, direktora Prve državne televizije, fizički ga izmaltretirali i naterali da podnese ostavku. Napadači su bili toliko drski da su ovaj napad čak i snimili i objavili na Internetu. Može se reći da su napadači bili samo predstavnici jednog, ekstremnijeg, dela novih ukrajinskih vlasti, ali je sa njima saučestvovao čitav majdanski establišment, jer vlast ovog čoveka nije zaštitila, nije ga vratila na posao. Zbog ovog kriminalnog akta niko nije progonjen, sve se tiho i mirno završilo, bez ikakvih posledica. Moram reći da su slične scene viđene i kod vas. Prvo je NATO tokom agresije srpske novinare proglasio za legitimne mete koje treba uništiti i bombardovao zgradu državne televizije, a potom smo imali i prevratnike koji su brutalno pretukli direktora ove televizije, zbog čega, kao i u Ukrajini, niko nije odgovarao.
Pre Beograda, sredinom marta, bili ste u Ženevi gde ste pred Savetom za ljudska prava UN predstavili izveštaj svoje Fondacije o ratnim zločinima i kršenju Ženevske konvencije u Ukrajini. Možete li nam reći do kojih ste podataka došli tokom istraživanja?
Ratni zločini u današnjoj Ukrajini su u nivou onih iz Drugog svetskog rata zbog kojih se sudilo u Nirnbergu. Zarobljenicima se lome ruke i noge, podvrgavaju se elektrošokovima, žigosanju, gušenju… Da ne nabrajam ali rade im se najstrašnije stvari. To, međutim, niko ne osuđuje, a međunarodna javnost ćuti, kao da se to i ne dešava. Zapad zatvara oči pred najgnusnijim zločinima. U izveštaju koji smo predstavili vidi se da nisu samo vojnici ugroženi, nego i obični ljudi i novinari. Većina je u Ženevi ozbiljno shvatila ovu situaciju, ali SAD, Velika Britanija i druge zapadne zemlje zbog stavova svojih vlada odbijaju, ne žele da sagledaju i priznaju šta se zaista dešava u Ukrajini. Oni to jednostavno ignorišu i prave se kao da to ne postoji. Po našoj proceni u Donbasu i Lugansku je do sada poginulo ukupno 15.000 ljudi, od čega je oko 75 odsto civila. Ukrajinska artiljerija i bombardovanje uništili su 4.500 zgrada, najvećim delom kuća i civilnih zgrada poput škola, bolnica, obdaništa… Istovremeno, ukrajinske vlasti tvrde da su ljudi iz ovog regiona to uradili sami sebi, a ne da je za to odgovorna ukrajinska vojska. Ponovo, mi vidimo da se sve ono što se dešava u Ukrajini odvija po matrici koja je mogla biti viđena kod vas početkom devedesetih i tokom NATO bombardovanja.
Možete li nam objasniti u čemu vidite tu sličnost?
Situacija u Ukrajini mnogo više podseća na situaciju u Hrvatskoj, nego na Kosovu. Sastav zaraćenih strana je vrlo sličan. S jedne strane imamo neonaciste i ekstremiste koje bez obzira na sve podržava Zapad, a sa druge strane narod koji se boji pogroma i brani svoje pravo na život. Nažalost mi smo sada shvatili da je politika ljudi koji su posle puča došli na vlast u Kijevu ista kao i politika njihovih prethodnika koji su sarađivali sa nacistima za vreme Drugog svetskog rata. Slično kao što je bilo i u Hrvatskoj. To je ista ideologija i način delovanja kao i onaj za koji se sudilo u Nirnbergu.
Kada već govorimo o paralelama, mislite li da bi zbog ratnih zločina u Ukrajini mogao biti formiran i neki međunarodni sud, poput onog u Hagu?
Mi imamo veoma negativan odnos prema Haškom tribunalu. Vidimo da tamo nije bilo pravde. Mi znamo da je mnogo ljudi koji su bili zaista krivi za ratne zločine bilo oslobođeno krivice. Nama Rusima je interesantno i što se praktično ništa ne radi u vezi sa ozbiljnim optužbama iznetim da je bilo trgovine ljudskim organima. Mi realno gledamo na situaciju i s obzirom na politiku SAD i Zapada nema mogućnosti da se formira međunarodni sud koji bi objektivno sudimo o ovakvim stvarima. Dakle, ne verujemo u bilo kakvu mogućnost međunarodne pravde. Mi smo, međutim, uvereni da će doći vreme kada će svi oni odgovorni za ove najteže zločine protiv čovečnosti biti optuženi i platiti za svoja dela. Zločini su toliko veliki i ozbiljni da, bez obzira na to koliko vremena bude prošlo, ove ljude treba izvesti pred lice pravde. Neke društvene organizacije i pojedini poslanici u oba doma ruskog parlamenta pokrenuli su inicijativu da se formira nekakav sud za ratne zločine u Ukrajini, ali zvaničnih poteza još nema. Postoji jedan specijalni komitet koji se bavi razmatranjem situacije i nezakonitog vođenja rata. U Ukrajini je, bez ikakve sumnje, korišćeno i zabranjeno oružje, kao što su fosforne bombe.
Kijev, ali i zapadni zvaničnici i mediji, za nesprovođenje mirovnog sporazuma iz Minska krive rusku stranu i tvrde da je dijalog nemoguć dok na istoku zemlje ne budu sprovedeni „istinski i legitimni izbori“, te da se sa „marionetama Moskve“ ne može pregovarati. Kako vi ocenjujete ovu situaciju?
Direktni pregovori između Kijeva i predstavnika Donjecka i Luganska predviđeni su Mirovnim sporazumom i tvrditi da su oni u sadašnjim okolnostima nemogući predstavlja poziv na rušenje Sporazuma iz Minska. U ovom sporazumu jasno piše da su sve strane spremne da podrže direktne pregovore Kijeva i predstavnika ovih regiona. Savet bezbednosti UN jasno je podržao Sporazum iz Minska i sve dodatne ugovore koje su potpisali lideri i jedne i druge republike (Donjecka i Luganska), a to znači i da UN priznaju njihov status kao predstavnika ovih regiona. Ponoviću: Svaki poziv da ne treba pregovarati je kršenje Sporazuma, a i legitimnosti koju su ovi predstavnici dobili na nivou UN. I jedna i druga strana priznale su da u ovom trenutku ne postoji mogućnost vojnog rešenja, a svaki pokušaj da se onemoguće pregovori dveju strana je poziv na obnovu rata i vojnih operacija. U poslednjih godinu dana se pokazalo da sve operacije, juriši kijevskih vlasti, nisu doneli ostvarenje cilja, uništenje ovih dveju republika, nego samo još više pogibija i na jednoj i na drugoj strani. I predsednik ukrajinskog parlamenta rekao je da će podržavati razgovore samo sa predstavnicima ovih regiona koji su bili izabrani pre pet godina. Po toj logici, Donbas bi sada trebalo da insistira na pregovorima sa (svrgnutim predsednikom Viktorom) Janukovičem. To je apsurdno. Lideri Donjecka i Luganska dobili su svoje funkcije posle direktnih izbora održanih tamo, i hiljadu puta su legitimniji od onih koji su došli na vlast u Kijevu nakon antiustavnog prevrata uz podršku iz inostranstva.
Kako vidite situaciju u Rusiji posle izbijanja sukoba u Ukrajini i povratka Krima u okvir Federacije?
SAD i zapadne zemlje uložile su sve svoje snage da bi otrgle Ukrajinu od Rusije i da pogoršaju situaciju u samoj Rusiji, ali je efekat bio sasvim suprotan, došlo je do konsolidacije ruskog društva i Moskva je danas daleko spremnija da podrži svoje saveznike u svetu, nego što je to ranije bio slučaj. Posle Krima, Rusija je prešla crvenu liniju i povratka na staro više nema. Rusija pre Krima i posle Krima sa geopolitičkog gledišta više nije ista zemlja. To je veoma važan rezultat koji treba i u drugim zemljama da bude pravilno shvaćen. To će verovatno biti veoma važno i za odnose Rusije i Srbije i za sam srpski narod.
[/restrictedarea]
