Katarzični Brantovi i Vajczekerovi gestovi

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

Sedamdeseta godišnjica okončanja Drugog svetskog rata i traumatično nemačko suočavanje sa danom bezuslovne kapitulacije

Nemci se, kao i toliko puta ranije, pred velikim datumima vezanim za Drugi svetski rat, i ovih dana, povodom sedamdesete godišnjice njegovog okončanja, suočavaju iznova sa starim dilemama, kontroverzama i traumama: šta je za njih, zaista, bio 8. maj 1945. godine? Propast ili spas. Poraz ili oslobođenje. Katastrofa ili izbavljenje. Nesreća ili sreća. Okončanje zla ili početak velike patnje i velike neizvesnosti.

Istočni Nemci s tim nisu imali problema. Gurnuli su Hitlera i njegovo mračno nasleđe zapadnim zemljacima. Oni su, u Nemačkoj Demokratskoj Republici, pod sovjetskim patronatom i dekretom, prigrabili socijalizam i        – antifašizam.

Za to što se ove dileme i kontroverze sada u Nemačkoj ne postavljaju u tako drastičnoj i dramatičnoj formi treba zahvaliti dvojici velikih (i počivših) nemačkih državnika, kancelaru Viliju Brantu i predsedniku Republike Rihardu fon Vajczekeru.

 

ČUVENO KLEČANJE Prvi (Brant) je, onim čuvenim klečanjem pred spomenikom žrtvama (i junacima) Varšavskog geta u prestonici Poljske 1970. godine svetu pokazao „novo lice Nemačke“ a poraženim zemljacima sopstvenim klečanjem omogućio da opet „uspravno hodaju“.

Drugi (Vajczeker) čuvenim govorom povodom četrdesete godišnjice okončanja Drugog svetskog rata, pred poslanicima Bundestaga, konačno je razbio dugo i tvrdo političko ćutanje i nedvosmisleno i upečatljivo konačno definisao zvanični odnos prema „datumu veka“, 8. maju 1945. godine i – nacizmu.

[restrictedarea]

Brant je u Varšavu krenuo s idejom o velikom pomirenju (Hitler je Drugi svetski rat započeo upravo napadom na Poljsku) garantujući, prvi put izričito i zvanično, granicu na Odri i Nisi. Umirujuća poruka neskrivenim strepnjama i strahovanjima Poljaka. Otrežnjujuća, iako gorka, poruka onim zemljacima koji su još imali pretenzije i aspiracije prema istočnim (poljskim) teritorijama koje su nekada pripadale Rajhu.

To je već bilo dovoljno za istoriju. A onda je, sasvim neplanirano, kako je posle u memoarima tvrdio sam Brant, došlo ono, spektakularno i čuveno klečanje, koje će vreme pretvoriti u veliki simbol i gest istorijskog formata. Zagledan u ponore nemačke istorije, s osećanjem stravičnog tereta miliona pogubljenih, Brant je, po sopstvenom prisećanju, učinio ono „što čine ljudi kada ostanu bez reči“.

Godinama kasnije, i očigledno tragom Brantovog velikog gesta, koji je zaista zadivio svet, dok je u sopstvenoj zemlji bio suočen sa jetkim optužbama i anatemom („nemački kancelar ne sme da kleči“) Rihard fon Vajczeker je odlučio da konačno prekine jedan veliki tabu i saopšti Nemcima da je i za njih 8. maj 45. bio – dan oslobođenja.

Podsećajući zemljake, četrdeset godina kasnije, da 8. maj nije „dan za slavlje“ i da je Nemačka toga dana 1945. „jednim okom gledala u ponor, a drugim u neizvesnu budućnost“, Vajczeker je odsekao i presekao: 8. maj 1945. oslobodio je (i) Nemce zločinačke nacističke vladavine i režima koji je predstavljao poraz humanizma.

Kao da su njih dvojica, Brant i Vajczeker, svojim biografijama bili predodređeni za trenutke koji stvaraju istoriju. Brantu su Poljaci, i svet, mogli zaista da veruju više nego bilo kojem nemačkom političaru i državniku pre njega: bežeći od nacista u Norvešku (bilo je dosta onih koji mu to nisu oprostili) vratio se u zemlju s oslobodiocima, kao aktivni pripadnik norveškog pokreta otpora i osvedočeni antinacista.

POMERANJE FOKUSA Vajczeker je „izdanak“ verovatno najpoznatije nemačke političke i plemićke dinastije. Bilo je nemačkih porodica sa dubljim plemićkim korenima, zvučnijim simbolima bogatstva, industrijske tradicije i moći (Krupovi, Tisenovi…) ali nijedna od njih nije tako bila angažovana, ponekad i na problematičan način, u svim nemačkim dramama, gotovo dva veka u kontinuitetu, uključujući i Treći rajh.

Rihardov otac, Ernst fon Vajczeker, kao nacista bio je, pored ostalog, državni sekretar u Hitlerovom (Ribentropovom) Ministarstvu spoljnih poslova. Suđeno mu je kao nacističkom zločincu, a u tom procesu branio ga je sin Rihard, potonji šef države (deset godina) koji je preživeo rat kao vojnik (i oficir) Vermahta: znao je, dakle, i poznavao, direktno i izbliza, ono o čemu je govorio, i prvi put nedvosmisleno progovorio pred poslanicima Bundestaga 8. maja 1985. godine.

Gotovo svi nemački zvaničnici su, s manje ili više uspeha, na ovaj dan i ovim povodom pokušavali da slede Branta i Vajczekera u jasnom određenju prema nacizmu, odgovornosti, zločinima i Holokaustu. S vremenom je, međutim, i sve više, a to je uočljivo i ovih dana, pred veliko obeležavanje Dana pobede u Moskvi, gde neće biti (pozvane) kancelarke i (nepozvanog) šefa države (čini se da im je u tome „pomogla“ ukrajinska kriza) fokus usmeren na ono što se sručilo na glave samih Nemaca krajem rata: pustošna saveznička bombardovanja nemačkih gradova, patnje, bežanije i silovanja koja su, uglavnom, pripisivana „pijanim Rusima“, crvenoarmejcima. Sasvim bojažljivo (ne treba iritirati „Velikog brata“) spominje se i sugeriše u poslednje vreme da se toga nisu libili ni američki vojnici.

„Špigl“ je povodom „dana stoleća“ sačinio dokumentarni televizijski serijal, emitovan na „Foksu“, pod naslovom „12 gradova, 12 sudbina“, na podlozi filmskog materijala koji su uglavnom snimali i snimili Amerikanci krajem rata. Reč je o Kelnu (razaranje) Visbadenu (ratni zarobljenici) Bad Hersfeldu (bele zastave) Lajpcigu (podele, deobe) Augsburgu (denacifikacija) Braunšvajgu (ruine) Lincu, Beču, Minhenu (Hitler kao opsenar) Pluenu (deca ratnici) Amsterdamu (genocid) i Berlinu (novi početak).

U štampanom izdanju uticajnog političkog nedeljnika pojavila se storija o tome kako su Nemci, posle pet godina, osam meseci i sedam dana, doživeli kraj (stravičnog) rata, sa šezdeset miliona ubijenih i šest miliona stradalih u koncentracionim logorima.

U toj storiji spomenuti su slučajevi i sudbine pojedinih nacista, od komandanta koncentracionog logora Bergen Belzen Jozefa Kramera (osuđen na prvom procesu ratnim zločincima koji je vođen u Lineburgu i streljan 13. decembra 1945.) do generala koji je tri puta potpisivao kapitulaciju, Hansa Georga fon Frideburga i feldmaršala Hermana Geringa, ali i znamenitih Nemaca, žestokih protivnika nacista i izgnanika (Tomas Man) i ličnosti koja će, pasivno se držeći tokom dvanaestogodišnje vladavine nacista, odigrati važnu, za zapadne Nemce istorijsku ulogu posle rata (Konrad Adenauer).

NOĆ BEZUSLOVNE KAPITULACIJE Za čitaoce „Pečata“, a povodom sedamdesete godišnjice okončanja Drugog svetskog rata, moglo bi biti interesantno kako je proteklo potpisivanje bezuslovne nemačke kapitulacije, čin i događaj za koji se ovaj datum vezuje.

Zemlji koja kapitulira potrebna je vlada i neko ko će, u njeno ime, da potpiše kapitulaciju. Taj čovek je, podseća „Špigl“, nađen u general-admiralu (drugi čin u mornaričkoj hijerarhiji posle „visokog admirala“) Hansu Georgu fon Frideburgu. On je, po nalogu Hitlerovog naslednika Karla Denica, otpremljen iz Flensburga (krajnji sever Nemačke) britanskim transportnim avionom u Berlin. Na berlinskom aerodromu Tempelhof čekao ga je automobil Crvene armije. Nemačku delegaciju su, pored njega, činili još general-feldmaršal Vilhelm Kajtel (šef Glavne komande Vermahta) i general -pukovnik Ratnog vazduhoplovstva Hans Jirgen Štumpf.

Odvezli su ih, oko podneva, u Karlhorst, berlinsku gradsku četvrt, u prostorije Inženjerijske oficirske škole. Čekali su do ponoći da ih pozovu: ruski tekst kapitulacije usaglašavan je, u nekim sitnim detaljima, sa Amerikancima i Britancima, pre nego što je dat na uvid nemačkoj delegaciji. Uvedeni su na stražnja vrata u dvoranu u kojoj su se za velikim stolom već nalazili saveznički oficiri. U čelu stola ‒ maršal Georgij Žukov. Za nemačke generale određen je mali, niži stočić.

Jesu li pročitali tekst kapitulacije, pitao je Žukov. Stigao je potvrdan odgovor. Usledilo je potpisivanje i fotografisanje. Sve je obavljeno  16 minuta posle ponoći 9. maja (otuda Rusi slave tog datuma Dan pobede) iako je na dokumentu, prethodno pripremljenom, upisan 8. maj.

Frideburg se vratio u Flensburg da podnese izveštaj Denicu. Tamo je još zasedala nemačka vlada, u zgradi Mornaričke škole, i u tom času raspravljala o „tako važnim stvarima“ ‒ cinizam istorije i zabluda ‒ kao što je bilo pitanje da li i dalje pozdravljati sa „Hajl Hitler“. Ovaj visoki nemački oficir je, inače, prema „Špiglu“, pre totalne i bezuslovne kapitulacije bio prinuđen da potpiše i dve delimične, prvu 4. maja pred britanskim komandantom Montgomerijem, drugu ‒ kapitulaciju Vermahta pred američkim oficirima 8. maja.

NADMENI GERING Denicova vlada je „funkcionisala“ do 23. maja, kad su je te obaveze lišile britanske jedinice: njeni „ministri“ su „prevedeni“ u ratne zarobljenike. Potpisnik bezuslovne kapitulacije, Frideburg, zamolio je da ode do toaleta. Tamo je pregrizao ampulu cijankalijuma.

Samouvereni i nadmeni feldmaršal Herman Gering, nesuđeni firerov naslednik (Hitler ga je ražalovao pred sam kraj rata, oduzevši mu sve činove i funkcije, ali ne i sujetu) bio je duboko uveren da će komandant američkih (i savezničkih) snaga Dvajt Ajzenhauer prihvatiti njegovu „ponudu“ da, kao ravan s ravnim, razgovaraju i pregovaraju o uspostavljanju mira. Na čuvenom Nirnberškom procesu nacističkim glavešinama, među kojima se i on našao, jedan američki stražar mu je (ta činjenica saznala se tek pre nekoliko godina) doturio u zatvorskoj ćeliji cijankalijum. Tako je izbegao vešanje.

Nekadašnji gradonačelnik Kelna, pre dolaska nacista na vlast, Konrad Adenauer, našao se kao prvi na američkoj listi onih Nemaca na koje bi saveznici i ratni pobednici mogli da se oslone: ponuđen mu je, opet, položaj gradonačelnika (razorenog) Kelna. Adenauer je tada imao 69 godina. Prihvatio je ponudu. „Ljubav“, međutim, nije dugo trajala: Adenauer se razočarao u Amerikance, nisu uvažavali njegove molbe i zahteve, Amerikancima je previše dosađivao i 6. oktobra 1945. je otpušten. Čovek koji će potom, od 1949. do (čak) 1963. godine, kao kancelar neprikosnoveno vladati Zapadnom Nemačkom i ući u istoriju kao jedan od njenih najvećih državnika ražalovan je s položaja gradonačelnika Kelna, u interpretaciji američkih okupacionih vlasti, „zbog nesposobnosti“.

Američki političari su, očigledno, bolje procenjivali od američkih vojnika.

A veliki Tomas Man? Čuveni nemački pisac i nepomirljivi kritičar nacista, čuo je, u svom kalifornijskom azilu, za okončanje nacističkog „hiljadugodišnjeg Rajha“, koji je trajao dvanaest godina, u času kad je njegov snimljeni tekst, ovoga puta o stravičnim nemačkim koncentracionim logorima i varvarstvu nacista, odlazio najpre u Njujork, a potom u London, na redovno mesečno radio-emitovanje namenjeno nemačkim slušaocima.

Na nemačko tlo kročio je tek u leto 1949, velikim povodom: govorio je u Frankfurtu, na dvestotu godišnjicu Geteovog rođenja, o najvećem nemačkom piscu i – demokratiji. Posetio je tom prilikom Štutgart, Minhen i Vajmar, pod snažnom policijskom pratnjom: dobijao je i tih dana pretnje fanatičnih nacista. Manovi su napustili konačno Ameriku 1952. Veliki pisac je, međutim, umesto nemačkog boravišta, izabrao Švajcarsku. Cirih. Tamo je 12. avgusta 1955. i umro.

[/restrictedarea]