Катарзични Брантови и Вајцзекерови гестови

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Седамдесета годишњица окончања Другог светског рата и трауматично немачко суочавање са даном безусловне капитулације

Немци се, као и толико пута раније, пред великим датумима везаним за Други светски рат, и ових дана, поводом седамдесете годишњице његовог окончања, суочавају изнова са старим дилемама, контроверзама и траумама: шта је за њих, заиста, био 8. мај 1945. године? Пропаст или спас. Пораз или ослобођење. Катастрофа или избављење. Несрећа или срећа. Окончање зла или почетак велике патње и велике неизвесности.

Источни Немци с тим нису имали проблема. Гурнули су Хитлера и његово мрачно наслеђе западним земљацима. Они су, у Немачкој Демократској Републици, под совјетским патронатом и декретом, приграбили социјализам и        – антифашизам.

За то што се ове дилеме и контроверзе сада у Немачкој не постављају у тако драстичној и драматичној форми треба захвалити двојици великих (и почивших) немачких државника, канцелару Вилију Бранту и председнику Републике Рихарду фон Вајцзекеру.

 

ЧУВЕНО КЛЕЧАЊЕ Први (Брант) је, оним чувеним клечањем пред спомеником жртвама (и јунацима) Варшавског гета у престоници Пољске 1970. године свету показао „ново лице Немачке“ а пораженим земљацима сопственим клечањем омогућио да опет „усправно ходају“.

Други (Вајцзекер) чувеним говором поводом четрдесете годишњице окончања Другог светског рата, пред посланицима Бундестага, коначно је разбио дуго и тврдо политичко ћутање и недвосмислено и упечатљиво коначно дефинисао званични однос према „датуму века“, 8. мају 1945. године и – нацизму.

[restrictedarea]

Брант је у Варшаву кренуо с идејом о великом помирењу (Хитлер је Други светски рат започео управо нападом на Пољску) гарантујући, први пут изричито и званично, границу на Одри и Ниси. Умирујућа порука нескривеним стрепњама и страховањима Пољака. Отрежњујућа, иако горка, порука оним земљацима који су још имали претензије и аспирације према источним (пољским) територијама које су некада припадале Рајху.

То је већ било довољно за историју. А онда је, сасвим непланирано, како је после у мемоарима тврдио сам Брант, дошло оно, спектакуларно и чувено клечање, које ће време претворити у велики симбол и гест историјског формата. Загледан у поноре немачке историје, с осећањем стравичног терета милиона погубљених, Брант је, по сопственом присећању, учинио оно „што чине људи када остану без речи“.

Годинама касније, и очигледно трагом Брантовог великог геста, који је заиста задивио свет, док је у сопственој земљи био суочен са јетким оптужбама и анатемом („немачки канцелар не сме да клечи“) Рихард фон Вајцзекер је одлучио да коначно прекине један велики табу и саопшти Немцима да је и за њих 8. мај 45. био – дан ослобођења.

Подсећајући земљаке, четрдесет година касније, да 8. мај није „дан за славље“ и да је Немачка тога дана 1945. „једним оком гледала у понор, а другим у неизвесну будућност“, Вајцзекер је одсекао и пресекао: 8. мај 1945. ослободио је (и) Немце злочиначке нацистичке владавине и режима који је представљао пораз хуманизма.

Као да су њих двојица, Брант и Вајцзекер, својим биографијама били предодређени за тренутке који стварају историју. Бранту су Пољаци, и свет, могли заиста да верују више него било којем немачком политичару и државнику пре њега: бежећи од нациста у Норвешку (било је доста оних који му то нису опростили) вратио се у земљу с ослободиоцима, као активни припадник норвешког покрета отпора и осведочени антинациста.

ПОМЕРАЊЕ ФОКУСА Вајцзекер је „изданак“ вероватно најпознатије немачке политичке и племићке династије. Било је немачких породица са дубљим племићким коренима, звучнијим симболима богатства, индустријске традиције и моћи (Крупови, Тисенови…) али ниједна од њих није тако била ангажована, понекад и на проблематичан начин, у свим немачким драмама, готово два века у континуитету, укључујући и Трећи рајх.

Рихардов отац, Ернст фон Вајцзекер, као нациста био је, поред осталог, државни секретар у Хитлеровом (Рибентроповом) Министарству спољних послова. Суђено му је као нацистичком злочинцу, а у том процесу бранио га је син Рихард, потоњи шеф државе (десет година) који је преживео рат као војник (и официр) Вермахта: знао је, дакле, и познавао, директно и изблиза, оно о чему је говорио, и први пут недвосмислено проговорио пред посланицима Бундестага 8. маја 1985. године.

Готово сви немачки званичници су, с мање или више успеха, на овај дан и овим поводом покушавали да следе Бранта и Вајцзекера у јасном одређењу према нацизму, одговорности, злочинима и Холокаусту. С временом је, међутим, и све више, а то је уочљиво и ових дана, пред велико обележавање Дана победе у Москви, где неће бити (позване) канцеларке и (непозваног) шефа државе (чини се да им је у томе „помогла“ украјинска криза) фокус усмерен на оно што се сручило на главе самих Немаца крајем рата: пустошна савезничка бомбардовања немачких градова, патње, бежаније и силовања која су, углавном, приписивана „пијаним Русима“, црвеноармејцима. Сасвим бојажљиво (не треба иритирати „Великог брата“) спомиње се и сугерише у последње време да се тога нису либили ни амерички војници.

„Шпигл“ је поводом „дана столећа“ сачинио документарни телевизијски серијал, емитован на „Фоксу“, под насловом „12 градова, 12 судбина“, на подлози филмског материјала који су углавном снимали и снимили Американци крајем рата. Реч је о Келну (разарање) Висбадену (ратни заробљеници) Бад Херсфелду (беле заставе) Лајпцигу (поделе, деобе) Аугсбургу (денацификација) Брауншвајгу (руине) Линцу, Бечу, Минхену (Хитлер као опсенар) Плуену (деца ратници) Амстердаму (геноцид) и Берлину (нови почетак).

У штампаном издању утицајног политичког недељника појавила се сторија о томе како су Немци, после пет година, осам месеци и седам дана, доживели крај (стравичног) рата, са шездесет милиона убијених и шест милиона страдалих у концентрационим логорима.

У тој сторији споменути су случајеви и судбине појединих нациста, од команданта концентрационог логора Берген Белзен Јозефа Крамера (осуђен на првом процесу ратним злочинцима који је вођен у Линебургу и стрељан 13. децембра 1945.) до генерала који је три пута потписивао капитулацију, Ханса Георга фон Фридебурга и фелдмаршала Хермана Геринга, али и знаменитих Немаца, жестоких противника нациста и изгнаника (Томас Ман) и личности која ће, пасивно се држећи током дванаестогодишње владавине нациста, одиграти важну, за западне Немце историјску улогу после рата (Конрад Аденауер).

НОЋ БЕЗУСЛОВНЕ КАПИТУЛАЦИЈЕ За читаоце „Печата“, а поводом седамдесете годишњице окончања Другог светског рата, могло би бити интересантно како је протекло потписивање безусловне немачке капитулације, чин и догађај за који се овај датум везује.

Земљи која капитулира потребна је влада и неко ко ће, у њено име, да потпише капитулацију. Тај човек је, подсећа „Шпигл“, нађен у генерал-адмиралу (други чин у морнаричкој хијерархији после „високог адмирала“) Хансу Георгу фон Фридебургу. Он је, по налогу Хитлеровог наследника Карла Деница, отпремљен из Фленсбурга (крајњи север Немачке) британским транспортним авионом у Берлин. На берлинском аеродрому Темпелхоф чекао га је аутомобил Црвене армије. Немачку делегацију су, поред њега, чинили још генерал-фелдмаршал Вилхелм Кајтел (шеф Главне команде Вермахта) и генерал -пуковник Ратног ваздухопловства Ханс Јирген Штумпф.

Одвезли су их, око поднева, у Карлхорст, берлинску градску четврт, у просторије Инжењеријске официрске школе. Чекали су до поноћи да их позову: руски текст капитулације усаглашаван је, у неким ситним детаљима, са Американцима и Британцима, пре него што је дат на увид немачкој делегацији. Уведени су на стражња врата у дворану у којој су се за великим столом већ налазили савезнички официри. У челу стола ‒ маршал Георгиј Жуков. За немачке генерале одређен је мали, нижи сточић.

Јесу ли прочитали текст капитулације, питао је Жуков. Стигао је потврдан одговор. Уследило је потписивање и фотографисање. Све је обављено  16 минута после поноћи 9. маја (отуда Руси славе тог датума Дан победе) иако је на документу, претходно припремљеном, уписан 8. мај.

Фридебург се вратио у Фленсбург да поднесе извештај Деницу. Тамо је још заседала немачка влада, у згради Морнаричке школе, и у том часу расправљала о „тако важним стварима“ ‒ цинизам историје и заблуда ‒ као што је било питање да ли и даље поздрављати са „Хајл Хитлер“. Овај високи немачки официр је, иначе, према „Шпиглу“, пре тоталне и безусловне капитулације био принуђен да потпише и две делимичне, прву 4. маја пред британским командантом Монтгомеријем, другу ‒ капитулацију Вермахта пред америчким официрима 8. маја.

НАДМЕНИ ГЕРИНГ Деницова влада је „функционисала“ до 23. маја, кад су је те обавезе лишиле британске јединице: њени „министри“ су „преведени“ у ратне заробљенике. Потписник безусловне капитулације, Фридебург, замолио је да оде до тоалета. Тамо је прегризао ампулу цијанкалијума.

Самоуверени и надмени фелдмаршал Херман Геринг, несуђени фиреров наследник (Хитлер га је ражаловао пред сам крај рата, одузевши му све чинове и функције, али не и сујету) био је дубоко уверен да ће командант америчких (и савезничких) снага Двајт Ајзенхауер прихватити његову „понуду“ да, као раван с равним, разговарају и преговарају о успостављању мира. На чувеном Нирнбершком процесу нацистичким главешинама, међу којима се и он нашао, један амерички стражар му је (та чињеница сазнала се тек пре неколико година) дотурио у затворској ћелији цијанкалијум. Тако је избегао вешање.

Некадашњи градоначелник Келна, пре доласка нациста на власт, Конрад Аденауер, нашао се као први на америчкој листи оних Немаца на које би савезници и ратни победници могли да се ослоне: понуђен му је, опет, положај градоначелника (разореног) Келна. Аденауер је тада имао 69 година. Прихватио је понуду. „Љубав“, међутим, није дуго трајала: Аденауер се разочарао у Американце, нису уважавали његове молбе и захтеве, Американцима је превише досађивао и 6. октобра 1945. је отпуштен. Човек који ће потом, од 1949. до (чак) 1963. године, као канцелар неприкосновено владати Западном Немачком и ући у историју као један од њених највећих државника ражалован је с положаја градоначелника Келна, у интерпретацији америчких окупационих власти, „због неспособности“.

Амерички политичари су, очигледно, боље процењивали од америчких војника.

А велики Томас Ман? Чувени немачки писац и непомирљиви критичар нациста, чуо је, у свом калифорнијском азилу, за окончање нацистичког „хиљадугодишњег Рајха“, који је трајао дванаест година, у часу кад је његов снимљени текст, овога пута о стравичним немачким концентрационим логорима и варварству нациста, одлазио најпре у Њујорк, а потом у Лондон, на редовно месечно радио-емитовање намењено немачким слушаоцима.

На немачко тло крочио је тек у лето 1949, великим поводом: говорио је у Франкфурту, на двестоту годишњицу Гетеовог рођења, о највећем немачком писцу и – демократији. Посетио је том приликом Штутгарт, Минхен и Вајмар, под снажном полицијском пратњом: добијао је и тих дана претње фанатичних нациста. Манови су напустили коначно Америку 1952. Велики писац је, међутим, уместо немачког боравишта, изабрао Швајцарску. Цирих. Тамо је 12. августа 1955. и умро.

[/restrictedarea]