Godina ukrajinskog raspleta

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Narod Ukrajine ne želi rat, ne želi razaranje i smrt, ne želi glad, a to je upravo ono što im Porošenko, Jaroš, Jacenjuk i Kolomojski jedino mogu ponuditi i nudiće im sve dok ih neko na kraju ne ukloni

Kratkotrajni, ali dramatični javni sukob ukrajinskog predsednika Petra Porošenka i moćnog gubernatora Dnjepropetrovske oblasti Igora Kolomojskog završio se isto tako neočekivano kao što je i počeo – naizgled pobedom ratobornog šefa države. Nije Porošenko tolerisao ispade svog tajkunskog kolege Kolomojskog duže od 48 časova: ekspresno ga je smenio svojim dekretom i pokazao ko je glavni u državi koja se raspada po šavovima. Pokušaj Benje, kako Kolomojskog nazivaju autoriteti u kriminalnim krugovima, da zagospodari i Kijevom kao Dnjepropetrovskom, šaljući stotine privatnih vojnika naoružanih dugim cevima, usahnuo je ubrzo po završetku njegovog razgovora sa američkim ambasadorom Džefrijem Pajetom. Ali, drug Džefri je bio dobronameran: Kolomojskom je, makar privremeno, skinuta politička glava, ali mu je zauzvrat omogućeno da nesmetano, kao i do sada, crpi sve oskudnije ukrajinske privredne resurse. I u tome će, očigledno, i nadalje uživati podršku Vašingtona.

PRIVIDNI PORAZ

A kako i ne bi! Kolomojski realno, na terenu, kontroliše i Dnjepropetrovsku i Odesku oblast, kao i Zaporožje. A to su sve važni regioni u kojima je samo Benjina sila do sada sprečavala većinsko ruskojezično stanovništvo da podigne pobunu po modelu Donbasa. Ako bi sada Kolomojski bestraga nestao, sa sve svojim kaznenim bataljonima „Ajdar“, „Donbas“ i drugim, ovaj vakuum ne bi imao ko da popuni. Izuzev proruskih ustanika, naravno. Zato je odabran model po kojem će i Petro i Benja biti zadovoljni, ali će vreme onom prvom da curi bar dvostruko brže nego do sada. Jer, njegov najveći konkurent nije nestao, već se samo još dublje povukao u mutne vode ukrajinske politike i biznisa, gde se oduvek snalazio bolje od drugih. Odatle će vrebati svaku Porošenkovu grešku.

Zato je poraz Kolomojskog samo prividan. Nova runda sukoba tek sledi, jer ni jedan ni drugi neće odstupiti u borbi za ukrajinske resurse. Kako predviđaju eksperti, obračun Kolomojskog i Porošenka može se okončati samo fizičkom likvidacijom. Doskorašnji dnjepropetrovski gubernator kontroliše i dalje sve tokove nafte u Ukrajini, preko svojih ljudi i deonica u najvećim državnim energetskim kompanijama, i on od toga neće odustati. Čak ni ako mu to naredi Džefri Pajet. A on to neće učiniti, jer je Kolomojski, u sprezi sa najradikalnijim nacionalističkim elementima – za Amerikance važniji i od samog Porošenka. Vašington je zaštitio njegov naftni biznis i ekskluzivnu prodaju goriva ukrajinskoj armiji, a Porošenko zauzvrat dobija lažni oreol „jakog lidera“, koji će trajati taman onoliko dugo koliko i njegova želja da „ubija Ruse“, kako se nedavno izrazio jedan penzionisani američki general. A sve će to posmatrati sa strane premijer Arsenij Jacenjuk, koji čeka svoju šansu da izbaci iz igre i jednog i drugog. Ili makar jednog.

[restrictedarea]

VLAST BEZ MONOPOLA NAD SILOM

Oglasio se i ratni saborac Kolomojskog, lider „Desnog sektora“ Dmitrij Jaroš (obojica su, inače, na poternici ruskog tužilaštva). I on je iskazao nezadovoljstvo Porošenkom, optuživši ga da je interese zapadnih zemalja stavio ispred ukrajinskih. Narod Ukrajine, tvrdi Jaroš, postao je talac stranih centara moći, dok ukrajinska država i njen predsednik zastupaju tuđe, a ne nacionalne interese. „On se plaši više nas nego ustanika Donbasa. On nas ne može da smisli“, kaže Jaroš i optužuje državni vrh da pokušava da ukine samostalnost dobrovoljačkih bataljona ukrajinskih nacionalista i prevede ih u sastav MUP-a i armije. „Kako je moguće da se tako odnose prema onima zahvaljujući kojima je Porošenko došao na vlast i postao predsednik“, pita se.

U tome i jeste čitava poenta. Jaroš i Kolomojski od početka igraju u istom timu, organizujući bataljone „dobrovoljaca“ u njihovim pohodima na gradove i sela Donbasa. Upravo to je sila koja uporno izmiče kontroli i Porošenka i šefa MUP-a Arsena Avakova, lišavajući ih osnovnog atributa državne vlasti – monopola nad silom. Ako se zna da su ovi bataljoni bolje opremljeni, naoružani i motivisani od regularnih ukrajinskih jedinica, onda se opet postavlja pitanje: ko je realna vlast u zemlji? I da li će se ostvariti strahovi kijevskih funkcionera da će naoružani ljudi sa fronta zakucati na njihova vrata? Dok god su Porošenko i Jacenjuk po volji Zapada, ovaj scenario je malo verovatan, ali i oni imaju slabu tačku. Nije slučajno što se premijer Jacenjuk ističe neprijateljstvom prema Moskvi, jer dobro zna da samo tako može biti relativno bezbedan. Onog trenutka kada „omekša“, naći će se već neki Jaroš da ga zameni. Isto važi i za Porošenka, koji je već razumeo da je tanka nit američke zaštite koja drži Kolomojskog „na lancu“.

Na kraju, ukrajinski nacionalizam će pojesti sam sebe, a prethodno sve one u Kijevu koji mu stoje na putu. Nije slučajno što Jaroš optužuje Porošenka za izdaju Ukrajine i ostvarivanje interesa stranaca, jer zna da je to retorika kojom efikasno može mobilisati svoje pristalice, ali i steći simpatije ostalih građana, koji sve teže podnose „evropske vrednosti“. Na taj način Jaroš i Kolomojski stvaraju stalan pritisak na Porošenka. Čak i kada bi svi ukrajinski lideri zajedno branili sadašnji Porošenkov državni kurs, koji vodi u siromaštvo, bedu i rat protiv Rusije, opet bi narodno nezadovoljstvo pre ili kasnije proključalo. Jer, ljudi ne žele rat, ne žele razaranje i smrt, ne žele glad. A to je upravo ono što im Porošenko, Jaroš, Jacenjuk i Kolomojski jedino mogu ponuditi. I nudiće im to sve dok ih neko na kraju ne ukloni.

OSLONAC  RUSIJE

Sa druge strane, postoji škola mišljenja koja razmatra mogućnost da Moskva iskoristi sadašnji raskol u ukrajinskom vrhu. To bi podrazumevalo jednu od dve opcije. Prva je da se uspostave bliži odnosi sa Porošenkom. To je praktično isključeno, jer je Kolomojski upravo zato i napujdan – a potom u poslednjem trenutku zaustavljen – od strane Amerikanaca kako bi se Porošenku slikovito pokazalo koliko zavisi od njih i koliko mora da sluša da mu se ne bi dogodilo nešto loše. Tu je i „pas čuvar“ Jacenjuk, koji budno motri iz blizine svaki predsednikov korak i neće oklevati da izvesti gde treba na samo mali znak Porošenkove popustljivosti, a kamoli „izdaje“. Tako se „Kralj čokolade“ nalazi u potpunom okruženju i njegovi potezi su sve, samo ne samostalni.

Druga mogućnost bi bila neka vrsta dogovora Rusije sa zakletim neprijateljom Kolomojskim. Benja je već dugo gospodar jedne od najproruskijih oblasti u Ukrajini, Dnjepropetrovske, i sigurno je da ruski uticaj za njega nije nepoznat, o čemu svedoči i činjenica da on uvek govori na ruskom jeziku, a ne na ukrajinskom. Međutim, njegovo ogromno bogatstvo nalazi se na Zapadu i za njega je nemoguće da ga odatle izvuče. Svi koji su pokušali tako nešto, odmah su bili suočeni sa optužbama za pranje novca, kriminal i tome slično, a njihov kapital bivao je zamrznut sve do okončanja „istrage“. A ona može trajati godinama. Zato Kolomojski, ako bi i poželeo da zaigra na „rusku kartu“, mora to činiti veoma diskretno i u ograničenom obimu. To, naravno, nije isključeno, jer Kolomojski preko jevrejskog lobija može potegnuti jake veze u Moskvi i ponuditi svoje usluge.

Ali jasno je da Rusija ne može računati na prijatelje u ukrajinskoj vlasti. Njen oslonac mogu biti samo Donjecka i Luganska Republika, kao i građani Ukrajine, kojima je dosta rata i stradanja. Na kraju krajeva, Moskva može i treba da računa na snage samoodbrane Novorusije, koje su se do sada pokazale kao veoma sposobna i organizovana vojna sila. Kombinacijom ekonomskih i diplomatskih pritisaka, sa vojnim prisustvom DNR i LNR na terenu, Moskvi je na srednji rok zagarantovan uspeh u „urazumljivanju“ Ukrajine. Odbijanje Kijeva čak i da pregovara o modelima federalizacije zemlje dovešće na kraju do toga da će se urušiti centralna vlast i regioni će sami donositi odluke kome će se carstvu privoleti. A lokalni feudalci, poput Kolomojskog i još tuceta drugih, neće oklevati da se priklone „volji naroda“.

Ili će to učiniti, ili ih neće biti. Primer nekadašnjeg „cara iz Donjecka“ Rinata Ahmetova, koji je nakratko pokušao da zaustavi stvaranje DNR, više je nego poučan. Njegov fudbalski klub „Šahtjor“ već godinu dana svoje mečeve ne igra na velelepnoj areni u Donjecku, već u prestonici ukrajinskog nacionalizma – zapadnoukrajinskom Lavovu. Lavov kao sudbina uskoro će dočekati i mnoge druge koji misle da mogu svoje lične interese beskrajno dugo stavljati iznad sopstvenog naroda. Upravo ova, 2015. godina, doneće rasplet posle kojega u Ukrajini više ništa neće biti kao pre.

[/restrictedarea]