Armagedon made in Washington

Za „Pečat“ iz Berlina Vili Vimer

Nije ovde reč o nedostojnoj politici povlađivanja, ovde je reč o tome da se senatoru Mekejnu i njemu sličnima zabrani ulazak u Evropu i Nemačku

Ko kaže da Vašington ne bi bio u stanju da otkloni opasnost od rata, koju je sam izazvao? Tokom godina rata u Iraku, započetog lažju i protivno međunarodnom pravu, više puta se očekivala komanda za napad na Teheran. A, sada, gle, evo Lozane! Je li to prvi korak ka deaktiviranju onoga što je moglo da nas sve počisti sa lica Zemlje? Nešto poput Minska 2. Nakon što su francuski predsednik Oland i nemačka kancelarka Merkel, zajedno sa ruskim predsednikom Putinom i trenutnim predsednikom Ukrajine, doslovno odstranili udarnu iglu iz evropske kašikare, svake večeri se obradujemo što ličnosti koje su učestvovale u ovim pregovorima stižu u svoj dom sigurne i neugrožene. Jer, čak i u nemačkoj NATO štampi nailazimo na nagoveštaje o tome koje snage glođu sporazum iz Minska, sve u nadi da će se održati željena konfrontacija sa Ruskom Federacijom, pa i započeti rat protiv nje.

[restrictedarea]

Sve ovo je gurnuto u drugi plan dramatičnim pitanjem koje je američki predsednik Obama tresnuo u lice svom rođenom narodu i celom svetu: Šta hoćete – pregovore kako bi se deeskalirala eksplozivna situacija koja može da dovede do svetskog rata ili ćete Mekejnovu zemlju snova? Naručeni rat? War on demand? Da zaratimo pre nego što svet bude gurnut u provaliju? Ako smo u slučaju „Minska 2“ morali da zadržimo dah zbog neizvesnog ishoda, tek se u Vašingtonu ocrtava spor koji zadobija biblijske dimenzije. Kao u biblijskom Armagedonu, ratoborni republikanci stoje naspram demokrata koji su ponovo otkrili pojam odgovornosti. Ovo stanje prirodno produbljuje i to što je izraelski premijer Netanijahu moćan sastojak jednog suštinski unutarameričkog sporenja.

Da li je u slučaju centralnog pitanja, koje se ne odnosi samo na Bliski istok, reč ponovo o diplomatiji, a ne o ubijanju i razaranju? Da li je to Amerika donela odluku u korist svojih, američkih prioriteta? Izgleda da je tako kada uzmemo u obzir dimenzije vašingtonskog spora. Ako se 47 senatora, koji hoće američkog predsednika da stave pod političko starateljstvo, budu pitala, svet će imati priliku da sasvim jasno razlikuje snage rata od onih koje žele sporazumevanje. Ovo je jasan signal iz Vašingtona koji će morati da prepozna ne samo Moskva već i mi sami. Nije li ipak predsednik Obama taj koji se sada trudi da da nimalo laku legitimaciju Nobelovoj nagradi za mir što mu je dodeljena?

Upravo su pregovori u Lozani pokazali da se, hteli mi to ili ne, bez Sjedinjenih Država ne može. Ako je pak to zaključak koji smo naučili u Lozani, ne moraju li i nemačka i evropska politika takođe da konačno izvuku svoj zaključak. U čemu bi se on sastojao? Na ovo pitanje moramo dati precizan odgovor: probleme moramo jasno da definišemo, moramo da postignemo konsenzus sa susedima i partnerima o tome da se spoljna politika vrati na diplomatiju inicijative i Bušovima i Mekejnima i njihovim apologetama u Vašingtonu treba da bespogovorno okrenemo leđa. Nije ovde reč o nedostojnoj politici povlađivanja, ovde je reč o tome da se senatoru Mekejnu i njemu sličnima zabrani ulazak u Evropu i Nemačku.

[/restrictedarea]