Zapad i Rusija rat do uništenja

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Pažnja Zapada, koji gubi informacioni rat, sve više je fokusirana na propagandnu sferu kako bi se učvrstila slika krvožedne Rusije koju treba izolovati i tući svim sredstvima

SAD i EU najavljuju proširenje embarga protiv Rusije, tačnije uvođenje još jednog, ko zna kojeg po redu kruga sankcija. Sada je već potpuno jasno da su sankcije same po sebi svrha, a da su Ukrajina i svi ostali formalni razlozi tek izgovor. Cilj je bio i ostao: uništenje Rusije, njene ekonomije i suvereniteta, prvenstveno putem obaranja vlasti Vladimira Putina u Kremlju. Rusiju treba vratiti u stanje u kojem je bila dok su na vlasti bili Boris Jeljcin i Mihail Gorbačov, kada je sve propadalo do temelja i kada su zapadnim „prijateljima“ bila otvorena sva vrata. I kada su strani savetnici popunjavali svaki kutak izvršne i zakonodavne vlasti – formalno u ulozi „savetnika“, a realno u svojstvu nalogodavaca i zastupnika evroatlantskih bosova.

PUSTI SNOVI AMERIKANACA Međutim, politika sankcija do sada nije dala ploda. Naprotiv, kako se umnožavaju pokušaji kažnjavanja Rusije, tako ona pruža sve veći otpor. Na primer, za samo godinu dana napravljen je ozbiljan pomak u industrijskom sektoru, posebno u onim oblastima gde je Moskva do sada zavisila od uvoza. Rusija ima veliku zalihu stabilnosti i ona će nastaviti da sprovodi svoju dosadašnju politiku, ma šta Zapad preduzimao. Sada su sva sredstva otvorena i dostupna, jer je Kremlj raščistio sa nekadašnjom praksom dodvoravanja „zapadnim prijateljima“. Koji su to samo dok im se bespogovorno ispunjavaju sve želje, nakon čega se pretvaraju u suštu suprotnost.

[restrictedarea]

Ali, ako Zapad želi da primora Moskvu na ponašanje u skladu isključivo sa svojim interesima, onda mora biti spreman da u tome ide do kraja. To znači da je neophodno potpuno pokoriti, odnosno razbiti Rusiju, a njeno rukovodstvo ukloniti, po modelu Libije, Iraka i Jugoslavije. Da takvih ideja na Zapadu ne manjka, svedoči i slučaj penzionisanog američkog general-majora Roberta Skejlsa, koji je ovih dana, sa ekrana „Foks“ televizije, pozvao na ubijanje Rusa u što većem broju na tlu Ukrajine. „Jedini način uz pomoć kojega SAD može da ostvari uticaj na taj region i da promeni situaciju jeste da počne da ubija Ruse. Treba ubiti tako mnogo Rusa da čak ni Putinovi mediji ne mogu da sakriju činjenicu da se Rusi vraćaju u domovinu u kovčezima“, izneo je Skejls svoju ideju. Naravno, to su samo njegovi pusti snovi. Niti Amerikanci mogu „ubiti tako mnogo Rusa“ bez direktne kopnene ofanzive, niti bi to „promenilo situaciju“ u korist Vašingtona.

Kao što ni kijevski „Majdan“ nije poboljšao pozicije Amerikanaca u svetu, ali je zato iskomplikovao i zaoštrio odnose sa Rusima do ivice pucanja. Na to je ukazao i Putin u filmu „Krim. Put za otadžbinu“, prikazanom na ruskoj državnoj televiziji „Rusija 1“. „Formalno su opoziciju u Ukrajini pre svega podržavali Evropljani, ali smo mi odlično znali da su realne konce povlačili naši američki partneri i prijatelji. To su oni pomagali obuku nacionalista, borbenih odreda. Na zapadu Ukrajine i u Poljskoj se odvijala obuka i delom u Litvaniji. Šta su uradili naši partneri? Doprineli su izvršenju državnog udara“, rekao je Putin.

EKSPLOZIJA MRŽNJE Dakle, Rusija je pažljivo pratila sva dešavanja u Ukrajini i oko nje ne samo u proteklih godinu-dve već u mnogo dužem vremenskom periodu. Uostalom, i naš list je pisao, pre skoro sedam godina, o paravojnim kampovima za obuku ukrajinskih nacionalista podržavanim sa Zapada („Pečat“ br. 26) koji se pripremaju za rat protiv Rusije, a pre svega protiv ruskojezičnog stanovništva u sopstvenoj zemlji. Dakle, niko nije bio iznenađen bujanjem i eksplozijom mržnje i nasilja u Ukrajini, a pogotovo ne Kremlj. Ovaj rat pripreman je decenijama, ali su i na Zapadu sada svesni da ne mogu da ga dobiju…

Zato je njihova pažnja sve više fokusirana na propagandnu sferu kako bi se učvrstila slika krvožedne Rusije koju treba izolovati i tući svim sredstvima. Na udaru je, pre svega, ruska globalna televizijska mreža „Raša tudej“, na vreme stvorena da parira zapadnim medijskim udarima. Čitav niz američkih političara i novinara već dugo poziva na blokiranje rastućeg uticaja ruskih medija u svetu, a sada se ovi glasovi javljaju i u Evropi. Kako javlja ruska agencija „RIA novosti“, pozivajući se na britanski „Rojters“, ovaj posao poveren je šefici evropske diplomatije Federiki Mogerini i njen zadatak je da pripremi plan suprotstavljanja ruskim „dezinformacionim kampanjama“ u ukrajinskom konfliktu.

Prvi se protiv ruskih medija pobunio američki državni sekretar Džon Keri, koji je apelovao da se pronađe način za pariranje televiziji „Raša tudej“ koja izveštava na engleskom, španskom i drugim jezicima. Keri se požalio da Vašington nema sličan kanal na ruskom jeziku i traži novac za njegovo stvaranje. Ali, postavlja se pitanje – zašto Amerikancima više nisu dobri „Slobodna Evropa“ i „Glas Amerike“, koji program emituju na desetinama stranih jezika? Da li to znači da se ovim tradicionalnim redakcijama više ne veruje u svetu? Ovo upravo i jeste glavna poruka koju šalje Rusija: zapadni izvori informisanja izgubili su kredibilitet, jer su pristrasni i otvoreno rade po nalogu politike. To što na Zapadu jadikuju kako ni „Raša tudej“ nije ništa bolja od njih ne menja suštinu – čitav svet se zasitio samo jednog, američkog pogleda na svet i traži alternativu.

Ne pomažu tu previše ni antiruske rezolucije američkog Kongresa i Evropskog parlamenta (EP). Prošle nedelje EP je proizveo najnoviji takav dokument, u kojem se zahteva od Kremlja da sprovede „međunarodnu istragu“ ubistva Putinovog oponenta Borisa Nemcova. Kao i u većini prethodnih slučajeva, reč je o uvredljivom aktu, jer nijedna država koja drži do sebe ne bi dopustila da stranci vode istragu na njenom terenu. Ali, evroparlamentarcima ni to nije dovoljno, pa ponovo ukazuju na odsustvo medijskih sloboda u Rusiji, zaboravljajući pritom da očiste najpre u sopstvenom dvorištu.

Tako su jedni od najglasnijih u zahtevanju „slobode govora“ bili poslanici iz Estonije, iste one zemlje koja je pre nekoliko nedelja fizički proterala Džulijeta Kijezu, čuvenog italijanskog novinara koji je samo želeo da u Talinu predstavi svoju novu knjigu – kojom poziva na mir, umesto rata sa Rusijom. Možda je i najveća ironija u svemu to što je Kijeza i sam u svojoj bogatoj karijeri bio svojevremeno poslanik tog istog Evropskog parlamenta. Strah da bi Kijeza svojim autoritetom mogao razbiti dugo stvaranu sliku o zlim Rusima i dobrim Amerikancima očito je bio jači od svih proklamovanih sloboda. Ista sudbina sada preti i ruskim novinarima, za koje su evropski poslanici već zatražili da budu stavljeni na „crnu listu“ EU.

BORBA BEZ MILOSTI Na ove nedemokratske pojave ukazao je i drugi novinar od autoriteta – bivši kolumnista londonskog „Gardijana“ Glen Grinvald, čovek koji je „otkrio“ i u javnost prvi plasirao Edvarda Snoudena. U svom autorskom tekstu, Grinvald upozorava da su  britanski mediji ne manje pristrasni od ruskih, ali da to nikome na Zapadu ne smeta. Na primer, podseća on, sada su najglasniji u horu boraca protiv „ruske propagande“ upravo oni novinari koji su obmanjivali britansku javnost i zahtevali invaziju na Irak. „Kada vidiš da kažnjavanje televizije ‚Raša tudej‘ zbog pristrasnosti zahtevaju ljudi koji su se ceo život bavili propagandom i opsluživali interese vlasti, onda sve postaje jasno kao dan. Iza lepih parola o tome da mediji treba da budu objektivni, uvek se kriju pokušaji da se pod maskom objektivnosti ljudima nametne sasvim konkretna i subjektivna tačka gledišta“, upozorava britanski novinar.

Ipak, šefovi diplomatija Estonije, Litvanije, Danske i Velike Britanije, a u tome im se pridružuje i Ukrajina, već su nastupili sa predlogom da EU napravi svoj televizijski kanal koji bi „pokrivao“ ruskojezično stanovništvo Unije. Tu se postavlja nekoliko pitanja. Kako objasniti poduhvat budžetski finansirane „evropske televizije“, ako se zna da EU zabranjuje zemljama kandidatima za članstvo da imaju državne pakete akcija u medijima, jer je to, kako se tvrdi, suprotno evropskim pravilima? Po čemu je promocija „evropskih vrednosti“ prihvatljivija za Ruse nego promocija „ruskih vrednosti“? Ili je pak reč o pukoj evropskoj propagandi, ne manje pristrasnoj od one koja potiče iz Kremlja? U tom slučaju, Brisel bi morao i sebe da preispita kada je reč o slobodi govora, što se, naravno, nikada neće desiti…

Isto tako neće se desiti da evropska propaganda ima većeg uspeha kod ruskojezičkog stanovništva nego što ga ima sada. Nisu više ona vremena kada se slušao krišom „Radio London“, jer su danas sve informacije dostupne najširem auditorijumu putem interneta. U takvim okolnostima, čak i vodeći zapadni političari upozoravaju da je Rusija dobila „informativni rat“, što može da začudi ako se zna da su u ovoj disciplini do sada uvek Amerikanci pobeđivali. Reč, zapravo, nije samo o ratu informacijama već o borbi do totalnog uništenja. Rusi imaju staru izreku: „Snaga nije u sili, već u istini“. Uprkos tome, bila bi velika greška potceniti njihovu silu.

[/restrictedarea]