Ukrajina razdora

Piše Nikola Vrzić

Organizovani da razdvoje Rusiju i Evropsku uniju i time očuvaju američku hegemoniju nad Evroazijom, ukrajinski Majdan i sva krv koja je iz njega proistekla počinju da stvaraju sve veću pukotinu u evropsko -američkom, transatlantskom savezništvu. Hoće li se Evropska unija emancipovati od američkog uticaja, ili će ostati pod NATO okupacijom  na koju se, uostalom, i obavezala Lisabonskim ugovorom?

Dan pošto je, prvog dana 2015. godine, Evroazijska ekonomska unija počela da funkcioniše, usred ratova sankcijama i sve žešćim pretnjama zbog ukrajinske krize koja je čitav svet uvela u reprizu Hladnog rata između ruskog i evroatlantskog sveta, ambasador Rusije pri EU Vladimir Čižov iznenadio je i evropsku i svetsku javnost. Pozvao je, kao da je zbog stvaranja Evroazijske unije bio opijen prevelikim optimizmom pa je zaboravio na uzajamne sankcije, pretnje i optužbe, Evropsku uniju da odbaci ekonomsko savezništvo sa Sjedinjenim Američkim Državama, i da se okrene Rusiji: „Mislim da nam zdrav razum nalaže da istražimo mogućnost stvaranja zajedničkog ekonomskog prostora u regionu Evroazije… Moguće je zamisliti zonu slobodne trgovine koja bi obuhvatila sve zainteresovane strane u Evroaziji… Da li zaista mislite da je mudro trošiti toliko političke energije na stvaranje zone slobodne trgovine sa SAD, kada imate mnogo prirodnije partnere na svojoj strani, bliže kući?“

Ideja uspostavljanja zajedničkog evroazijskog ekonomskog prostora, inače, nije nova. Pisao je o njoj, u „Zidojče cajtungu“ 25. novembra 2010, i tadašnji premijer, današnji predsednik Rusije Vladimir Putin: „Predlažemo stvaranje harmonične ekonomske zajednice, koja će se prostirati od Lisabona do Vladivostoka.“

NEMCI ZABRINUTI AMERIKOM Ono što je, međutim, novo, i što pokazuje da ovu ideju Čižov početkom ove godine ipak nije reanimirao zbog svoje opijenosti optimizmom, jeste to što su samo mesec dana kasnije za nju počeli javno, i napismeno, da se zalažu i kancelarka Nemačke Angela Merkel, i predsednik Francuske Fransoa Oland. Amerikanci su na to zalaganje odgovorili zveckanjem smrtonosnim oružjem i pritiscima, Zbignjev Bžežinski, čije inicijative imaju tu lošu naviku da postanu okosnica zvanične politike Vašingtona, pripretio je 9. marta sa podijuma Centra za strateške i međunarodne studije i pozivom da se „Sjedinjene Države aktivnije uključe u oblikovanje ishoda krize u Ukrajini“ i, uprkos primirju, „oružje ćemo Ukrajini dostaviti sami, ili sa onim našim saveznicima koji su voljni da nam se pridruže“, na šta je zvanični Berlin odgovorio nezvanično, preko „Špigla“: „Nemačka vlada je zabrinuta. Da li Amerikanci pokušavaju da pomrse evropske pokušaje posredovanja (u Ukrajini) koje predvodi kancelarka Angela Merkel?“

[restrictedarea]

U „Špiglovom“ tekstu, kroz koji zapravo progovara kabinet Merkelove pa je otuda toliko i značajan, optužuje se američki general Filip Bridlav, zapovednik NATO snaga u Evropi, da (zlo)namerno iznosi lažne tvrdnje o ruskoj invaziji na Ukrajinu i to baš u momentu kada je krhko primirje počelo da se učvršćuje, „ali Bridlav nije bio jedini izvor sukoba. Evropljani su počeli da prepoznaju i neke druge kao prepreke u svojoj potrazi za diplomatskim rešenjem ukrajinskog konflikta. Prva i najvažnija među njima je Viktorija Nuland, zadužena za evropske poslove u američkom Stejt departmentu“, pri čemu je Nulandova, koju mnogi „vide kao mogućeg državnog sekretara, ako republikanci povrate Belu kuću na predsedničkim izborima sledeće godine“, „važan glas u kreiranju politike SAD prema Ukrajini i Rusiji“… „Nulandova je takođe bila otvorena – makar interno – u svom preziru prema evropskoj slabosti i čuvena je zato što je rekla ‚jebeš EU‘ tokom prvih dana ukrajinske krize u februaru 2014… Kada je reč o isporukama oružja Ukrajini, Nulandova i Bridlav rade ruku pod ruku. Prvog dana Minhenske bezbednosne konferencije, njih dvoje su iza zatvorenih vrata okupili delegaciju SAD kako bi razmotrili strategiju slamanja evropskog otpora naoružavanju Ukrajine“, piše nemački nedeljnik. „I ona i drugi bi želeli da Vašington isporuči oružje Ukrajini, a podržavaju ih i republikanci u Kongresu kao i mnoge moćne demokrate. Zaista, predsednik SAD Barak Obama čini se gotovo izolovanim. On je za sada podržao diplomatske napore Merkelove, ali istovremeno nije učinio gotovo ništa da utiša one koji žele da povećaju tenzije sa Rusijom i isporuče oružje Ukrajini. Izvori u Vašingtonu kažu da Bridlavovi ratoborni komentari najpre bivaju odobreni u Beloj kući i u Pentagonu. General, kažu, ima ulogu ‚super jastreba‘, čija je uloga da izvrši pritisak na rezervisanije transatlantske partnere Amerike“, navodi „Špigl“, dodajući čak da „izvori u Berlinu takođe kažu da je postalo upadljivo da Bridlav svoje kontroverzne izjave (o ruskoj opasnosti) često daje baš kada se načine koraci unapred u teškim pregovorima o političkom rešenju.“ I otuda: „Transatlantski partneri imaju različite ciljeve. Dok je stabilizacija situacije u Ukrajini cilj francusko-nemačke inicijative, Rusija je ono što zanima jastrebove u američkoj administraciji. Oni žele da suzbiju uticaj Moskve u regionu i da destabilizuju Putinovu moć. Za njih, ishod iz snova bila bi promena režima u Moskvi.“

GENEZA SUKOBA Sve u svemu, dakle, Berlin je optužio Vašington da sabotira pokušaje da kriza u Ukrajini bude rešena mirno, zato što mu mirno rešenje krize i nije cilj, već mu je cilj Rusija. Pri čemu ovo razmimoilaženje Berlina (i Pariza) i Vašingtona, kako ćemo pokazati, nije vidljivo samo u ovom tekstu u „Šiglu“. Iz toga se i rađa ključno pitanje: šta se to događa sa transatlantskim partnerstvom Evrope i Amerike? Što se i nas direktno tiče jer, kako smo otkrili u prošlom broju „Pečata“ a nastavljamo i u ovom, IPAP sporazumom s NATO Srbija se obavezala da bezmalo sve segmente života u Srbiji, a ne samo svoju vojsku, uredi onako kako joj kažu ti transatlantski partneri okupljeni u NATO-u. Šta se to, dakle, među njima događa?

Za odgovor na to pitanje potrebno je vratiti se malo unazad.

Najpre, do već spomenutog gurua američke geostrategijske misli, Zbignjeva Bžežinskog, čiji se istrajni uticaj na vašingtonsku politiku ne ogleda samo u činjenici da je upravo on rodonačelnik ideje o naoružavanju Ukrajine za sukob s Rusijom već ide čak i dotle da general Bridlav sada, izlažući argumentaciju za doturanje oružja kijevskim pučistima, poseže za argumentom koji je takođe potekao od Bžežinskog, da tim oružjem treba „povećati cenu“ koju će Rusi – svojim životima, je l‘ – platiti zbog napada na Ukrajinu. Elem, kao što je poznato ali je svejedno važno ponoviti, Bžežinski smatra da je „Evroazija centar svetske moći“ te da pitanje američke vlasti nad ovim prostorom „ostaje centralno za američki kapacitet da ostvari svoju globalnu premoć“, koju bi pak, iako je to (smatrao je Bžežinski 1997.) „malo izgledno ali ne i potpuno nemoguće“, moglo da ugrozi i „veliko evropsko pregrupisavanje, koje bi uključilo ili nemačko-ruski dogovor ili francusko-rusku antantu“. I još, o NATO: „Atlantska alijansa, institucionalno ovaploćena u NATO-u, povezuje najproduktivnije i najuticajnije države Evrope sa Amerikom, čineći Sjedinjene Države ključnim učesnikom čak i u unutrašnjim evropskim poslovima… Ne samo da NATO predstavlja glavni mehanizam za sprovođenje uticaja SAD na evropska pitanja već je i osnova za, politički ključno, američko vojno prisustvo u Zapadnoj Evropi.“

A pisao je Bžežinski i da „bez Ukrajine, Rusija prestaje da bude evroazijska imperija“, i to nas i vodi do izvorišta priče o Ukrajini razdora. Evroazijskog ili transatlantskog, videćemo.

Imajući u vidu ovu ocenu Z. Bžežinskog, postaje jasnije zašto su transatlantski partneri Ukrajinu pokušali da uvuku u EU integracije, i to bez dogovora sa Rusijom; štaviše, kako je huškački u novembru 2013. govorio tadašnji predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo, EU neće prihvatiti „veto“ Rusije na ukrajinsku EU integraciju jer je „okončano vreme ograničenog suvereniteta u Evropi“, a na to se bio nadovezao i predsednik Evropskog saveta Herman van Rompej, „nećemo popustiti pod spoljnim pritiskom, a ponajmanje pod pritiskom iz Rusije“.

Evropska unija ćutke je prihvatila i nasilni puč koji se u Kijevu dogodio iako je samo dan ranije, 20. februara 2014, tadašnji predsednik Ukrajine Viktor Janukovič sa ministrima spoljnih poslova Nemačke, Francuske i Poljske Frankom Valterom Štajnmajerom, Loranom Fabijusom i Radoslavom Sikorskim, postigao kompromisni dogovor o povlačenju policije, formiranju vlade nacionalnog jedinstva, promeni Ustava i prevremenim predsedničkim i parlamentarnim izborima. Ovaj puč koji je usledio baš kada je situacija mogla da se smiri, podsećamo, na vlast je doveo „našeg čoveka“ Arsenija Jacenjuka, kako ga je u već čuvenom presretnutom telefonskom razgovoru opisala Viktorija Nuland.

Period kooperacije transatlantskih partnera, premda sad već nevoljne kooperacije, nastavljen je i kasnije tokom 2014, kada su SAD – po priznanju potpredsednika te zemlje Džozefa Bajdena pred studentima Harvarda prošlog oktobra – naterale EU da Rusiji uvede tzv. sektorske sankcije. U međuvremenu je, 5. septembra 2014, potpisan protokol u Minsku, prvi sporazum o primirju u Ukrajini koji međutim, paradoksalno ako je cilj postizanje mira, nije imao uticaja na ublažavanje sankcija Rusiji.

Od sporazuma Ukrajine i EU koji je isključio Rusiju, preko kijevskog puča pa do sankcija, Ukrajina je, dakle, bila Ukrajina razdora Evrope i Rusije.

S novom 2015. godinom, međutim, primirje je prekršeno – prekršila ga je Ukrajina, pokušajem da zauzme ostatke aerodroma u Donjecku – a sa prekršenim primirjem i porazima ukrajinske vojske ponovo je pokrenuta, ako je ikada i prestajala, vašingtonska inicijativa da se Ukrajini dostavi oružje kako bi efikasnije ubijala Ruse. Tu su preteću inicijativu Rusi dočekali kontraponudom. Rečima Alekseja Puškova, predsednika Spoljnopolitičkog odbora Ruske državne dume, dostava oružja Kijevu „proširila bi rat i pretvorila ga u pravu pretnju čitavom evropskom sistemu bezbednosti“.

EVROPSKA EMANCIPACIJA I tada počinje da se nazire pukotina u transatlantskom partnerstvu u izbacivanju Rusije iz Evrope. Da se vidi i u javnosti počela je 5. februara, kada su u Kijevu boravili Angela Merkel, Fransoa Oland i, istovremeno a odvojeno, Džon Keri, američki državni sekretar. Keri je sa ukrajinskim predsednikom Petrom Porošenkom razgovarao o oružju koje će rasplamsati sukob, a Merkelova i Oland o svom mirovnom planu. A posle toga su Nemica i Francuz otputovali u Moskvu na sastanak sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom. Oni su svoj sastanak, i to je možda važan detalj, održali nasamo, čak i bez svojih najbližih saradnika, što jasno svedoči o njihovoj nameri da detalji sastanka ne procure dalje, to jest, što je jedino logično objašnjenje, da ne procure do Amerikanaca jer od koga bi drugog tako pažljivo krili ono što su dogovarali, to jest, ko bi drugi mogao da ima svoje doušnike među njihovim najbližim saradnicima?

Francuski „Nuvel obzervater“ javio je tada i da su „istorijskoj inicijativi“ Olanda i Merkelove prethodile „tajne“ konsultacije Pariza, Berlina i Moskve, te da su se nemačka kancelarka i francuski predsednik s Putinom sastali kako bi „pretekli Amerikance, koji zapadnjacima pokušavaju da nametnu svoje rešenje problema: transfer oružja Ukrajini“. „Špigl“ će pak dodati i ovaj detalj: svoju diplomatsku inicijativu Merkelova i Oland dogovorili su krajem januara na večeri u restoranu Zuem Ysehuet u Strazburu, čiji je domaćin bio predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc. Imajući tu informaciju u vidu, možda nije iznenađenje a svakako je interesantno što je desetak dana kasnije, gostujući 8. februara na nemačkom državnom kanalu ARD, Martin Šulc rekao: „Ovaj konflikt događa se na granici EU, i zbog toga bi SAD trebalo da se povuku. Mislim da bi bilo najbolje kada bi Evropljani sami rešili ovaj problem.“ Podsećamo, Bžežinski sad traži da se Amerika uključi aktivnije u rešavanje ukrajinskog spora…

Tek, u danima koji su usledili, prema oceni „Špigla“, „Merkelova je učinila tačno ono što Nemci od nje očekuju: bori se za mir, traži kompromise s Rusima i pruža otpor Amerikancima. Sve se to lepo uklapa u sadašnje raspoloženje u Nemačkoj. A usput je zakrpila odnose s Francuskom, obnavljajući nemačko-francusku osovinu tako što je uključila Olanda. To je dobro za Evropu“. Za Evropu koja je, kako takođe konstatuje „Špigl“, fokusirana na pitanje „možda važnije od svih“, na pitanje „evropske emancipacije: da li je Evropa sposobna da reši sopstveni konflikt bez pomoći Sjedinjenih Država?“

Ukrajinski problem je tih prvih februarskih dana očigledno počeo da se pretvara u problem u transatlantskim odnosima. A sastanak u Minsku, koji je započeo 11. februara a završio se 12. ujutru, rezultirao je sporazumom o primirju, i, podjednako važno a možda još i više, zajedničkom izjavom „normandijske četvorke“, to jest, Putina, Porošenka, koji je tu zapravo sasvim nebitan, Merkelove i Olanda. Dve su ključne rečenice u ovoj izjavi, koje se direktno tiču balansa odnosa na prostoru Evroazije. Prva, kojom je EU priznala svoju grešku što je Ukrajinu pokušala da otrgne od Rusije ne pitajući je ništa o tome, kaže da normandijska četvorka „podržava trilateralne pregovore između Evropske unije, Ukrajine i Rusije kako bi se došlo do praktičnog rešenja pitanja koja duboko zabrinjavaju Rusiju, a tiču se sporazuma o pridruživanju između Ukrajine i EU“. I druga, koja nas vraća na Čižovljevu poruku s početka ovog teksta i Putinovu ponudu iz novembra 2010. o jedinstvenom ekonomskom prostoru od Lisabona do Vladivostoka: „Lideri su i dalje posvećeni ideji stvaranja zajedničkog humanitarnog i ekonomskog prostora od Atlantskog do Tihog okeana na bazi punog poštovanja međunarodnog prava i principa OEBS.“

Možda i nije potrebno naglašavati, ali, hajde: stvaranje ovakvog ekonomskog i humanitarnog prostora na tlu Evroazije, stvaranje osovine Pariz – Berlin – Moskva (i, neizostavno, Peking) predstavljalo bi ostvarenje citirane bojazni Zbignjeva Bžežinskog, osnovu za ukidanje američke hegemonije nad Evroazijom a time, posledično, i nad čitavim svetom.

NATO OKUPACIJA I zato američka reakcija nimalo ne čudi. Pred Spoljnopolitičkim odborom američkog Senata Viktorija Nuland ponovila je ovog utorka tvrdnje da ruska vojska nastavlja da naoružava pobunjenike – upravo je takve dosadašnje tvrdnje „Špigl“ nazvao lažima i propagandom čiji je cilj potkopavanje primirja – i priznala otvoreno: „Vlada Sjedinjenih Država vrši pritisak na evropske zemlje koje se opiru sankcijama Rusiji.“ A na nju se nadovezala grupa najuticajnijih senatora iz obeju američkih partija, koji su u pismu Baraku Obami i otvoreno pozvali na kršenje sporazuma o prekidu vatre koji su 12. februara zajednički isposlovali Moskva, Berlin i Pariz, jer taj sporazum ionako „samo konsoliduje ruske i separatističke (teritorijalne) dobitke posle prvog sporazuma iz Minska“.

Na to, EU odgovara rečima svoje šefice diplomatije Federike Mogerini, prošlog petka posle neformalnog sastanka u Rigi: „Evropska unija je danas ekstremno realistična u pogledu događaja u Rusiji. Ali mi nikada nećemo biti uhvaćeni u zamku ili naterani ili gurnuti ili uvučeni u konfrontativni stav. Mi još verujemo da je oko našeg kontinenta – ne samo na kontinentu nego i oko njega – saradnja mnogo bolja od konfrontacije.“ I mlađani austrijski šef diplomatije Sebastijan Kurc rekao je da je cilj EU u Ukrajini „primirje, a ne eskalacija“, a na njih se nadovezao i Nemac Štajnmajer, praktično potvrđujući pisanje „Špigla“ o razmimoilaženju među transatlantskim partnerima: „Iskazi naših izvora o Ukrajini ne poklapaju se u potpunosti sa izjavama NATO i SAD.“

A na sve to je, iznenada i baš u ovom trenutku, lansirana i priča o EU vojsci kao oružanoj formaciji odvojenoj od NATO, što je Mateuš Piskorski iz Evropskog centra za geopolitičke analize prokomentarisao kao mogućnost da „Evropa postane nezavisnija“ i da se „smanji uticaj SAD na EU“. Aleksej Puškov je ovu ideju nazvao nerealističnom već i zbog visokih troškova formiranja vojske, ali i zato što „Sjedinjene Države neće dozvoliti Evropskoj uniji da poveća svoj vojni potencijal, koji bi mogao da postane protivteža američkom vojnom potencijalu“. Ove su ocene, po svoj prilici, sasvim ispravne, jer je gensek NATO Jens Stoltenberg reagovao hitro, upozorenjem Uniji da pazi šta radi: „Važno je da se izbegne duplikacija (funkcija) i pozivam Evropu da osigura da sve što radi bude komplementarno sa NATO savezom.“

U svakom slučaju, ono što je izvesno u ovom trenutku jeste činjenica da je rascep između Amerikanaca koji bi rat u Evropi i Evrope koja bi taj rat da izbegne dublji nego što je bio ikada otkad je transatlantsko savezništvo skovano pod američkom čizmom. Hoće li se taj rascep zalečiti nekim kompromisnim rešenjem kojim niko neće biti zadovoljan te i neće moći da opstane zadugo? Ili će se Evropa emancipovati od smrtonosne američke supremacije? Ili će pod njom da poklekne? Sva dosadašnja iskustva govore da je najizvesniji treći scenario. Govori o tome i član 42 Lisabonskog ugovora, ustava Evropske unije koji prvenstvo u pitanjima evropske bezbednosti daje NATO-u, to jest Americi, a ne zajedničkoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici Evropske unije („Obaveze i saradnja u ovoj oblasti“ – odbrane i bezbednosti – „biće usaglašeni sa obavezama pod NATO, koji, za one države koje su njegove članice, ostaje osnova njihove kolektivne odbrane i forum za njenu implementaciju.“) O tome da će Evropa da poklekne pod američkim pritiskom, najzad, govori i 50 hiljada američkih vojnika koji su i dalje stacionirani u Nemačkoj a zašto, kad nemaju od koga da je brane jer je niko i ne ugrožava? Nema razloga za njihov boravak u Nemačkoj, osim ako razlog nije da Nemačku drže pod kontrolom Amerike.

Samo, ovog puta je na kocki mir u čitavoj Evropi, što bi Evropu ipak moglo da natera da se suprotstavi razarajućoj NATO američkoj okupaciji koja traje još od kraja Drugog svetskog rata.

U svakom slučaju, iako su nama možda i daleke njihove međusobne razmirice, one nas se tiču i te kako. Ako iz čitavog ovog sukoba Amerikanci izađu kao pobednici, biće nam kao što nam je i sada, dakle nikako, ali na to smo već navikli. S druge strane, Amerikanci ovu bitku sa Evropom za Evropu mogu i da izgube. A izgubiće je ako Evropa nekim čudom smogne snage da počne da brine o sopstvenom, umesto o američkom interesu. Briga o sopstvenom interesu nužno je dalje od NATO, vodi prema Moskvi i Pekingu. E, tu negde leži i naša mala nada da nam život ipak neće proteći po NATO IPAP standardu…

[/restrictedarea]