Sudar nemačke arogancije i grčkog gneva

za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Rat karikaturama i agresivnim verbalnim kampanjama: u uskovitlanim strastima koje obeležavaju i poodavno opterećuju odnose između dve zemlje, uz nova podozrenja i animozitete povampiruju se i stara prigušena neprijateljstva koja sežu u vreme Drugog svetskog rata, s grčkim podsećanjem na nacistička zverstva i neplaćene reparacije, o čemu zvanični Berlin neće ni da čuje

Teške reči padaju sa obe strane. Nikad toliko nepoverenja, u novijoj istoriji, nije bilo između Grka i Nemaca. Ne samo kad je reč o njihovim političkim elitama i medijskim obračunima. Uskovitlane strasti i zapaljiva raspoloženja uvlače sve više u svoje ponorne vrtloge i građane dve zemlje.

U direktnom sudaru nemačke arogancije i grčkog gneva povampiruju se stara, prigušena neprijateljstva, koja sežu u vreme Drugog svetskog rata (grčka podsećanja na nacistička zverstva i neplaćene ratne reparacije) i rasplamsavaju nova podozrenja.

U opticaj su, početkom ove sedmice, puštene priče o prevratničkim namerama i zaverama protiv novih, legalno i legitimno izabranih grčkih vlasti, u kojima se zvanični Berlin osetio prozvanim iako u optužbama koje su stigle iz Atine nije direktno spomenut.

PREVRATNIČKE NAMERE Grčki premijer Aleksis Cipras je, naime, optužio (zvanični) Madrid i Lisabon da su najoštriji kritičari njegove politike i najotvoreniji oponenti grčkim zahtevima prilikom (februarskih) pregovora u krugu „evrofamilije“, uz optužbu koja će izazvati najjaču medijsku i političku rezonancu: da su predvodnici zavere za obaranje njegove levičarske vlade.

U „arenu“ je, stavljajući se bezrezervno na stranu (aktuelnih) portugalskih i španskih vlasti, uzvraćajući oštro grčkom premijeru, uskočilo – umesto vlade, pokazaće se, nimalo slučajno – nemačko Ministarstvo finansija, hvaleći reformski učinak koji su, za razliku od Grčke, napravile minulih godina dve iberijske zemlje.

Predstavnik Ministarstva finansija (Martin Jeger) tvrdi da je Cipras „prekršio osnovna pravila“ koja vladaju u odnosima između devetnaest članica evrozone: po evropskim standardima to je bio „grubi faul“.

Ovo hitro reagovanje predstavljalo je, za upućenije, direktnu zahvalnost nemačkog ministra finansija njegovim „dobrim đacima“, španskim i portugalskim kolegama, koji su, tokom one dramatične noći 20. februara, „odradili“ njegov posao u obračunu s grčkim ministrom finansija Janisom Varufakisom. Jedan čitalac je, u elektronskoj komunikaciji, to prokomentarisao na sledeći način: sluga se prvi baca na mač da zaštiti svog gospodara (Nemačku).

[restrictedarea]

Španski ministar privrede Luis de Gindos i portugalska ministarka finansija Marija Luis Albukerke su na tom sastanku, naime, energično i kategorično bili protiv ustupaka Grčkoj, pa je nemačkom ministru Volfgangu Šojbleu bilo lako da „smečira“: privilegije za Grčku nanele bi ogromnu štetu Evropi.

Ministarka Albukerke je pre početka sastanka, prema nemačkim medijima, upozorila Šojblea da bi izlazak u susret Ciprasu ugrozio opstanak vlada u Portugaliji i Španiji na predstojećim parlamentarnim izborima (jesen).

FRONT OTPORA U alarmantnoj izjavi datoj minule subote, Cipras je upozorio da je plan „zaverenika“ (ministara finansija iz Španije i Portugalije) bio da prisile grčku vladu na bezuslovnu kapitulaciju, pre nego što njen rad počne da donosi plodove, i pre nego što grčki primer izvrši uticaj na ishod izbora u tim zemljama.

Nemačkom ministru finansija i političkom veteranu Volfgangu Šojbleu bilo je veoma stalo da ne dozvoli podele unutar evrozone i izolaciju Nemačke. Berlin je, naime, s naglašenom pažnjom i neskrivenom zebnjom „osluškivao“ izvesne izlive simpatija prema Varufakisu u nekim evropskim centrima (pa čak, donekle, i u Parizu). Bilo je zbog toga veoma važno ojačati „front otpora“ i frontalni „izlazak na barikade“ protiv „opasnosti s juga“. Pri čemu je svako od osamnaestorice evrozonaša imao na umu sopstveni, ali i kolektivni interes: grozničavu odbranu kapitala (pozajmica datih Grčkoj) i (uzdrmanog) kapitalizma u sadašnjem, neoliberalnom, brutalnom izdanju. Onog kapitalizma koji je Evropsku uniju, na prepad, usred dramatične krize, pretvorio u veliku banku, razvrstavajući njene članice na zajmodavce i korisnike (ucenjivački uslovljene) finansijske pomoći.

Iz Madrida, takođe hroničnog finansijskog zavisnika, čuo se u tom kontekstu, na primer, rezak glas upućen Grcima: vratite nam naše pare. Reč je o pozajmici „teškoj“ 26 milijardi evra. Zadrhtali su nervi i onih članica čiji su građani (od Slovenije do Slovačke) pokazivali razumevanje za nove vetrove s helenskog tla. Strah da se nikad više ne bi mogli dokopati sopstvenog novca poslatog na južnu adresu terao ih je da se svrstaju uz moćnog nemačkog žiranta.

NOĆNA MORA Na stranu Ciprasa stalo je više svetski poznatih i priznatih autoriteta. Jedan od njih, nobelovac Džozef Štiglic, potpisnik „pisma osamnaestorice“ u kojem se tvrdi da bi Evropa profitirala ukoliko bi Grčkoj dala šansu za „novi početak“, kaže kako bi bilo dobro da evrozona opstane. Ako se raspadne, bolje da iz nje izađe Nemačka, a ne Grčka: politika štednje (koju diktiraju Nemci) nije uspela na nivou cele Evropske unije, što se vidi ne samo na primeru Grčke nego i Španije, ali i drugih zemalja.

Njegov kolega, takođe nobelovac, Pol Krugman, podseća da je (famozna) Trojka (predstavnici Evropske unije, Evropske centralne banke i Međunarodnog monetarnog fonda) prodavala Grčkoj „ekonomsku fantastiku“ a cenu njenih zabluda plaća grčki narod. Treba, kaže Krugman, pružiti šansu novom grčkom premijeru „da okonča noćnu moru u svojoj zemlji“.

U toj „noćnoj mori“ Grci su za katastrofalnu situaciju u kojoj su se našli, ne bez sopstvenog (njihovih prethodnih, klijentelističkih vlada) udela u tome, označili kao glavnog krivca – Nemačku. U njihovom usključalom gnevu i osećanju poniženosti i očaja, proradila su turobna prisećanja na krvave nacističke tragove i „osvetnička srdžba“ usmerena je, gotovo isključivo, na kancelarku Angelu Merkel i njenog ministra finansija Volfganga Šojblea.

U tom kontekstu mračnih vremena i tragičnih događaja, s nemilosrdnim likvidacijama civila i nejači (u selu Ligijades vojnici Vermahta su, na primer, likvidirali 1943. godine više od osamdeset žena, dece i starijih ljudi) potpuno nedužni, kancelarka i ministar su u karikaturama iscrtavani s nacističkim obeležjima, kao Hitlerovi opunomoćeni jurišnici. To je, kažu, posebno bolno pogodilo preosetljivog, za invalidska kolica vezanog Šojblea. Naknadna izvinjenja redakcije jednog atinskog lista nisu mnogo pomogla.

Nisu skrštenih ruku u ovom verbalnom „ratu“ ostajali ni nemački mediji. U pravoj kampanji huškanja protiv „lenjih i nezahvalnih“ Grka prednjačio je visokotiražni bulevarski dnevnik iz Špringerove kuće, „Bild“, pokušavajući da stvori paklenu atmosferu protiv „nezajažljivih Grka“ neposredno pred odlučivanje u Bundestagu o produžetku finansijske pomoći Atini i u naredna četiri meseca.

Bilo je zbog toga prinuđeno da reaguje nemačko udruženje novinara zahtevom da „Bild“ neizostavno i odmah prekine s nedopustivom kampanjom i vređanjem čitavog (grčkog) naroda zbog grešaka njegovih političara.

POTEZANJE TABU TEME Zvaničnike u Berlinu je više od jetkih karikatura (a u prirodi karikature je preterivanje) uznemirilo javno potezanje za veoma osetljivom, tabu temom: neisplaćenim ratnim reparacijama. U varničavoj predizbornoj atmosferi u Grčkoj istaknut je zahtev da Nemačka plati ovoj zemlji 180 milijardi evra. Vlast u Berlinu je, kako se i očekivalo, taj zahtev propmptno i energično odbila i njega je brzo prekrilo tvrdo medijsko ćutanje. Osim „Špigla“, niko se od medija praktično više nije bavio temom koju je zvanična nemačka politika u kontinuitetu, uvek iznova pokušavala da zakopa tri metra ispod zemlje. Iz istog razloga kao i u ovom poslednjem slučaju: grčki primer bi mogao da bude „zarazan“.

Vraćanje potisnute teme u političku orbitu dovelo bi Berlin u krajnje neugodnu, najpre psihološko-političku, a u krajnjoj konsekvenci možda i finansijsku situaciju: grčko oglašavanje moglo bi da podstakne i one koji su, iz raznih razloga, odavno digli ruke od ispostavljanja takvih računa Nemačkoj.

Vicekancelar i ministar privrede, uz to i šef Socijaldemokratske partije (SPD) Zigmar Gabrijel, koji je raskinuo svaki odnos sa ocem kad je saznao da je ovaj bio nacista, odsečno je, pred kamerama, početkom februara saopštio da Berlin ništa ne duguje Grcima, i još odsečnije: na temu reparacija stavljena je definitivna tačka okončanjem pregovora u formaciji „4 plus 2“ (četiri ratne pobednice i predstavnici, u tom času, dve nemačke države) o takozvanim spoljnim okolnostima nemačkog ujedinjenja.

„Špigl“ je (u broju od 21. februara) podsetio na problematičnu ulogu nemačke vlade kad je reč o reparacijama, konstatujući da je to pitanje ostalo „pravno nerazjašnjeno“. Ovo je na umu, podseća uticajni nedeljnik, očigledno imao i zvanični Berlin 1990, kada je vlada, u času nemačkog ujedinjenja, „pribegla triku“ kako bi izbegla eventualno plaćanje ratne odštete. Tadašnji kancelar Helmut Kol i ministar spoljnih poslova Hans Ditrih Genšer činili su sve da od pregovaračkog stola udalje zemlje koje bi mogle da se sete potisnute teme. Uključujući i Grčku, koja je, prema istraživanju istoričara Hagena Flajšera, pretrpela, ne računajući slovenske zemlje, najveće gubitke u Drugom svetskom ratu: samo 1941. i 1942. godine umrlo je od gladi, izazvane pljačkom Vermahta, najmanje sto hiljada ljudi, 50 000 Jevreja iz Grčke je transportovano u Aušvic, likvidirano je desetine hiljada civila kao odmazda za partizanske napade, razoreno je mnoštvo kuća a u vazduh su, na kraju, dignuti svi železnički mostovi.

Grčka vlada je 1945. godine ispostavila zahtev Nemačkoj „težak“ 14 milijardi dolara. Sporazumom iz Londona 1953. ostalo je da se o svim zahtevima, pa i onom grčkom, odlučuje posle potpisivanja mirovnog, ili nekog sličnog sporazuma.

„LOMLJENJE“ ŠEVARDNADZEA Kol i Genšer su se, podseća „Špigl“, 1990. plašili eventualnog sazivanja mirovne konferencije na kojoj bi se pojavili, sa svojim zahtevima, predstavnici 53 zemlje antihitlerovske koalicije, uključujući, dakako, i Jugoslaviju. Krenula je grozničava diplomatska aktivnost da se to po svaku cenu spreči. Na „nemačku sreću“ („Špigl“) velike sile – ratne pobednice želele su da se o nemačkom ujedinjenju pregovara u „užem krugu“. U njemu će tema reparacija, koje se nemačka vlada veoma pribojavala, potonuti. Francuski predsednik Fransoa Miteran je saopštio da njegova zemlja na tome ne insistira, američki predsednik Džordž Buš (Stariji) pokazao je potpuno razumevanje za Kolovo upozorenje kako se, pola veka posle rata, ne bi trebalo vraćati na pitanje reparacija, a Britanci su opominjali Kola: ako popusti u ovom delikatnom pitanju, samo će navrnuti vodu na mlin neonacista.

Moskva je bila usamljena u zahtevu da reparacije ostanu u igri („Sovjetima je bio potreban novac“) uz insistiranje da se na kraju pregovora potpiše „mirovni ugovor“, iz jednostavnog razloga: Bon (Zapadna Nemačka) uvek je izjavljivao da će definitivno odustati od zahteva za vraćanje oduzetih istočnih oblasti (četvrtina izgubljene teritorije, koja je uglavnom pripala Poljskoj) tek posle potpisivanja mirovnog ugovora.

Kol je sada po svaku cenu i upravo zbog reparacija hteo da spreči da se završni dokument tako imenuje i označi. Genšer je uveravao tadašnjeg sovjetskog ministra spoljnih poslova Eduarda Ševardnadzea: objašnjavao mu je da „mirovni ugovor“ kao pojam pripada (davno) prošlim vremenima i da će se pitanje „cementiranja“ postojećih granica posebno rešiti, ako Moskva odustane od insistiranja na „mirovnom ugovoru“.

Genšerovo „lomljenje“ Ševardnadzea je očigledno urodilo plodom. Već na drugom ministarskom sastanku formule „4 plus 2“ 30. aprila 1990. niko više nije spominjao mirovni ugovor. Moskva je zvanično povukla svoje protivljenje u maju 1990. godine i za Nemce je time tema reparacija stavljena ad acta. Jedan broj zemalja je tu činjenicu i oficijelno prihvatio. Ne i Grci. Pet godina posle nemačkog ujedinjenja, njihova ambasada u Berlinu predala je nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova notu sa zahtevom da se otvore pregovori o reparacijama. Vlada je to odbila uz obrazloženje da za to više ne postoji pravni osnov.

Nova, Ciprasova vlada mogla bi, upozorava „Špigl“, da ovo pitanje pokrene pred Međunarodnim sudom u Hagu, uz obrazloženje da je sporazum u pregovorima „4 plus 2“ učinjen, nedopustivo, „na štetu trećeg“.

[/restrictedarea]