Podvala pravu se isplatila

Piše Ratko Marković

Koji je krajnji cilj svih sadašnjih i budućih briselskih sporazuma obeleženih rednim brojevima?

Briselski sporazum („Sporazum“) od 19. aprila 2013. je, baš kao što njegov naziv kaže, izrazio principe za normalizaciju odnosa između Srbije i Kosova (naši zvaničnici, ne bi li prikrili položaj subjekata te normalizacije, više vole da kažu „između Beograda i Prištine“). Dva su takva principa. Prvi je da je Kosovo jedinstveno i nedeljivo. Njegova teritorija, koja se poklapa s teritorijom srpske pokrajine Kosovo i Metohija, pokrivena je mrežom organa nadležnih za obavljanje svih funkcija državne vlasti (ustavotvorne, zakonodavne, izvršne, sudske i ustavnosudske) i mrežom jedinica lokalne samouprave.

Kosovo ima svoj pravni sistem s ustavom kao početnim pravnim aktom. Državni organi, lokalna samouprava i pravni sistem Kosova nisu u odnosima zavisnosti i potčinjenosti organima i pravnom sistemu druge države, što znači ni Srbije. Drugi princip je posledica prvog, a tiče se faktičkog stanja na severu Kosova, gde su Srbi većinsko stanovništvo. Oni se povezuju s državnim i lokalnim strukturama Kosova i podvode pod njegov pravni sistem. Za njih je Kosovo njihova država, a oni njeni građani.

 

UKLANJANJE OSTATAKA DRŽAVNOSTI Jedan za drugim prestaju da postoje pojedini organizacioni oblici države Srbije i važenje njenog pravnog sistema, pošto je nezamislivo da u jednoj državi postoje elementi državnosti druge države. Na osnovu ta dva osnovna načela „Sporazuma“, koji se zbog toga i naziva „prvi“, narednim sporazumima (drugim, trećim, četvrtim) „normalizovaće“ se odnosi između dve strane u vezi s konkretnim pitanjima. A to znači uz poštovanje pune državnosti Kosova i samostalnosti njegovog pravnog sistema. Srbija se obavezala da neće ometati uspostavljanje pune državnosti Kosova, s tim što, prema usmenim izjavama njenih zvaničnika, ona tu državu neće priznati. Kosovo se obavezalo da svojim zakonom obrazuje zajednicu opština s većinskim srpskim stanovništvom, s ograničenim nadležnostima u oblasti lokalne samouprave i da prema evropskim standardima obezbedi manjinsku zaštitu srpskog stanovništva na Kosovu.

Posle gotovo dve godine od donošenja prvog, iste strane su 10. februara 2015. dogovorile i drugi sporazum. Njime se, u skladu s principima iz prvog sporazuma, uklanjaju ostaci državnosti Srbije ne severu Kosova u oblasti sudskog sistema. I na tom delu teritorije uspostavlja se jedinstven sudski i pravni sistem Kosova. U svim potonjim sporazumima sprovodiće se državnopravno „čišćenje“ Kosova od tragova nekadašnje državnosti Srbije na toj teritoriji. Ono će, neminovno, biti praćeno novim etničkim čišćenjem Kosova od Srba, što zbog neprekinutog terora Albanaca prema Srbima to, možda i više, zbog ovako zamišljenih briselskih sporazuma. Tako će se dobiti istovremeno državnopravno i etnički čisto Kosovo. Na njemu će živeti Albanci u albanskoj državi. Kosovo će biti Srbija samo u važećem Ustavu Srbije. Srbija ili računa na lakovernost svojih građana ili vara samu sebe kad preko svojih zvaničnika kaže da briselski sporazumi teku „u statusno neutralnom okviru“.

[restrictedarea]

Po njima, sporazumima iz Brisela ne stvara se nikakva državnost Kosova, nego se dogovaraju glavni elementi suštinske autonomije za srpsku pokrajinu Kosovo i Metohija koji će biti objedinjeni u srpskom ustavnom zakonu – zakonu koji će se doneti po ustavotvornom postupku. Teško je poverovati u ovu bajku za odrasle. Istina je da briselskim sporazumima Srbija učestvuje u stvaranju tuđe države, a da svojoj javnosti to učešće predstavlja kao stvaranje suštinske autonomije u svojoj državi.

Drugim sporazumom Srbi sa severa Kosova ne preuzimaju, kako se javnosti predstavlja, poluge sudske vlasti u svoje ruke, nego im se, naprotiv, poluge te vlasti trajno izbijaju iz njihovih ruku i sudska vlast postaje u punom obimu svojstvo državnosti Kosova.

Za učesnike i tumače drugog sporazuma (uočljivo je da među njima nema stručnjaka za pravo) bitan je broj Srba sudija u opštinskom sudu u Kosovskoj Mitrovici i u posebnom odeljenju Apelacionog suda, kao da će na osnovu broja sudija Srba ti sudovi prestati da budu kosovski sudovi koji sude po kosovskom pravu. Naprotiv, ti sudovi čine organizacionu celinu – sudski sistem Kosova, dok se sve njihove sudije biraju po važećim kosovskim propisima. Na celom Kosovu suđenja od sada otpočinju i završavaju se u sudskom sistemu Kosova, nezavisno od nacionalne pripadnosti učesnika sudskih sporova. I dok se kod nas o tome ne govori, kosovski premijer se, odmah po zaključivanju drugog briselskog sporazuma, svojoj javnosti pohvalio da taj sporazum „omogućuje da svi delovi zemlje budu integrisani i da suverenost bude zastupljena na čitavoj teritoriji“. Istini nije ostao dužan ni ovde poznatiji H. Tači, izjavivši da posle drugog sporazuma „sever Kosova funkcioniše pod jurisdikcijom kosovskih sudova i zakona i Ustava Kosova“. Sve je to u saglasnosti sa shvatanjem „normalizacije odnosa između Beograda i Prištine“, koja znači prenošenje preostalog i zaostalog suvereniteta države Srbije u njenoj pokrajini Kosovo i Metohija na samoproglašenu državu Kosovo. Spisak pitanja iz međusobnih odnosa koje treba ovako „normalizovati“ pravi Nemačka za EU i SAD.

 

TO NIJE NAIVNOST, TO JE DRSKOST Koji je krajnji cilj svih sadašnjih i budućih briselskih sporazuma obeleženih rednim brojevima? Nema sumnje, uspostavljanje pune državnosti Kosova. Svaki korak približavanja Srbije EU znači po jedan (ili nekoliko) ustupaka u korist državnosti Kosova. To je cena koračanja Srbije ka EU (put bez alternative) – korak ka EU, ustupak Kosovu. A kada državnost Kosova bude potpuna, EU neće od Srbije tražiti da je Srbija prizna (ima izjava evropskih zvaničnika da hoće i to) nego samo da nedvosmisleno potvrdi da je svesna njenog postojanja. Kako će Srbija to učiniti? Ni to nije nepoznanica. Kada je, sada već pokojni bliski saradnik Angele Merkel, Andreas Šokenhof, marta 2013. doneo sa svojom delegacijom „spisak“ nemačkih zahteva Srbiji za podršku Nemačke pridruživanju Srbije EU, sedmi na „spisku“ bio je zahtev jasne pravnoobavezujuće normalizacije odnosa Srbije sa Kosovom. Ta normalizacija podrazumeva perspektivu „da Srbija i Kosovo kao punopravne države članice nezavisno i zajedno ispunjavaju svoja prava i obaveze. Perspektiva mora da bude dogovorena kao ugovor (u obliku sporazuma o dobrosusedskim odnosima) i mora da zaživi pre završetka pregovora o pridruživanju“. Dakle, ishod pregovora je pravnoobavezujući ugovor o dobrosusedskim odnosima, što ne uključuje uzajamno formalno priznanje. Licemerniji zahtev ne bi mogao smisliti ni kardinal Rišelje.

A kako zvanična Srbija predstavlja svojoj javnosti kraj uzastopnim briselskim sporazumima? U donošenju jednog zakona o suštinskoj autonomiji na Kosovu i Metohiji kao autonomnoj pokrajini u sastavu Srbije. Svi briselski sporazumi samo su dogovorena građa za takav zakon. Posle političara, to nam u obrazloženju svog zaključka kojim odbacuje predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti „Prvog sporazuma…“ kaže i Ustavni sud. Taj sud smatra da svi briselski sporazumi, kao politička građa za budući pravni akt, ne mogu biti predmet njegove ocene ustavnosti i zakonitosti, jer se tim parametrom ocenjuje pravo, ne i politika. To više ne može biti naivnost, to sada postaje drskost.

Ipak, Ustavni sud je na toj tezi zasnovao celo obrazloženje svog zaključka o odbacivanju predloga za ocenu ustavnosti i zakonitosti „Prvog sporazuma …“ (objavljeno u „Službenom glasniku RS“ 2. februara 2015). To obrazloženje je čitav pravni traktat o formalnoj podobnosti akta za ocenu ustavnosti i zakonitosti Ustavnog suda, a u stvari je jadno dovijanje kako da vladajuća politika Srbije prema Kosovu izbegne zasluženu ustavnopravnu sankciju.

Osnovna postavka tog obrazloženja je da „Sporazum“ ne sadrži pravne norme, da u njemu nema prava, pa da zbog toga ne može ni biti predmet ustavnosudske kontrole. Ustavni sud ispituje pravnu valjanost prava, a ne celishodnost politike. Zbog toga je on, budući za to nenadležan, odbio da pravnim aršinom meri nešto što nije pravo.

 

DUBINA JEDNE BEZVREDNE MISLI Za Sud je „Sporazum“ samo popis ideja o kojima postoji saglasnost sporazumevajućih strana, koje pravnim normama tek treba da budu razrađene (u ustavnom zakonu o suštinskoj autonomiji) on je neka vrsta idejnog kostura tih normi.

Za naš Ustavni sud „Sporazum“ je samo politički dokument koji sadrži određene principe koji nisu pravno uobličeni, pa da stoga ni on sam, ni zaključak Vlade, ni odluka Narodne skupštine u kojima je sadržan „nisu sastavni delovi pravnog poretka i ne podležu oceni ustavnosti i zakonitosti“.

„Sporazum“ – zbog toga što uopšte nije akt unutrašnjeg prava nego je „samo politička ‚podloga‘ za donošenje odgovarajućih opštih pravnih akata od strane nadležnih organa i u propisanoj proceduri“. Zaključak Vlade i odluka Skupštine, doduše, jesu pravni akti unutrašnjeg prava, ali „nisu opšti pravni akti“, pa se stoga „ne mogu smatrati opšteobavezujućim pravnim normama… već se zapravo radi o određenim političkim aktima donetim u sferi vođenja politike Republike Srbije“. Pri tome je sudija izvestilac u odgonetanju pravne prirode zaključka Vlade ispoljio takvu količinu diletantizma i amaterizma da je stručnom čitaocu teško poverovati da je taj deo obrazloženja uopšte pisao pravnik, a kamoli još i onaj „istaknuti“.

Ne bi li kako-tako umirio profesionalnu savest, Ustavni sud će u rezimeu obrazloženja reći da „Sporazum“ ipak jeste nekakvo pravo, samo „meko“ (soft law). Kao „meko“ pravo, on nema pravnu moć, nego stvara samo političku obavezu za strane koje su ga parafirale. Uz ovaj rezime ide i jedan „biser“ navrat-nanos sklepane pravničke mudrosti: „Meko“ pravo je ono koje „dopušta asimetričnu percepciju obaveze bilo kao političke ili pravne obaveze“ za strane koje su „Sporazum“ parafirale. Učeni izraz „asimetrična percepcija“, umesto običnog srpskog „nejednako shvatanje“ treba da stvori utisak dubine jedne bezvredne misli, ako je ona uopšte misao. Izraz „meko pravo“ možda nešto i može da znači u doktrini međunarodnog javnog prava, pošto je to pravo u celini „meko“. Kao izraz, to je tipičan primer tzv. suprotnosti u pridevu, tj. između značenja prideva i imenice (nešto poput izraza „pošteni prevarant“ ili „ženska momčad“) jer je pravo, po definiciji, ili „tvrdo“ (durus) ili uopšte nije pravo. Pravo ne može počivati na dobrovoljnosti. U sklopu u kojem je taj izraz upotrebljen, on oslikava nemoćan položaj Srbije u međunarodnom okruženju, jer ona nema ni mogućnost svoje „percepcije“. Neka Srbija proba da „Sporazum“ shvati kao „meko pravo“, pa da vidi koja će se sve „ala i vrana“ na nju ostrviti.

 

PRAVNA FATAMORGANA Shvatanjem da „Sporazum“, zbog toga što nije pravo nego je samo politika, ne može biti ocenjivan pravnim parametrom ustavnosti i zakonitosti sudija izvestilac i s njim sudijska većina zapao je u dve bezizlazne protivrečnosti. Jer, ako je „Sporazum“ „politički akt/dokument“ lišen neposrednog pravnog dejstva, on je tada, s gledišta prava, jedan platonski akt koji ni u čemu ne obavezuje stvaraoce prava u Srbiji. Istina je, međutim, drukčija. „Sporazum“ se „implementira“ uglavnom pravnim putem – pravnim aktima. To znači da je tvrdnja Ustavnog suda da je „Sporazum“ „politički akt/dokument“ proizvoljna konstrukcija. Kad bi se Srbija odnosila prema „Sporazumu“ kao „političkom aktu/dokumentu“, dočekala bi je lavina sankcija iz EU i njenom „evropskom putu“ bio bi kraj. Drugo, ako je „Sporazum“, kako smatra Ustavni sud, „postignuta politička saglasnost“ koja „pravnu obaveznost dobija tek donošenjem odgovarajućih zakona, odnosno posebnog zakona o suštinskoj autonomiji Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija“, kako je pravno moguće da se tuđim zakonom uređuju odnosi u entitetu (državi) koji ima svoj ustav i svoje zakonodavstvo i organe za vršenje kompletnih državnih funkcija? Za „Sporazum“ ustavni zakon Srbije je potpuna besmislica, pa otuda o njemu u „Sporazumu“ nema ni reči.

Navodni ustavni zakon koji, kako to tvrdi Ustavni sud, treba da obuhvati rešenja prvog i svih potonjih briselskih sporazuma (pitanje je otkud Ustavni sud kao nepolitički organ zna kakva je Vladina strategija u vezi s briselskim sporazumima) čista je pravna fatamorgana. Njime se održava privid da je Kosovo i Metohija u sastavu Srbije, kako kaže Ustav, „sastavni deo teritorije Srbije“. Logički i pravno on je moguć koliko i zakon kojim jedna matična nacionalna država reguliše položaj svoje dijaspore u tuđoj državi, u kojoj je ta dijaspora nacionalna manjina. A po svoj prilici, serija briselskih sporazuma neće se uliti u jedan ustavni zakon koji treba da donese Srbija nego u onaj, od strane zapadnih političara često spominjani pravnoobavezujući dvostrani akt kojim se Srbija i Kosovo međusobno priznaju kao posebni državnopravni subjekti i obavezuju kao takvi na dobrosusedske odnose.

 

OD ČUVARA DO RUŠITELJA USTAVA Stav Ustavnog suda izražen u obrazloženju zaključka otvara jedno načelno pitanje: Može li u ustavnoj državi postojati „zona odnosa“ slobodnih od ispitivanja ustavnosti i onda kada je očigledno da je taj stub uređenja pravne države srušen? Može li neustavnost ostati bez pravnih posledica s pozivom na pravne razloge? Može li se u modernoj civilizaciji uzeti da je vođenje politike delatnost slobodna od prava? Zar to tada ne bi značilo da je politika iznad prava umesto da pravo bude iznad politike? Presedani Vrhovnog suda SAD kojima je formirana tzv. doktrina političkih pitanja (political questions) su od pre više decenija. Organ koji vodi politiku (a to je organ egzekutive) morao bi u ustavnoj državi i u toj svojoj delatnosti biti vezan ustavom. Egzekutiva je u celini pod ustavom i vršenje svih njenih funkcija (nadležnosti) moralo bi da podleže oceni ustavnosti. Drukčije, egzekutiva bi, kad utvrđuje i vodi politiku u zemlji, bila izvan i iznad ustava.

Prema ustavnoj definiciji, Ustavni sud je nosilac zaštite ustavnosti u državi. Smisao te definicije je da Ustavni sud ne može dozvoliti postojanje neustavnosti. Zbog toga ima pravo da postupak za ocenu ustavnosti pokreće sam pred sobom, po službenoj dužnosti. Kad taj sud kaže da očigledno neustavni akt ne može iz formalnih razloga (zbog toga što nije pravni) biti podvrgnut oceni ustavnosti, to znači da on dopušta da neustavni akt ostane u ustavnom poretku države. Tada on, umesto da odlučuje o ustavnosti, učestvuje u političkom odlučivanju. Od čuvara ustava (Kelzenov izraz) on se preobraća u rušitelja ustava. U ustavnoj državi anomalija je postojanje neustavnih akata i pojava. Kad nijedan drugi državni organ nije nadležan za njihovo uklanjanje, onda je, bez obzira na formalne razloge, pretpostavka nadležnosti za to u korist Ustavnog suda. Kad ta pretpostavka ne bi postojala, Vlada bi, budući da iza sebe ima sigurnu parlamentarnu većinu, mogla srušiti čitav ustavni poredak u zemlji, odevajući svoje akte u političko umesto u pravno ruho.

U Srbiji se, naročito pri Vladi, formirala grupa „pravnih stručnjaka“, specijalista za pronalaženje puteva kako da se izbegne ocena ustavnosti pojedinih akata Vlade. Suprotno etici pravne profesije, oni smišljaju pravne smicalice pomoću kojih bi ti akti izbegli ocenu ustavnosti Ustavnog suda onda kada se njima, iz razloga političke koristi, očigledno povređuje Ustav. Takvim postupcima rukovodno načelo rada Vlade, umesto ustavnosti, postaje načelo političke celishodnosti, onako kako nju sagledava stranačka postava koja čini Vladu.

 

LIJEPA LI I DUGA ČLANKA Tako je i „Sporazum“ prošao kroz pravni slalom ustavnih i zakonskih prepreka ne bi li izbegao ocenu ustavnosti Ustavnog suda. Ta pravna maškarada sa „Sporazumom“ otpočela je tako što su dva ista teksta „Sporazuma“ parafirali po jedan predstavnik strane učesnice i K. Ešton kao predstavnik EU. Tekst koji su parafirali I. Dačić i K. Ešton (za razliku od teksta koji su parafirali H. Tači i K. Ešton) prošao je čitavu pravnu odiseju da bi izbegao ocenu ustavnosti Ustavnog suda. Najpre ga je „prihvatila“ (kao da je on siroče) Vlada zaključkom koji nije objavljen. A onda je, maskiran mnogim faktima, kao sastavni deo Vladinog izveštaja poslat Skupštini na „prihvatanje“. Skupština je svojom odlukom „prihvatila“ Vladin izveštaj, ali ga nije objavila. Tako je „Sporazum“ sakriven od javnosti i „na divlje“ „prihvaćen“ od strane nadležnih državnih organa kako bi se, makar formalno, ispunio zahtev EU. Bitno je da je pravna „finta“ uspela. Podvala pravu se isplatila. Ustavni sud se oglasio nenadležnim za ispitivanje ustavnosti jer za tako nešto ne postoje pravne pretpostavke.

U obrazloženju ove svoje procesne, a ne i meritorne odluke (nje, jednostavno, nema) Ustavni sud se ponašao kao debatna tribina društva „istaknutih pravnika“ (izuzev četiri sudije koje su, neka im bude na hvalu i čast, izdvojile mišljenje) a ne kao državni organ koji snagom državne vlasti obesnažuje neustavnost u državi. Sud u obrazloženju svog zaključka, poput učesnika studentskih seminara pri katedri za međunarodno ili katedri za javno pravo, razglaba o tome kada je zaključen međunarodni ugovor, koji državni akti nisu pravni nego su politički, koji su pravni akti opšti a koji pojedinačni, navodeći pritom, do iscrpljivanja čitaoca, sadržinu brojnih pravnih akata unutrašnjeg i međunarodnog prava važnih za ocenu ustavnosti „Sporazuma“, a da se u takvu ocenu nijednom nije upustio zbog, po njegovom mišljenju, nepostojanja procesnih uslova. Čemu onda onako ekstenzivna navođenja tekstova svih tih propisa i onakve leksikografske pretenzije kod određivanja značenja notornih pravnih pojmova?

Čitajući preobimni (35 strana) i gnjavatorski tekst obrazloženja zaključka Ustavnog suda, čitaocu se od duga vremena nameću različite asocijacije. I ja sam imao jednu. Setio sam se da sam kod Mihiza pročitao kako je u vreme jedne ideologije u Jugoslaviji, ondašnji uticajni ideolog, Boris Ziherl, objavio poduži podučavajući članak o socijalističkoj umetnosti. Branko Ćopić ga je prokomentarisao na svoj način: „Lijepa li i duga članka, Bog ga ne vidio! Samo mu fali rupa.“ Ćopićev odgovor na pitanje njegovog sagovornika „Zašto rupa Brankelja?“ čitalac da pročita kod Mihiza (Autobiografija o drugima, prva knjiga, str. 223).

[/restrictedarea]