Pamjatnik srpskog stradanja

Dragomir Antonić 

Oni koji rat nikad nisu imali na sopstvenoj teritoriji misle da je to video-igra, televizijski prenos ili nešto što se dešava samo drugima. Srbi ne misle tako

NATO zločinačke psihopate su 1999, u petu nedelju Časnog posta, koja se u narodu zove Gluva nedelja, počeli sa prosipanjem radioaktivnog otrova po zemlji Srbiji i njenim građanima. Tri meseca su se Srbija, njena vojska i narod junački branili od NATO zločinaca. Nisu kleknuli. Nisu se predali. Potpisan je Kumanovski dogovor. Mnogi od junaka koji su državu odbranili kasnije su stradali.

ZA DOBROBIT NAŠE DECE

Šesnaest godina kasnije, 2015/7523, takođe u Gluvu nedelju, premijer i ministar inostranih poslova su aminovali i potpisali uspon Srbije na poslednji basamak sa kojega se direktno ulazi u NATO. Kažu da su to učinili za dobro Srbije i naše dece. Lažu. Sve su uradili iz sopstvenih interesa. Ili straha. Na Srbe i Srbiju nijednog trenutka nisu mislili. Da su mislili, ne bi se složili da u Srbiju, njene gradove i kasarne uđu srpski neprijatelji. Hrvatska vojska će se stacionirati širom Vojvodine. Jedan bataljon će biti u Šidu – da čuva granicu prema Hrvatskoj. Drugi na Fruškoj Gori. Doduše, biće u uniformama sa NATO simbolima. Već viđeno 1941. godine. Tada su na uniformama imali obeležja Hitlerove vojske. Gde će se rasporediti Turci, Bugari, Rumuni, Albanci, o tome se nećemo mi pitati, već komanda NATO. Srpski rečeno: Naše vajne vođe predadoše Srbiju bez ijedne reči protesta. Dvojac na vlasti će ovo predstaviti kao veliku pobedu. Šta narod o njima misli, videlo se po poklon-paketima umotanim u šareni papir koji su ostavljeni ispred njihovih kancelarija. Biće da su im čestitali Mladence.

Naša „elita“, uvek na prozapadnim parama i pozicijama, ne oglašava se povodom masakra učinjenog nad narodom kojem bar nominalno pripada. Nemaju hrabrosti da pravdaju zločine koje su učinili njihovi poslodavci, pa onda pokušavaju da otkriju neke koje su Srbi navodno počinili. Veruju da će lakše opravdati ubijenu srpsku mladost i decu obolelu od kancera, ako se kao protivteža najavi suđenje Srbima, navodnim počiniocima nekakvih zločina.

[restrictedarea]

BORBA ZA PRAVDU NE ZASTAREVA

Zločin koji su NATO bolesnici učinili nad Srbijom i njenim građanima neće se nikad zataškati ni zaboraviti. Jednostavno, država, ma ko bio na njenom čelu, ne sme zaboraviti 24. mart 1999. godine. Mora se smoći snage da se ovaj dan unese u zvanični kalendar. Neka se o njemu uči u školama. Neka ga bude u školskim udžbenicima. Neka se nazove: Nezaborav, Dan sećanja, Pamjatnik, Oda Srbinu, Dan praštanja, ili će mudriji i pametniji od mene pronaći odgovarajući naziv. Važno je da se 24. mart nikad ne zaboravi. Zaboraviti se neće ako se većina nas, pre svega državne institucije, bude trudila da se stalno pominje. Stara je istina da ako se zločin zaboravi, on će se ponoviti. Ako se zločinac ne osudi ili ne kazni, on će zločin ponovo izvršiti. Duše žrtava palih u odbrani zemlje ili nevino stradalih od bestijalnog orgijanja nad srpskim nebom naći će večni mir jedino ako ih mi ne zaboravimo i potrudimo se da oni koji su zločine izvršili budu pravedno kažnjeni. Sada nam to zvuči kao nemoguća misija, ali ne odustajmo i svakog momenta na svakom mestu govorimo o zločinima koji su nad Srbijom i srpskim građanima učinjeni. Imamo primer države Izrael i Jevreja, koji nikad nisu odustali da licu pravde privedu one što su činili zločin nad pripadnicima njihovog naroda. Nisu odustajali ni onda kad je većina sveta zaboravila na zločine koji su im učinjeni i kad su mnogi mislili da je potraga za zločincima besmislena i zaludan pokušaj. Na kraju se pokazalo da nije. Mnogi koji su mislili da su bezbedni privedeni su pravdi. Neki su umakli ruci pravde,  ali to borbu preživelih Jevreja za otkrivanjem nacističkih zločinaca nije umanjilo. Borba za pravdu nikad ne zastareva.

POGIBELJNI PUT

S druge strane, imamo Rusiju i Ruse koji su podneli najveće žrtve za oslobađanje Evrope od nacističke pošasti. Oko trideset miliona građana ondašnjeg Sovjetskog Saveza stradalo je u borbama sa Hitlerovim Vermahtom i njegovim satrapima, koji su danas najglasniji u osudi Rusije jer se usudila da upozori na povampirenje nacizma, koji se bezobzirno primakao njenim granicama i njenom biću. Poučena gorkim i zastrašujućim iskustvom iz nedavne prošlosti, ona na svaki način pokušava da spreči izazivanje novog rata i izgibenije. Rusija zna šta je rat i da su u ratu najveći gubitnici građani i države na čijem se tlu rat vodi. Oni koji rat nikad nisu imali na sopstvenoj teritoriji takvo iskustvo nemaju. Misle da je rat video-igra, televizijski prenos ili nešto što se dešava samo drugima. Ne dao Bog da rat osete na sopstvenoj koži. Tad nikakvo zapomaganje i pozivanje na razum neće imati efekta. Na razum se mora pozvati dok rat ne počne. Zato, vi koji verujete da ste najjači dajte šansu razgovoru i razumu. Dok ne bude kasno.

Ne zaboravimo one koji su svoje živote dali za odbranu otadžbine. Ne zaboravimo hiljade civila, dece, majki, devojaka, momaka kojima bezočne NATO ubice uskratiše budućnost. Ne zaboravimo one koji zbog odbrane države Srbije trunu u evrounijatskim kazamatima. Molimo se Gospodu za njih, za obolele od raka kojima bolest donese otrov posejan iz američkih aviona. Molimo se Gospodu da urazumi našu vladu da odustane od pogibeljnog puta.

[/restrictedarea]