Памјатник српског страдања

Драгомир Антонић 

Они који рат никад нису имали на сопственој територији мисле да је то видео-игра, телевизијски пренос или нешто што се дешава само другима. Срби не мисле тако

НАТО злочиначке психопате су 1999, у пету недељу Часног поста, која се у народу зове Глува недеља, почели са просипањем радиоактивног отрова по земљи Србији и њеним грађанима. Три месеца су се Србија, њена војска и народ јуначки бранили од НАТО злочинаца. Нису клекнули. Нису се предали. Потписан је Кумановски договор. Многи од јунака који су државу одбранили касније су страдали.

ЗА ДОБРОБИТ НАШЕ ДЕЦЕ

Шеснаест година касније, 2015/7523, такође у Глуву недељу, премијер и министар иностраних послова су аминовали и потписали успон Србије на последњи басамак са којега се директно улази у НАТО. Кажу да су то учинили за добро Србије и наше деце. Лажу. Све су урадили из сопствених интереса. Или страха. На Србе и Србију ниједног тренутка нису мислили. Да су мислили, не би се сложили да у Србију, њене градове и касарне уђу српски непријатељи. Хрватска војска ће се стационирати широм Војводине. Један батаљон ће бити у Шиду – да чува границу према Хрватској. Други на Фрушкој Гори. Додуше, биће у униформама са НАТО симболима. Већ виђено 1941. године. Тада су на униформама имали обележја Хитлерове војске. Где ће се распоредити Турци, Бугари, Румуни, Албанци, о томе се нећемо ми питати, већ команда НАТО. Српски речено: Наше вајне вође предадоше Србију без иједне речи протеста. Двојац на власти ће ово представити као велику победу. Шта народ о њима мисли, видело се по поклон-пакетима умотаним у шарени папир који су остављени испред њихових канцеларија. Биће да су им честитали Младенце.

Наша „елита“, увек на прозападним парама и позицијама, не оглашава се поводом масакра учињеног над народом којем бар номинално припада. Немају храбрости да правдају злочине које су учинили њихови послодавци, па онда покушавају да открију неке које су Срби наводно починили. Верују да ће лакше оправдати убијену српску младост и децу оболелу од канцера, ако се као противтежа најави суђење Србима, наводним починиоцима некаквих злочина.

[restrictedarea]

БОРБА ЗА ПРАВДУ НЕ ЗАСТАРЕВА

Злочин који су НАТО болесници учинили над Србијом и њеним грађанима неће се никад заташкати ни заборавити. Једноставно, држава, ма ко био на њеном челу, не сме заборавити 24. март 1999. године. Мора се смоћи снаге да се овај дан унесе у званични календар. Нека се о њему учи у школама. Нека га буде у школским уџбеницима. Нека се назове: Незаборав, Дан сећања, Памјатник, Ода Србину, Дан праштања, или ће мудрији и паметнији од мене пронаћи одговарајући назив. Важно је да се 24. март никад не заборави. Заборавити се неће ако се већина нас, пре свега државне институције, буде трудила да се стално помиње. Стара је истина да ако се злочин заборави, он ће се поновити. Ако се злочинац не осуди или не казни, он ће злочин поново извршити. Душе жртава палих у одбрани земље или невино страдалих од бестијалног оргијања над српским небом наћи ће вечни мир једино ако их ми не заборавимо и потрудимо се да они који су злочине извршили буду праведно кажњени. Сада нам то звучи као немогућа мисија, али не одустајмо и сваког момента на сваком месту говоримо о злочинима који су над Србијом и српским грађанима учињени. Имамо пример државе Израел и Јевреја, који никад нису одустали да лицу правде приведу оне што су чинили злочин над припадницима њиховог народа. Нису одустајали ни онда кад је већина света заборавила на злочине који су им учињени и кад су многи мислили да је потрага за злочинцима бесмислена и залудан покушај. На крају се показало да није. Многи који су мислили да су безбедни приведени су правди. Неки су умакли руци правде,  али то борбу преживелих Јевреја за откривањем нацистичких злочинаца није умањило. Борба за правду никад не застарева.

ПОГИБЕЉНИ ПУТ

С друге стране, имамо Русију и Русе који су поднели највеће жртве за ослобађање Европе од нацистичке пошасти. Око тридесет милиона грађана ондашњег Совјетског Савеза страдало је у борбама са Хитлеровим Вермахтом и његовим сатрапима, који су данас најгласнији у осуди Русије јер се усудила да упозори на повампирење нацизма, који се безобзирно примакао њеним границама и њеном бићу. Поучена горким и застрашујућим искуством из недавне прошлости, она на сваки начин покушава да спречи изазивање новог рата и изгибеније. Русија зна шта је рат и да су у рату највећи губитници грађани и државе на чијем се тлу рат води. Они који рат никад нису имали на сопственој територији такво искуство немају. Мисле да је рат видео-игра, телевизијски пренос или нешто што се дешава само другима. Не дао Бог да рат осете на сопственој кожи. Тад никакво запомагање и позивање на разум неће имати ефекта. На разум се мора позвати док рат не почне. Зато, ви који верујете да сте најјачи дајте шансу разговору и разуму. Док не буде касно.

Не заборавимо оне који су своје животе дали за одбрану отаџбине. Не заборавимо хиљаде цивила, деце, мајки, девојака, момака којима безочне НАТО убице ускратише будућност. Не заборавимо оне који због одбране државе Србије труну у евроунијатским казаматима. Молимо се Господу за њих, за оболеле од рака којима болест донесе отров посејан из америчких авиона. Молимо се Господу да уразуми нашу владу да одустане од погибељног пута.

[/restrictedarea]