Nepodnošljivi strah od Rusije

Briselski forum

Piše Filip Rodić

Protekli Briselski forum pokazao je da je makar jedna stvar izvan svake razumne sumnje, a to je da je projekcija najbolji odbrambeni mehanizam NATO. Diskurs brojnih zapadnih zvaničnika koji su na ovom forumu govorili imao je jedan zajednički imenitelj – da se Moskvi zamera i Moskvi pripisuje sve što upravo oni sami, NATO i zapadne zemlje, rade

Kao što se i moglo očekivati, Rusija i njena odbrana sopstvenih nacionalnih i državnih interesa bili su glavna meta ovogodišnjeg, jubilarnog desetog Briselskog foruma, koji je prošle nedelje održan u evropskoj prestonici. Ovu konferenciju visokog nivoa, na kojoj učestvuju najuticajniji severnoamerički i evropski politički, korporativni i intelektualni lideri, organizuje Nemački Maršalov fond, američka organizacija sa sedištem u Vašingtonu, i jedno je od najboljih mesta gde se može steći uvid u političku i stratešku misao Zapada. Od dvanaest panela, koliko ih je ove godine bilo otvoreno za javnost, čak tri su bila direktno posvećena Rusiji, a Rusija i njena „agresija na Ukrajinu“ pomenute su i na svim ostalim panelima, uključujući i ceremoniju dodeljivanja Nagrade Briselskog foruma za mlade pisce, naravno sve u krajnje negativnom svetlu. Prenosimo delove diskusija na tri najzanimljivija panela.

Evroatlantsko obuzdavanje Rusije

U svetlu hibridnog rata, o ukrajinskoj krizi prva je, na panelu koji je i otvorio Forum, govorila ministarka odbrane Nemačke Ursula fon der Lajen. „Tajne operacije, propaganda, ekonomski pritisak, subverzije, sve ovo možda nije ništa novo, ali intenzitet, orkestracija i način na koji se hibridne strategije primenjuju su novi. Ako pogledate na Rusiju i Ukrajinu, pored ozbiljnog kršenja međunarodnog prava, tu postoji vrlo profesionalna kampanja dezinformisanja koja je našla svoj put do zapadnih medija“, rekla je ona na panelu pod nazivom „Razgovor“, na kojem joj je sagovornik bio čuveni američki strateg, jedan od vladara iz senke i notorni rusofob, Zbignjev Bžežinski. Ove rečenice izgovorene na samom početku njenog izlaganja jasno ukazuju da je Ursula fon der Lajen od onih koji vide trn u oku brata svojega, a ne vide balvan u oku svom. Novina u ovom hibridnom ratovanju svakako nije ni metodologija, niti su to intenzitet i orkestracija. Sve ovo je već mnogo puta viđeno do sada – od Iraka, preko bivše Jugoslavije, do Libije, Sirije… da ne nabrajamo. Istinska novina jeste što je kampanja dezinformisanja, ili je možda bolje reći alternativnog informisanja koje nije po volji Zapada ovaj put uspešnije nego do sada našla put do zapadne javnosti. „Mi smo meta, mi, zapadna društva, društva koja su zasnovana na slobodi. Slobodi govora, slobodi veroispovesti, vladavini prava, demokratiji i zbog toga moramo naći odgovor, po mogućstvu unapred da bismo mogli da generišemo otpornost“, dodala je. Otpornost na šta? U društvu slobodnih medija treba biti otporan na alternativno izveštavanje? Vrlo slobodoljubivo.

[restrictedarea]

I nastavak izlaganja nemačke ministarke odbrane bio je u sličnom maniru. Istinoljubiv. „Činjenica da je Evropska unija u stanju da deluje jedinstveno jedna je stvar koju (predsednik Rusije Vladimir) Putin nije očekivao i ponosna sam na to što imamo 28 vrlo heterogenih država članica, koje, kada stvari postanu ozbiljne, znaju za šta se zalažemo“, rekla je ona aludirajući na evropske sankcije Rusiji. Da bi se znalo koliko ova premisa nije tačna, nije potrebno informisati se kod onih koji „vode kampanju dezinformacija“, nego se jasna slika može steći i iz samih zapadnih medija. Jedinstvena po ovom pitanju nije ni sama Nemačka (brojni su intelektualci, privrednici, pa i sami građani koji se otvoreno i javno protive politici svoje zemlje i EU spram Rusije i ukrajinske krize). Još manje je jedinstvena EU gde je poznato da neke države članice, poput Austrije, Mađarske ili Grčke, ne podržavaju politiku sankcija. Fon der Lajen, kao da se nije konsultovala ni sa sopstvenim, nemačkim, privrednicima, a kamoli sa međunarodnim ekspertima, izjavljuje da „sankcije protiv Rusije predstavljaju veoma moćno ekonomsko oruđe“. Svakako da sankcije nanose štetu Rusiji, ali s jedne strane, ta šteta nije nenadomestiva (okretanje Kini i drugim zemljama BRIKS-a, na primer) dok s druge strane, ogromne gubitke ima i sama EU, koja se i bez toga nalazi u veoma teškoj ekonomskoj situaciji.

Za ove sankcije se može reći da su autodestruktivne, ali ono što sledi je bukvalno samoubistveno. Nemačka ministarka izrazila je uverenje da EU „mora ići dalje“. „Evropa će ostati politički relevantna u budućnosti, samo ako bude u stanju da svoju ekonomsku moć i svoj politički uticaj upotpuni sa zaista koherentnom bezbednosnom i odbrambenom politikom“, rekla je, dodajući da je za to neophodno stvaranje jedinstvene evropske vojske. S obzirom da su ekonomska sila i politički uticaj trenutno usmereni na Rusiju, može se pretpostaviti da ideja o stvaranju jedinstvene evropske armije, o čemu se rasprava intenzivirala baš u poslednje vreme, za cilj, takođe, ima ofanzivu na Moskvu.

Bžežinski, koji je u svojoj knjizi „Velika šahovska tabla“ još 1997. napisao da je „Rusija s Ukrajinom imperija, a bez Ukrajine evropska zemlja“, rekao je da postoji opasnost da se Rusi „preračunaju“ i zatraže više nego što bi Zapad mogao da toleriše, što bi izazvalo nepredvidive posledice. „Zato se zalažem i za odvraćanje, uključujući oslanjanje na silu, ako bude neophodno, i kompromis“, rekao je i istakao da je sada od suštinskog značaja da „Rusija ne nastavi s politikom podrivanja mogućnosti da se Ukrajina, uz zapadnu pomoć, transformiše u istinsku, odgovornu demokratiju“. Nepotrebno je reći da smo u proteklih nešto više od godinu dana videli i kako ta zapadna pomoć izgleda i kakva je ta majdanska demokratija koju žele u Ukrajini. Bžežinski je dodao da „Putin predstavlja globalnu opasnost, iako to ne čini namerno, ali da je pokrenuo lanac događaja i izneo pretnje koje kumulativno mogu eskalirati“. „Potencijal za štetu globalnoj stabilnosti je ogroman ne samo u Evropi nego i na Dalekom istoku. Dakle, on je objektivno opasan iako, subjektivno, to nije njegova namera. Ako smo čvrsti i jasni i ako stvorimo situaciju u kojoj možemo pomoći da se okonča ovaj izazov u Ukrajini, mislim da ćemo svi biti na dobitku. Ako nismo odlučno čvrsti i u isto vreme spremni na kompromis, ohrabrićemo ga da zaoštri situaciju i to bi se okončalo haosom“, rekao je Bžežinski. Kompromis bi, po logici stvari, mogla biti jedino Ukrajina, koja istovremeno gleda i na Istok i na Zapad, ali upravo to je bila Ukrajina za vreme predsednikovanja svrgnutog Viktora Janukoviča. S obzirom da se to okončalo revolucijom koju su direktno sponzorisale i podržavale SAD i da se posle toga Kijev okrenuo isključivo Zapadu, da se zaključiti da ili Bžežinskog u Vašingtonu niko ne sluša, ili je njegov poziv na kompromis neiskren. Da SAD nisu bile spremne na sve da bi Ukrajinu odvojile od Rusije, do svega ovoga ne bi ni došlo i jasno je vidljivo, barem je to slučaj sa onima koji ne prate isključivo „slobodnu“ zapadnu štampu glavnog toka nego i „dezinformatore“ sa drugih strana, da su potezi Moskve bili samo pravovremena i odgovarajuća reakcija na agresivne poteze Zapada. Optuživanje Moskve za agresivnost ravno je glasovima koji su se nedavno čuli da je SSSR za vreme Drugog svetskog rata izvršio agresiju na Nemačku i Ukrajinu.

Kosačov sam protiv svih

Brutalni, bezobzirni i bezobrazni napadi na Rusiju samo su nastavljeni i intenzivirani na drugom panelu, pod naslovom „Svođenje računa? Rusija, politika moći i posthladnoratovska era“. Rusiji je u ovom slučaju bilo omogućeno da ima svog predstavnika, predsedavajućeg Komiteta za međunarodne odnose Saveta Ruske Federacije Konstantina Kosačova, ali je on bio suočen s jedinstvenim frontom generalnog sekretara NATO Jensa Stoltenberga, pomoćnice američkog državnog sekretara Viktorije Nuland, visoke predstavnice EU za spoljnu politiku i bezbednost Federike Mogerini, pa čak i moderatora Dejvida Ignjacijusa, urednika u „službenom glasilu“ Vašingtona – „Vašington postu“. Kao što je bio slučaj sa sankcijama protiv SRJ i kasnijim uslovljavanjima Srbije, tako je i Mogerini, odnosno EU u ovom slučaju, nastupila sa pozicije da jedino Moskva snosi odgovornost za sprovođenje mirovnog plana iz Minska, od čega će zavisiti ukidanje sankcija koje je Unija uvela protiv Rusije. „Očekivala bih da će sankcije biti povezane sa ovim i da neće biti ukinute pre punog sprovođenja sporazuma iz Minska“, rekla je ona. Kosačov je na ovo reagovao rekavši da je Moskva „veoma zainteresovana“ da sporazum iz Minska bude sproveden u stvarnost, ali da je vrlo nezadovoljna zbog povezivanja tog procesa sa sankcijama, jer se „plaši da barem jedna evropska zemlja – Ukrajina, koja je u sukobu s Rusijom – nema interes da se ovo sprovede iz vrlo jednostavnog razloga: čim se ovo sprovede, Rusiji se ukidaju sankcije“. „Plašim se da će, u najmanju ruku, neke snage u Ukrajini početi da stvaraju dodatne probleme za sporazum iz Minska iz prostog razloga što žele da sankcije Rusiji ostanu“, dodao je. Kosačov je ukazao da je i u prošlosti, od kraja Hladnog rata, bilo mnogo sporazuma potpisanih sa Rusijom koje su kasnije NATO, EU ili SAD izneverili i zaboravili. Prema njegovim rečima, to što je Rusija poslednjih godina zauzela čvršći stav nema nikakve veze sa time što je predsednika Borisa Jeljcina zamenio Vladimir Putin, nego s time što se uverila da Zapad ne poštuje nikakve dogovore. „Tokom devedesetih, Rusija je povukla sve svoje vojne baze iz Istočne Evrope, iz bivših sovjetskih republika, sve svoje značajne snage povukla je iz evropskog dela Rusije ka Sibiru, iza Urala. Mi nikada nismo započeli nijednu vojnu operaciju bilo gde. A šta je učinio NATO? Šta? Ne želim da objašnjavam kako se NATO proširio, kako NATO nije ratifikovao usvojeni Sporazum o konvencionalnim snagama u Evropi i druge stvari. Jedna stvar je od suštinskog značaja: 24. mart 1999. To je datum kada je prvi put u istoriji moderne Evrope NATO počeo da bombarduje jednu evropsku zemlju, Jugoslaviju. Bombardovao ju je jer je (predsednik Slobodan) Milošević odbio da NATO razmesti svoje snage u jednom delu ove suverene zemlje. Dakle, ako biste nešto mogli nazvati okupacijom dela nezavisne evropske države, ja bih rekao da je to Kosovo. Dakle Krim, ukrajinska kriza nisu prva tragična epizoda u modernoj istoriji Evrope“, rekao je. Kosačov je podsetio da je Moskva u više navrata tražila da bude uključena u pitanja vezana za Ukrajinu, ali da su Zapad i Kijev to uporno odbijali.

Nasuprot Kosačovu, koji se u svom nastupu zalagao za dijalog i sprovođenje sporazuma iz Minska, predstavnica SAD Viktorija Nuland nastupila je vrlo agresivno zastupajući ideju da Ukrajini treba poslati pomoć u smrtonosnoj vojnoj tehnici i ovim potvrdila ocenu svog ruskog sagovornika da „nekim snagama“ ne odgovara sprovođenje mirovnog plana i dokazala da se te snage ne nalaze samo u Ukrajini. Štaviše, stiče se utisak da im ni centrala nije u ovoj istočnoevropskoj zemlji, nego preko Atlantika. Ukrajinske vlasti „traže veću pomoć da bi se branili. Tu je i činjenica da smo iz meseca u mesec videli sve više smrtonosnog oružja, većeg kalibra, sofisticiranijeg, kako se sliva u Ukrajinu a šalju ga saveznici ruskih separatista. Sada smo došli dotle da je oprema sa kojom se ukrajinske snage suočavaju mnogo sofisticiranija od onoga što oni imaju“, rekla je Nulandova i dodala da je potrebno „barem izjednačiti snage“. Ona je, međutim, ipak priznala da bi slanje takvog naoružanja uzrokovalo eskalaciju na bojištu i da su oni koji bi najviše trpeli zbog toga građani Ukrajine. Izrazila je, ipak, nadu da će sporazum iz Minska biti sproveden, ali je naglasila da će na istoku Ukrajine biti „održani istinski izbori, a ne lažni, kakve smo videli na Krimu, i kakvi bi na vlast doveli ruske marionete“. Zastanimo ovde za trenutak. O „istinskim izborima“ govori žena koja je aktivno učestvovala u nasilnoj smeni vlasti izabrane na nesporno legalnim izborima i o „marionetama“ govori osoba koja je za na taj nasilan način dovedenog premijera Ukrajine Arsenija Jacenjuka rekla „naš čovek“ i kadrirala ostale članove te vlade. Pametnom dosta.

Takođe, Nulandova u sadašnjim problemima oko sprovođenja mirovnog sporazuma ne vidi nikakvu odgovornost Kijeva, ne smatra da prepreka može biti stalno postavljanje novih uslova pobunjenim regionima, nego je u njenim očima glavna stvar da „Rusija prestane da šalje oružje preko granice“. Oružje koje vrli američki, britanski i ini obaveštajci nijednom u poslednjih godinu dana nisu uspeli da pronađu i iole verodostojno dokumentuju. Nespremnost Kijeva da ozbiljnije pokrene rad na sprovođenju mirovnog sporazuma, odnosno započinjanju dijaloga, opravdala je time što vlasti ne žele da o budućnosti zemlje pregovaraju sa „gomilom tipova koje je postavila Moskva“. Ako ćemo tako, zašto bi vlasti Novorusije o budućnosti zemlje pregovarale sa „gomilom tipova“ koje je postavio Vašington? Druga je stvar što se ona ovim stavom direktno suprotstavlja sporazumu iz Minska, koji predviđa da dijalog počne 30 dana od stupanja primirja na snagu, a ne po održavanju „istinskih izbora“.

Štafetu licemerja od Nulandove je preuzeo Stoltenberg rekavši da je velika razlika između NATO i Rusije u tome što je NATO odbrambeni savez, a Rusija šalje trupe u susedne zemlje. Dok je svima poznato da se „odbrambene NATO trupe“ nalaze u brojnim zemljama od Srbije preko Avganistana do Somalije, rusko prisustvo u Ukrajini još niko, ni NATO, niti NASA, nije dokumentovao na verodostojan način. Stoltenberg je dodao i da NATO ima „šest decenija dugu istoriju u okviru koje je sve što je učinio bilo proporcionalno, odbrambeno i potpuno u skladu sa svim međunarodnim obavezama“. „Dakle, samo pogledajte našu istoriju i naša dela“, dodao je. Zaista, operacije NATO protiv SRJ (bez odobrenja Saveta bezbednosti UN) Libije (uništavanje čitave zemlje pod plaštom nametanja zabrane leta) i druge bile su sve „odbrambene“ i „proporcionalne“, „u skladu sa međunarodnim obavezama“.

Protiv Rusije upotrebiti sva sredstva

Na Rusiju se u svom govoru obrušio, sasvim očekivano, i predsednik Poljske Bronislav Komorovski, kojem je srce toliko u Vašingtonu da je i svoju zemlju geografski pomerio i svrstao u zapadnu hemisferu. „Predugo smo, mi na Zapadu, živeli u iluziji da će Rusija iz svog interesa prihvatiti našu ponudu da se uključi u različite mreže sa zapadnim svetom i da će krenuti putem modernizacije i demokratizacije“, rekao je on u stilu žabe koja je videla kako se konj potkiva. „Predugo mi nismo u Kremlju videli ponovno rađanje sklonosti ka gušenju slobode, razmišljanju sa pozicije sile, u okvirima politike zona uticaja i revizije posthladnoratovskog poretka u Evropi“, rekao je Komorovski i dodao da su „zbog toga neophodni novi način razmišljanja i nova transatlantska strategija prema Rusiji“. Prema njegovim rečima, ta strategija bi ujedinila Zapad naspram novih izazova koji ugrožavaju ključne vrednosti i interese evropske i evroatlantske zajednice, kombinovala napore vodećih institucija sa obe strane Atlantika, EU i NATO. Priroda pretnji sa kojima se Zapad suočava različita je u Iraku, Siriji, Libanu ili Ukrajini, ali one sve imaju zajedničkog imenitelja a to je, kako je ovaj zapadnjak rekao, prezir prema međunarodnom poretku, ljudskim pravima, vladavini prava i ideji građanskih sloboda. „Nije slučajnost što su Ukrajinci izašli na ulice Kijeva, tvrdeći da su suvereni, i time isprovocirali bes svog moćnog suseda koji se odlučio da pokrene agresiju bez presedana u Evropi“, rekao je predsednik zemlje čiju su prestonicu snage Vermahta bukvalno sravnile sa zemljom tokom Drugog svetskog rata. Zaboravivši ko je njegovu zemlju oslobodio od nemačkih okupatora, Komorovski je Rusiju optužio i za „upotrebu imperijalne politike sile, težnju ka potčinjavanju suseda, odbijanje da se priznaju civilizovana pravila zakona i međunarodnih odnosa“. Ovaj čovek ne samo da je očigledno zaboravio da se Drugi svetski rat dogodio nego i da su u Kijevu danas na vlasti sledbenici onih koji su ubili više od stotinu hiljada njegovih sunarodnika.

Tokom poslednjeg panela, pod nazivom „Budućnost sukoba“, vrhovni komandant NATO snaga u Evropi, američki general Filip Brodlav ponovo se založio za slanje oružja ukrajinskim snagama koje se bore protiv „terorista“ na istoku zemlje. „Što se tiče pitanja defanzivnog oružja, ono što sam rekao, uistinu nikada javno, isto je što sam i preporučio. Rekao sam da ne mislim da bi bilo koje sredstvo moći SAD, ili bilo koje druge nacije, trebalo da bude isključeno kao opcija. U Ukrajini vidimo da se protiv te zemlje koriste diplomatska sredstva, informaciona sredstva, vojna sredstva, ekonomska sredstva. Tako i mi na Zapadu, verujem, treba da razmotrimo odgovor s upotrebom svih svojih sredstava. Da li bi to bilo destabilizirajuće? Odgovor je da. Takođe, nedelovanje bi bilo destabilizujuće“, rekao je general i dodao da bi SAD trebalo da razmotre pitanje „nedelovanja i adekvatnog delovanja“. U prevodu: Rusi koriste oružje, pa treba i mi to da uradimo, Rusi (kako tvrdi Zapad) tamo šalju svoje vojnike i naoružanje pa i mi to treba da uradimo. U nastavku svog izlaganja, Bridlav je ušao u malu kontradikciju. Govoreći o sprovođenju sporazuma iz Minska, on je istakao da NATO nadgleda situaciju i da „vidi da se oružje kreće“, ali da ne zna da li se oružje „sklanja sa bojnog polja“. „Mi nastavljamo da uočavamo i uznemirujuće elemente protivvazdušne odbrane, opreme za komandu i kontrolu, logističku opremu koja prelazi potpuno poroznu granicu“, rekao je, preciziravši da se radi o informacijama NATO centra za razmenu informacija. Dakle, ako NATO i njegov obaveštajni centar nisu u stanju da ustanove da li se oružje povlači sa linije fronta, nego detektuju samo pokrete, kako onda mogu da identifikuju sa sigurnošću čije je to oružje, odnosno da li su na ukrajinskoj teritoriji ruske trupe?

General Bridlav je zablistao i kada je govorio o medijskom ratu rekavši da „Zapad oseća nelagodu da uđe u informativni rat ili da se suprotstavi lažnim narativima, jer mu je teško da organizuje oblikovanje informacija, osim da govori istinu“. U redu, možda Moskva i širi laži i u „informativnom ratu“ krivi sliku istinskih zbivanja u Ukrajini, ali da li iko zdravog razuma može da poveruje da zapadni mediji i vlasti osećaju „nelagodu“ kada to treba da učine i da je jedini način na koji oni mogu da funkcionišu iznošenje istine? Setimo se samo Alistera Kembla, spin doktora bivšeg britanskog premijera Tonija Blera, i priče o iračkom programu oružja za masovno uništavanje. Račak, i ostale medijske manipulacije kojima smo i sami bili svedoci, da i ne pominjemo.

Bridlav je, međutim, otišao dalje i od slanja oružja u Ukrajinu i od apela da se „odgovori na informativni rat“. On je otvoreno rekao da veruje da bi SAD, NATO, pa i EU trebalo aktivno da se uključe u sukob u Ukrajini. „Mi ne možemo pobediti ako se ne angažujemo, ako ne odemo na teren. Trenutno ne možemo da nađemo načina da odemo na teren i obavimo posao. Druga stvar koju bih želeo da kažem jeste da osećamo nelagodu u odnosu na brzinu kojom se ovo događa. Mi na Zapadu imamo sklonost da čekamo dok nešto ne postane zaista veliki problem, pa se tek onda angažujemo. Mislim da smo naučili da ako se angažujemo ranije, kada je problem manji, možemo biti u stanju da ga brže rešimo“, rekao je on. Da li se ovo može protumačiti kao poziv na vojnu intervenciju i otvoreni ulazak u sukob? Da, otvoreni sukob pošto Amerikanci nisu kao Rusi da vode hibridni rat.

Geografska reforma po meri EU

Mogerinijeva je u diskusiji otišla još dalje i sebi dala za pravo da unese reforme ne samo u zemlje koje teže članstvu u Uniji nego i u geografiju kao nauku.

Mogerini: „Kakvi će biti naši međusobni odnosi za deset godina? Ja imam evropski odgovor. Želela bih da čujem ruski odgovor.“

Kosačov: „Lepo rečeno. Hvala vam za ovaj komentar. Vi koristite reči ‚imam evropski odgovor, volela bih da čujem ruski odgovor‘. Mi smo Evropljani, mi Rusi. Mi nismo stranci u Evropi i Evropa je i naš kontinent. Dakle ni vi, niti bilo ko drugi ima evropski odgovor, vi imate odgovor Evropske unije.“

Mogerini: „Ja imam evropski odgovor, a vi možete dodati odgovor Ruske Federacije.“

Kosačov: „Više bih voleo da svi mi počnemo da radimo na evropskom odgovoru, jer za sada, vi sve vreme pričate kako je Evropa srećna sa EU i NATO, na način na koji je ‚Dženeral motors‘ dobar za SAD. Ali šta je dobro za NATO dobro je za NATO, a ne za celu Evropu. Ono što je dobro za EU dobro je za EU, a ne obavezno i za celu Evropu. Moramo imati sveobuhvatnu agendu za budućnost Evrope. Cele Evrope sa uključenom Rusijom, jer je Rusija deo Evrope.“

[/restrictedarea]

Fotografije

german marshall fund