Danilo Golubović – Srbija neće dozvoliti uvoz GMO – Prvi deo –

Razgovarala Nataša Jovanović 

Izrada novog Nacrta zakona o GMO polako  prerasta u „urbanu legendu“. Poslednji natpisi u domaćoj štampi da je završen „tajni“ Nacrt zakona i da se čuva u „nekoj“ fioci ceo slučaj dovode do apsurda

Osnovni razlog budućih izmena postojećeg Zakona o GMO jeste maksimalna zaštita zdravlja i bezbednosti domaćih potrošača i interesa srpske ekonomije. Svi ostali razlozi su sekundarnog karaktera. Druga stvar koju želim da napomenem, i po ko zna koji put demantujem kojekakve „dušebrižnike“ i „kvazistručnjake“,  jeste da Srbija neće dozvoliti uzgoj GMO semena na svojoj teritoriji. Sve ostalo biće predmet javne rasprave, u koju će biti uključena domaća stručna javnost. Da je postojeći Zakon jasan, ne bi bilo toliko kontroverzi oko njegovog tumačenja. Poslednji stavovi EK kojima se omogućava mnogo veća fleksibilnost zemljama članicama u donošenju odluka u vezi sa uzgajanjem GMO semena na svojim teritorijama svakako će nam ići u prilog kod budućih izmena Zakona o GMO, kaže u razgovoru za „Pečat“ Danilo Golubović, državni sekretar u Ministarstvu poljoprivrede, šef tima Vlade RS za pregovore sa EU oko Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) u oblasti poljoprivrede, kao i šef tima Vlade RS za pregovore o pristupanju Srbije Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO) u oblasti poljoprivrede.

 

Šef delegacije EU u Srbiji Majkl Devenport na nedavno održanoj sednici vlade istakao je tri njena pozitivna dosadašnja dostignuća, od kojih se dva odnose na poljoprivredu. O kojim dostignućima je reč?

Reč je o premeštanju Uprave za agrarna plaćanja iz Šapca u Beograd i posle osam godina čekanja i neizvesnosti, puštanje u rad Nacionalne referentne laboratorije u delu fitosanitarnih analiza.

Kao predsednik sve tri pregovaračke grupe iz oblasti poljoprivrede (poglavlja 11, 12 i 13) u pregovaračkom procesu sa EU, mogu da naglasim da iza svih nespornih dosadašnjih rezultata stoji naporan i stručan rad mog tima, na koji sam veoma ponosan, a to potvrđuju i rezultati održanih skrininga i dobijene pohvale od strane Evropske komisije.

Godišnji izveštaj o napretku Srbije u procesu evropskih integracija polako ostaje bez spornih tačaka iz oblasti poljoprivrede, a kruna svega biće povlačenje ozbiljnih finansijskih sredstava iz pretpristupnih fondova EU već naredne godine.

Nakon otvaranja poglavlja iz oblasti poljoprivrede i početka pregovora, u potpunosti će se realizovati ono što već dugo tvrdim – da je poljoprivreda Srbije „pritajeni tigar, skriveni zmaj“ srpske ekonomije.

[restrictedarea]

Činjenica je, ipak, da poljoprivrednici ove godine za subvencije od države mogu da očekuju 13 milijardi dinara manje nego 2013. To svakako ne govori o podsticaju za agrar. Kako u takvim okolnostima srpski seljak može da se zaštiti od konkurencije iz EU?

Konkurenciju iz Evropske unije ne treba doživljavati kao pretnju, već kao podsticaj za unapređenje sopstvene proizvodnje. Kod nas je uspostavljeno isključivo mišljenje, što je, nažalost, slučaj u svim siromašnim privredama, da se konkurentan može biti samo na osnovu cene i da je cenovna konkurentnost jedini način za dobro pozicioniranje na tržištu. Pritom se gubi iz vida ili bar stavlja u drugi plan pitanje kvaliteta i možda veća mogućnost za tržišno pozicioniranje na osnovu kvaliteta proizvoda, naročito ako se radi o plasmanu na inostrano tržište. Uvek treba imati u vidu da je današnji potrošač, u uslovima velike i raznovrsne ponude, visoko zahtevan i da je cena sve manje odlučujući faktor prilikom kupovine proizvoda. Naravno, ovakav pristup važi za proizvode više faze prerade, sa višom dodatom vrednošću, što bi trebalo da bude orijentacija i našeg razvoja poljoprivrede.

Upravo plasman sirovina i proizvoda niže faze prerade u Srbiji predstavlja slabu tačku i to je situacija kada je cenovna konkurentnost, koja je teže ostvariva, ujedno i jedina moguća. O tome jasno govori i struktura našeg izvoza. Poljoprivreda i prehrambena industrija jeste jedini sektor srpske privrede koji već duži period ostvaruje suficit u razmeni, čak i sa visokorazvijenim zemljama, ali je takođe i činjenica da u vrednosti izvoza prerađeni proizvodi učestvuju samo sa 20 odsto, dok ostatak čine neprerađeni ili proizvodi niže faze prerade, a samim tim i niže dodate vrednosti.

Smatram da je za uspešnu tržišnu utakmicu sa evropskim proizvođačima neophodno da se promeni svest naših proizvođača, u smislu shvatanja potrebe za unapređenjem proizvodnje i investicionim ulaganjima kroz unapređenje genetike, proširenje kapaciteta, modernizaciju proizvodnje i sl. Naša startna pozicija jeste teška i mnogo lošija od pozicije koju su sadašnje zemlje članice imale u periodu svog pridruživanja Evropskoj uniji, ali takođe, mi imamo i poljoprivredni potencijal veći od mnogih zemlja članica. Blagovremeno prilagođavanje evropskim standardima bezbednosti hrane i kvaliteta ne predstavlja tržišnu prednost, već obavezu ispunjenja ovih standarda za plasman na inostrano tržište, zbog čega je potrebno na vreme prilagoditi proizvodnju.

Da li je pet odsto nacionalnog budžeta, koliko predviđa zakon, dovoljno za finansiranje poljoprivrede?

Naravno da pet odsto nacionalnog budžeta nije dovoljno za finansiranje poljoprivrede, ali u već postojećim uslovima potrebno je i ta sredstva iskoristiti na razvojni način, odnosno plasirati ih u većoj meri u investiciono jačanje kapaciteta i jačanje prerade, čime bismo ostvarivali i viši nivo dodate vrednosti poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, što bi vodilo povećanju BDP u poljoprivredi.

Koliko je realno da bude agrarni budžet?

Od nivoa agrarnog budžeta, ma koliko taj nivo iznosio, mnogo je važnije pitanje njegove strukture. Specifičnost narednog perioda je što će nam, osim budžetskih sredstava, na raspolaganju biti i pretpristupni evropski fondovi, i to pre svega u pogledu investicione podrške za ruralni razvoj.

Ako posmatramo strukturu budžeta Evropske unije za Zajedničku poljoprivrednu politiku, vidimo da Evropa odvaja oko 30 odsto budžeta za potrebe ruralnog razvoja, uz postojanje tendencije za povećanje ovog učešća. Međutim, iako ostatak evropskih sredstava odlazi na direktna plaćanja, ne treba zaboraviti da su ona u velikoj meri uslovljena poštovanjem osnovnih pravila i principa ruralnog razvoja, što u krajnjoj instanci govori o značaju ruralnog razvoja u Evropi. Ako tome dodamo i iskustvo novih zemalja članica EU, koje su kroz finansijski paket dobile otprilike podjednako raspodeljena sredstva za dva stuba evropske poljoprivredne politike, postaje sasvim jasno kakva je orijentacija Evropske unije u pogledu podrške novim zemljama članicama, što bi i Srbija mogla da očekuje posle sticanja punopravnog članstva.

Upravo ovakvu tendenciju trebalo bi da ima i naš agrarni budžet. Činjenica je da neke mere poljoprivredne politike, koje se u Srbiji već duži niz godina implementiraju, nisu dale očekivane rezultate, dok s druge strane, postoji veliki prostor za povećanje podrške merama, za koje se odvaja nedovoljno sredstava, a ostvaruju odlične efekte u praksi. Tu, pre svega, mislim na investicije u primarnu proizvodnju i preradu, gde postoji visok nivo zainteresovanosti korisnika, koji kroz ove mere ostvaruju značajne podsticaje za nabavku stoke, mehanizacije, mašina i opreme, za izgradnju objekata i slično.

Smatram da naša poljoprivredna politika, a u skladu s njom i agrarni budžet, treba da se kreće upravo u ovom pravcu, jer ovakve mere predstavljaju odličan način za unapređenje konkurentnosti domaće proizvodnje. Međutim, ono što je najvažnije od svega jeste da je poslednji trenutak da se politika u potpunosti isključi iz kreiranja poljoprivredne politike i budžetiranja mera, jer ono što se danas čini kao kratkoročni ustupak i trenutna finansijska podrška određenim grupama proizvođača u budućnosti će imati dalekosežne negativne posledice, jer ovakva podrška nije sadržala razvojnu i investicionu komponentu.  Ono što se često zaboravlja jeste i činjenica da Evropska unija, prilikom određivanja finansijskog paketa za zemlje članice, uzima u obzir i istorijsku podršku koju je zemlja kandidat sprovodila pre pristupanja, što u velikoj meri određuje buduće finansiranje iz evropskih fondova.

Uvoz tovljenika iz EU nedavno je poremetio tržište mesa u Mačvi, gde je cena za kilogram svinja pala ispod 100 dinara. Da li u uslovima liberalnog tržišta postoje instrumenti kojima Ministarstvo može da ograniči uvoz tovljenika?

Tačno je da je u 2014. godini povećan uvoz živih svinja i svinjskog mesa iz EU, ali to nije jedini razlog za pojavu određenog viška utovljenih svinja i svinjskog mesa. Tokom februara su bile povoljne otkupne cene tovljenika. Klaničari su dobro plaćali i cena je rasla, zbog čega jedan deo proizvođača  nije prodavao svoje utovljene svinje očekujući još veći rast cena. Takva pojava se u ekonomiji naziva regresivna kriva ponude, kad cena raste, a ponuda se smanjuje u očekivanju još većeg rasta cena.

Cene su, međutim, počele da padaju, a istovremeno su i svinje pretovljene, dostigle su težinu koja ima veliki procenat masnoće, i kao takve nisu bile interesantne za klaničnu industriju. Pored toga, proizvođači nisu imali unapred ugovorenu proizvodnju i klanice nisu obavezne da otkupe te svinje. Za rešavanje problema u plasmanu svoje proizvodnje (svinja za klanje) proizvođači  su se obratili državi, a kao glavni problem ističu prekomerni uvoz iz EU.

Kao što sam rekao, uvoz iz EU nije jedini problem, ali jeste jedan od problema sa kojim su se suočili proizvođači svih poljoprivrednih proizvoda, pa i proizvođači svinja za tov po isteku tranzicionog perioda liberalizacije uvoza iz EU, saglasno odredbama SSP. Međutim SSP sadrži i odredbu o zaštitnim  merama za  poljoprivredu i ribarstvo (član 32) kojima je predviđeno da se, bez obzira na ostale odredbe SSP, imajući u vidu posebnu osetljivost tržišta poljoprivrednih proizvoda, ukoliko uvoz proizvoda poreklom prouzrokuje ozbiljan poremećaj, pogođena strana može preduzeti mere koje smatra neophodnim, a da se odmah započnu konsultacije sa EK radi pronalaženja odgovarajućeg rešenja. Ovu odredbu smo već koristili za usporavanje uvoza sira iz EU. U vezi sa tim obavljene su  konsultacije,  11. februara 2015. godine u EK, u Briselu. Srpska delegacija je tada nagovestila potrebu zaštite i od prekomernog uvoza živih svinja iz EU zbog poremećaja koji taj uvoz uzrokuje na domaćem tržištu svinja i svinjskog mesa.

Uvoz živih svinja za klanje, bez uvoza svinjskog mesa i prerađevina, nije zabrinjavajući. Istina, u 2014. godini iznosi približno 10 odsto u odnosu na ukupan broj svinja u Republici Srbiji, ali treba imati u vidu da je u 2014. godini krenuo izvoz na tržište Ruske Federacije. Očekivalo se da će to tržište apsorbovati sve količine svinjskog mesa koje Srbija ponudi i proizvođači su bili motivisani da povećavaju proizvodnju svinjskog mesa, ne planirajući unapred plasman i dinamiku izvoza. Izvoz u Rusku Federaciju je u ovom trenutku usporen, gotovo zaustavljen, što je rezultiralo pojavom viška tovnih svinja na domaćem tržištu.

Inače, izvoz svinjskog mesa je u 2014. godini, u odnosu na 2013. godinu povećan za 5,6 puta, i to zaslužuje da bude istaknuto, a ne samo da pričamo o uvozu živih svinja i time zamagljujemo pozitivna kretanja, za koja, inače, očekujemo da se nastave.

Vlada je u međuvremenu usvojila mere za ublažavanje krize na tržištu utovljenih svinja putem otkupa svinja preko Republičke direkcije za robne rezerve kroz naturalnu razmenu za merkantilni kukuruz ili gotovinu, kao i kroz povećanje iznosa posebnih dažbina (prelevmana) na uvoz živih svinja iz Evropske unije.

Istom odlukom je ukinuta posebna dažbina na uvoz prasadi za dalji tov (žive svinje mase do 50 kg) čime se obezbeđuju povoljniji uslovi uvoza kvalitetnog tovnog materijala i, po tom osnovu, unapređenje kvaliteta svinjskog mesa u smislu veće mesnatosti utovljenih svinja i sl.

„Imlek“ je prošle godine upozorio da su „kriza u Ukrajini i embargo Ruske Federacije na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz EU – doveli do toga da se zalihe robe, po dampinškim cenama, preusmeravaju na srpsko i druga tržišta. Da li je država preduzela neke od antidampinških  mera za zaštitu domaćeg tržišta i proizvođača?

Tačno je da se slična situacija dešava i na tržištu mleka, jer je ruski embargo na uvoz poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda iz EU poremetio tokove trgovine ovim proizvodima u celoj Evropi, a može se reći i svetske tokove trgovine ovim proizvodima. To se dogodilo upravo kad je završen period liberalizacije trgovine poljoprivrednim proizvodima između Republike Srbije i EU. Period liberalizacije je trajao prethodnih šest godina. U tom periodu domaća mlekarska industrija se suočavala sa konkurencijom iz EU i uspevala da amortizuje negativne uticaje, međutim, sa pomenutim embargom, uvoz iz EU je postao prekomeran i sa značajnim padom cena, sa čime prerađivači mleka ne mogu da se izbore.

Ponuda iz EU je značajno povećana, istovremeno, zbog pada životnog standarda domaća tražnja je pala, a izvoz u Rusku Federaciju zaustavljen zbog problema u ruskoj ekonomiji.

Da bi ublažila posledice na mlekarski sektor u celini, vlada, odnosno nadležna ministarstva pokušavaju da nađu određeno rešenje da se,  preko Republičke direkcije za robne rezerve, otkupe trenutni viškovi mleka na domaćem tržištu.

Takođe je, korišćenjem odredbi člana 32 SSP, vlada uvela zaštitnu meru za uvoz sira i maslaca za maloprodaju iz EU.

Vlada je povećala iznos posebne dažbine na uvoz određenih vrsta sira i maslaca za maloprodaju iz Evropske unije. To je  privremena mera u sklopu mera za rešavanje poremećaja na tržištu mlečnih proizvoda. Ova odluka je već u primeni, a primenjivaće se  do 30. juna 2015. godine.

Stope carina za uvoz iz navedenih tarifnih linija se ne povećavaju, ali se, po osnovu ovog povećanja posebnih dažbina, ukupna uvozna zaštita, za uvoz iz EU, za sir sa prosečno10 do 15 odsto povećava na 32  do 47,5 odsto , a za maslac za maloprodaju sa 14,8 na 37,1 odsto, računato na uvozne cene ostvarene u januaru 2015. godine. Pored navedenog, treba istaći da je jedan od najvećih kupaca našeg mleka u okviru CEFTA sporazuma, Crna Gora, preusmerila tražnju ka BiH i Republici Hrvatskoj, što je dodatno otežalo položaj naše mlekarske industrije.

 Da li naši seljaci mogu da se takmiče sa konkurencijom iz okruženja, koja ima nekoliko puta niže kamate na zajmove?

Činjenica je da ponuda poljoprivrednih kredita na našem bankarskom tržištu nije dovoljno razvijena, što utiče na visoke kamatne stope postojećih kreditnih linija. Jedan od razloga ovakvog stanja je i nedovoljna zainteresovanost banaka, pre svega zbog otežanih uslova naplate, mogućnosti aktiviranja zaloge i naplate dugovanja po tom osnovu, kao i nerešeni imovinskopravni odnosi nad parcelama.

Ministarstvo poljoprivrede već desetak godina sprovodi različite oblike kreditne podrške, a sve u cilju podrške razvoju tržišta kredita za finansiranje poljoprivredne proizvodnje. Naime, kao jednu od mera podsticaja u okviru poljoprivredne politike, Ministarstvo sufinansira deo kamatne stope za poljoprivredne kredite, tako da je registrovanim poljoprivrednicima omogućen pristup kreditima sa nižom kamatnom stopom.

Osim toga, u Srbiji se uspostavlja sistem kreditiranja poljoprivredne proizvodnje na osnovu zaloge nad budućim poljoprivrednim proizvodima, što je opcija koja nije na raspolaganju evropskim poljoprivrednicima.

Na ovaj način, poljoprivrednici će kao sredstvo obezbeđenja zajma moći da koriste budući rod i time izbeći stavljanje hipoteke na nepokretnosti, što je često ograničavajući faktor u realizaciji kreditnih sredstava.

Iskreno verujemo da je pred nama period kada će se povećati ponuda kredita u oblasti poljoprivrede, i to naročito sa početkom implementacije IPARD programa. Naime, realizacija ovih projekata zahtevaće inicijalno finansiranje da bi se ostvario povraćaj iz IPARD fondova, što će zahtevati visok nivo angažovanja pozajmljenog kapitala, gde naročito vidim prostor za bankarsku ponudu kredita. Ako se ima u vidu da su Srbiji odobrena sredstva od oko 175 miliona evra iz IPARD fondova, lako je zaključiti da ovim sredstvima može biti angažovano oko 350 miliona evra kapitala. Naravno, logično je očekivanje da će se sa povećanjem kreditne ponude postepeno smanjivati kamatne stope na pozajmice, što bi uticalo na povećanje dostupnosti kreditnih sredstava poljoprivrednim proizvođačima.

Da li bi Srbija mogla da iskoristi sankcije između Brisela i Moskve i velikom ruskom tržištu ponudi paletu svojih proizvoda?

Svakako da novonastala situacija pruža određene mogućnosti većeg plasmana naših poljoprivredno-prehrambenih proizvoda na tržište Rusije. Ono što može da bude kontraproduktivno jeste naše preuveličavanje trenutnih realnih mogućnosti. Tržište Rusije je vrlo ozbiljno i zahteva mnogo ozbiljniju i dugoročniju strategiju nastupa. Napominjem da su neki standardi kvaliteta i bezbednosti hrane rigidniji nego u EU. Pored toga, ono što je ozbiljan problem jeste nemogućnost poštovanja „tri K“ (kvaliteta, kontinuiteta i kvantiteta). Srbija do sada nije napravila ozbiljniju analizu trgovinskih lanaca u Rusiji, kao ni drugih potencijalnih ciljnih grupa da bi se proizvodnja, pakovanje i plasman prilagodili zahtevima ruskih potrošača.

I pored svega, možemo naglasiti da je trenutna situacija sigurno doprinela značajnom porastu izvoza u odnosu na prethodne godine.

U svakom slučaju, sve navedeno nameće potrebu dugoročne strategije nastupa na ruskom tržištu.

Ovih dana tema razmatranja srpskog i ruskog Ministarstva poljoprivrede, a u vezi sa povećanim izvozom jabuka iz Srbije u RF, upućuje na zaobilaženje sankcija od strane zemalja EU koje izvoze preko našeg tržišta. Da li ovi incidentni pokušaji falsifikovanja dokumenata mogu da ugroze partnerski odnos naše dve zemlje?

Proizvodnja jabuka u 2014. godini procenjena je na oko 340 hiljada tona (2,3 odsto veća u odnosu na 2013) a osim toga, već je bilo jabuka na zalihama (u hladnjačama) iz roda 2013. godine. Ukupan izvoz jabuka iz Republike Srbije iznosio je 2014. godine oko 136 hiljada tona, što je 40 odsto u odnosu na ostvarenu proizvodnju tokom 2014. godine.

U Rusku Federaciju izvezeno je oko124 hiljade tona jabuka, što je oko 36 odsto proizvodnje, a to jasno govori da Srbija nema razloga da jabuke proizvedene u nekoj trećoj zemlji izvozi u Rusku Federaciju kao svoje. Naprotiv, iz sopstvene proizvodnje može da izveze duplo veće količine od izvoza ostvarenog u 2014. godini.

Činjenica je da je količina jabuka izvezenih iz Republike Srbije u Rusku Federaciju u 2014. godini  veća za 77 odsto (2013. godine izvezeno je oko 70 hiljada tona) a to govori o povećanoj tražnji iz Ruske Federacije za srpskim jabukama, jer su zadovoljni kvalitetom, a osim toga, dotadašnju tražnju za jabukama iz Poljske preusmerili su ka Srbiji, zbog embarga na uvoz iz EU. Iz istog razloga (embargo na uvoz iz EU) Ruska Federacija je povećala uvoz i drugih poljoprivrednih proizvoda iz Srbije, pre svega voća i povrća. Tako je ukupan izvoz poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda iz Republike Srbije u Rusku Federaciju u 2014. godini bio viši za oko 67 odsto u odnosu na 2013.

Eventualne sumnje za slučajeve falsifikovanja izvoznih dokumenata i lažno prikazivanje porekla robe treba da ispitaju nadležni organi obeju država, kao pojedinačne slučajeve, a u cilju adekvatnih sankcija. Ovakve situacije ne bi trebalo da se pretvaraju u državni problem sa konsekvencama tipa zabrane uvoza iz Srbije. U cilju prevencije bilo kakve moguće zloupotrebe, naše Ministarstvo je uvelo praksu prethodne najave izvoza za Rusiju tako da se nadležnim organima Ruske Federacije šalju fitosanitarna dokumenta na proveru pre fizičkog slanja svake pošiljke.

[/restrictedarea]