„Sfumato” o Evropi koja iščezava

Premijera drame „Hotel Evropa“ u Beogradskom dramskom pozorištu

Piše Raško V. Jovanović

Ovo je predstava koja disonantno korespondira sa aktuelnim evropskim idolopoklonstvom kod nas – metaforična scenska projekcija stare i umorne Evrope, uzdrmane najnovijim događajima…

Vladalo je veliko zanimanje za prvo izvođenje dosad neprikazivane drame Siniše Kovačevića „Hotel Evropa“. To je i razumljivo, jer reč je o autoru brojnih uspelih, rado gledanih i nagrađivanih pozorišnih drama,  radio-dramskih tekstova, TV drama i serija, filmskih scenarija. Kovačević je situirao radnju svoje drame „Hotel Evropa“, koja se žanrovski može označiti i kao tragikomedija, u vreme samog početka osamdesetih godina prošloga veka, znači tri i po decenije nakon završetka Drugoga svetskoga rata ili „Velike katastrofe“, kako glavna junakinja, gospođa Birgit Blab, devojačko Fon Ritenkrojc, inače vlasnica „Evrope“, naziva ovaj ratni sukob, koji je kao posledicu imao ogroman broj ljudskih žrtava i velika razaranja. Čudan je skup gostiju hotela „Evropa“, kako po nacionalnom sastavu, tako i po navikama i načinu ponašanja. Tu je Džonatan Smit, Englez, penzionisani časovničar i optičar, koji je uprkos mnogim godinama neobično radoznao te promatra i prati sve što se u hotelu događa − naročito je zainteresovan za prvog suseda, tridesetpetogodišnjeg pesnika Aleksandra i prisluškuje njegove telefonske razgovore. Tu je i jedna Francuskinja, gospođica Emilija Dipon, pletilja čipki i goblena, iako u određenim godinama, još devica, te zato, gajeći kult falusa, rado gleda porniće; zatim Italijan Đuzepe Taljatela, kapetan duge plovidbe u penziji, koji ima mnogo godina; Španac Huan Dijez Ramirez, bankarski činovnik, „godina nešto manje od mnogo“; zatim Holanđanin Matija van der Sad, graditelj nasipa pred penzijom, takođe „godina nešto manje od mnogo“; potom dve sestre, Dankinje, Anke i Gertrude Klajsen, Jevrejke, godina neodređenih, ali ipak mnogo, koje su u „Evropi“ pod lažnim imenima živele još od izbijanja Drugoga svetskoga rata; pojaviće se i Austrijanac Jozef Prohaska, profesor u penziji sa dosta godina. Prodefilovalo je i još nekoliko lica: katolički sveštenik, islednik, majstor, poštar, Sulejman Topuz i mlađa žena. Svi oni, boraveći u hotelu, provode isprazno svoje vreme i može se reći kako se ništa ne događa i najčešće se razgovara o prošlosti, redovno sa setom, ali ponekad i sa hvalisanjem prizivaju se uspomene. Čamotinju će poremetiti smrt pesnika Aleksandra, pravim imenom Teodorosa Elefteridisa, koji je vodio ljubav razgovarajući telefonom sa devojkom Marijom, s tim što će se ispostaviti da je okretao broj telefonske centrale sa koje se moglo čuti tačno vreme!

[restrictedarea]

U predgovoru „Hotelu Evropa“, koji je sročio u formi pisma reditelju, Siniša Kovačević s pravom ukazuje kako je ovo jedna neobična i zbunjujuća drama, čiju „neobičnost“ čine „isprepletanost vremena i prostora, zaumnost, odsutnost realnosti… toliko imanentne ovakvoj vrsti ljudi“. Zato je pri izvođenju važno na sceni ostvariti jednu posebnu atmosferu, jer bi se bez nje „izgubila ona dragocena izmaglica, ona sfumato atmosfera, kao na slici starih majstora. Uopšte, mislim da je sfumato pravi izraz za čitanje i postavku ove drame. I u njenom likovnom i u svakom drugom smislu. Ono što ja ne bih voleo, to su zidovi na sceni, scenografija koja asocira na realističnu atmosferu hotela ili pansiona“. Sticajem okolnosti, u slučaju ove predstave to pismo Kovačević uputio je samome sebi. Može se reći da je u svojstvu reditelja uglavnom uspeo da udovolji vlastitim autorskim zahtevima − opredelivši se za realističku stilizaciju delimično u smeru groteske, uz permanentno nastojanje da ostvari adekvatnu sfumato atmosferu. Učinilo nam se da je više uspeo u pogledu postupka stilizacije, a manje u stvaranju atmosfere. Glumačka ekipa koju je okupio nastupila je stilski jedinstveno i sa odmerenim grotesknim akcentima oživljavala je gotovo sve uloge. Slobodan Boda Ninković u ulozi Džonatana Smita imao je najobimniji zadatak, koji je rešavao decentno i nenametljivo. On je bio neka vrsta voditelja predstave u smislu razjašnjavanja svega što se zbiva u „Evropi“. Danica Ristovski uspevala je da kao stroga i nepopustljiva vlasnica hotela Birgit Blab bude u nekim trenucima čak i šarmantna. Mateja Popović kao Aleksandar katkad je nepotrebno zapadao u vode teatralnosti i bio manje u tonu diskretne groteske. Od ostalih glumaca istakli su se Dragoslav Ilić, koji je kao Holanđanin Matija van der Sad, ljubitelj pecanja, ostvario upečatljivu grotesknu figuru na sceni, dok je Zoran Đorđević igrao pet epizodnih uloga sa finim nijansovanjem i diferenciranjem u stavu, pokretima i govoru. Jelena Čvorović Paunović kao gospođica Emilija Dipon uspešno je odigrala naivku koja je zašla u godine. Boris Radmilović (Huan Dijez Ramirez) i Nebojša Ljubišić (Đuzepe Taljatela) živopisno su dočarali dve karakteristične mediteranske figure…

Predstava je igrana u funkcionalnom dekoru Miodraga Tabačkog i živopisnim kostimima Jelene Stokuće. Muzika Kristine Kovač doprinela je stvaranju elegičnog raspoloženja u pansionu, nazvanom hotel „Evropa“. Ovo je predstava koja disonantno korespondira sa aktuelnim evropskim idolopoklonstvom kod nas – metaforična scenska projekcija stare i umorne Evrope, uzdrmane najnovijim događajima ne samo u Ukrajini nego i u Parizu, pa u Grčkoj, i videćemo gde još sve ne…

[/restrictedarea]

 

„Hotel Evropa“

PISAC
Siniša Kovačević
POZORIŠTE
Beogradsko dramsko pozorište – Scena „Rade Marković“
DATUM PREMIJERE
30. januar 2015.
REDITELJ
Siniša Kovačević
SCENOGRAF
Miodrag Tabački
KOSTIMOGRAF
Jelena Stokuća
KOMPOZITOR Kristina Kovač