PROF. DR DRAGOLJUB PETROVIĆ – Jezik zavitlan prema tminama istorije (prvi deo)

Razgovarao JOVO BAJIĆ

„Povodom mnogostrukog stradanja srpskog jezika, moramo imati na umu ove činjenice:  Problemi identiteta kod Hrvata ‚frojdovski su motivirani’ i zato nere­šivi; budući da sve, i jezičke, i antropološke, i genetske karakte­ri­stike svedoče da su oni bili Srbi, ali Hrvati to teško doživ­ljavaju– i srpska i hrvatska di­jalektologija vele da štokavština i čakavština pripadaju istom dijalekatskom ma­sivu”

Ugledni srpski lingvista, prof. dr Dragoljub Petrović, pored velikog naučnog doprinosa srpskoj lingvistici, a posebno dijalektologiji, onomastici i slovenskoj lingvogeografiji, izdvaja se i po tome što je stalno ukazivao na posledice srpskohrvatskog jezičkog zajedništva. Petrović je ukazivao na to da su Hrvati svoj jezički identitet zasnovali na sumnjivim temeljima, prihvatajući, a onda preotimajući srpski jezik, nazivajući ga svojim imenom, pokušavajući da preuzmu i svu književnost, sve što je stvoreno na srpskom jeziku, za sada na ijekavici. U poslednje vreme pružili su ruku i za srpskom ćirilicom, nazivajući je takođe hrvatskom.  Po ovom „receptu“ pokušava se stvaranje političkih jezika – bosanskog i crnogorskog. Petrović je zbog svog slobodoumlja stradao. Jedini je srpski lingvista koji je, zbog priloga „Pomirimo prijatelje, neprijatelji su smireni“ objavljenog krajem 1985. godine u „Književnim novinama“, dva meseca proveo u novosadskom zatvoru. Posle odslužene zatvorske kazne oduzet mu je čin rezervnog kapetana.

Krađom, otimanjem, cepanjem i preimenovanjima srpskoga jezika bavi se i najnovija knjiga Dragoljuba Petrovića Zaperci srpskog jezika u izdanju beogradske Izdavačke kuće „Miroslav“, u  kojoj su, u to smo uvereni, najdublje, najargumentovanije i najjasnije osvetljeni ne samo srpskohrvatski jezički odnosi, od pominjanja ilirskog jezika do danas, nego u tom kontekstu i istorijski, etnološki i verski odnosi Srba i Hrvata. Petrović ne negira da su u usavršavanju srpskog jezika učestvovali i neki preci današnjih Hrvata, ali oni su tada bili pravoslavni Srbi, ili Srbi rimokatolici. Za te činjenice hrvatska lingvistika i hrvatska istoriografija su slepe i gluve.

Ova knjiga dr Dragoljuba Petrovića predstavlja jedno od najznačajnijih lingvističkih dela koja su se pojavila poslednjih decenija, upravo u vreme kada se srpski jezik našao na novim teškim iskušenjima.

 

Da li je bilo primera u svetu da se jedan jezik kao što je srpski tako nemilosrdno cepa, preotima, skrnavi i toliko puta preimenuje, da se od njegovih „zaperaka“ prave novi jezici?

U normalnom svetu takav „lingvistički inženjering“ nije uobičajen: Ame­rika pod engleskim jezikom razara svet, španski se raširio i po Latinskoj Americi, nemački je običan i u Austriji i Švajcarskoj (Švajcarska je, i inače, čudna zemlja: u njoj se govori nekoliko jezika i nijedan nije „švajcarski“!) mnoš­tvo je arapskih država, a samo jedan arapski jezik, u Kini ima oko 240 dijalekata, a samo je jedan kineski jezik… I sve je to tamo sasvim normalno i jedino se među bivšim Srbima ne može preboleti činjenica da oni mogu lako promeniti veru i drukčije se nacionalno opredeliti, ali s jezikom takvi su „poslovi“ mnogo teži jer treba uzeti tuđi: ako više nećeš da budeš Srbin, a hoćeš da budeš Nemac ili Amerikanac, moraćeš se odreći ili jezika ili nastojanja da „budeš drugo“. U takvom svetlu moraju se posmatrati i svi dojučerašnji Srbi (Hrvati, „Bošnjaci“ i Crnogorci): ako se zapute iz srpskoga korpusa, oni mogu odneti kapu, gaće i opanke, ali jezik ostaje onima koji su ga stvorili, tj. Srbima, a ako misle da i njega mogu poneti, moraće se dogovoriti o tome kako će lagati kad u krađi budu uhvaćeni (ili, može biti, da su se na krađu sasvim navikli pa im u tim poslima više ništa nije zazorno). I moraju biti svesni da će ih jezik uvek podsećati na otpadništvo. Kao što ih na to podsećaju prezimena: „očevi domovine“ Ante Star­čević i Ante Pavelić poreklom su Srbi iz Staroga Vlaha, a stranci su bili svi „najistaknutiji predvodnici Hrvata“ (Frankopani, Zrinski, Riter, Gaj, Štrosma­jer, Bauer, Štadler, Merc, Tuđman i ini, a ako im se dodaju i ona dva Srbina, mo­že li se znati koliko će među njima biti „otaca domovine“ i može li se dogoditi da se tamo ne nađe nijedan Hrvat?)

Jezički inženjering o kojem govorimo, uostalom, utemeljio se jedino među istočnohrišćanskim narodima: iz ruskoga izdvojili su se maloruski i belorus­ki, od rumunskoga Staljin je otkinuo moldavski, a kao „najrodniji“ među njima po­kazao se srpski: onima trima koje smo gore pomenuli, mogli bismo dodati i make­don­ski, a kakve su prilike – ne možemo znati hoće li se srpsko jezičko rastakanje na tome i završiti budući da se već često pominje „vojvođanski“, ponekad „šopski“, a koja ih pamet prebira, ne treba se iznenaditi ako se pojavi i još koji.

[restrictedarea]

Sve je počelo od Hrvata koji su u devetnaestom veku, umesto da formiraju i izgrađuju svoj, preuzeli srpski jezik koji je reformisao Vuk Stefanović Karadžić. Onda su se 1967. godine pozvali na „pravo“ da svaki narod, ili etnička skupina može jezik kojim govori da nazove svojim imenom. Tom logikom koristili su se nedavno bosanski muslimani, ali i neki žitelji Crne Gore. Ima li tome kraja?

Hrvati nikad nisu imali „drugoga“ jezika osim srpskoga ni za njega druge „japije“ osim srpske i o tome sve­do­či i činjenica da, recimo, ni čakavština kao najne­spor­niji „hrvatski“ jezički en­ti­tet nema ozbiljnog lingvističkog uteme­lje­nja jer je još stari Vuk znao da su (osim odnosa ča ~ što i kazal ~ kazao, žetelci ~ žeteoci) razlike između „hrvat­sko­ga“ i srpskog jezika vazda bile beznačajne, odn. takve da se može tvrditi da čakav­ština i arhaičnija štokavština pripadaju istom tipološkom masivu, što u dub­ljoj perspektivi znači da su Hrvati, od pr­vih svojih istorijskih pome­na, bili periferno srpsko pleme (kao što su to sad, recimo, Žumberčani, Ličani, Paštrovići ili Timočani). I od toga oni ne mogu pobeći iako bi im se vi­še dopa­dalo da su „iranskoga podrijetla“ (a Kato­lička crkva bi ih najradije vi­de­la kao bezličnu katoličku masu koja sa Slovenstvom nije ni u kakvom srod­stvu). Hrvati, dakle, nisu mogli „izgrađivati“ drugi jezik mimo srpskoga (što­kav­skog) ili slovenačkog (kajkavskog) i tu se čakavac Đuro Vilović jasno odredio stavom da „nema Hrvata: postoje samo Srbi i Slovenci“ i da „oni koji se nazivaju Hrvatima jedno su ili drugo“.

Zašto Hrvati beže od Balkana, kao od žive vatre, i od istine da su većina njihovih predaka bili pravoslavni Srbi, a onda Srbi katolici?

Hrvati su istorijski i kulturno neutemeljen narod, a Katolička crkva upo­trebljava ih kao masu, sredstvo – takoreći, za satiranje onih koji se nađu kao prepreka širenju katoličanstva. Tako su se Hrvati prvi put proslavili u Tride­setogodišnjem ratu (1618–1648) kada su u nemačkom istorijskom pamćenju ostali upisani po izreci „Sačuvaj me, Bože, kuge, gladi i Hrvata“, a u srpskom pamćenju (koji vek kasnije) po Jasenovcu, Jadovnu i neprebrojanim „manjim“ stratištima po Pavelićevoj (i u naše dane Tuđmanovoj i Izetbegovićevoj) NDH. Kao narod bez te­ri­torije, bez jezika, bez kulture, Hrvati su se, u potrazi za sopstvenim identi­te­tom, najpotpunije izveštili jedino u zločinima jer su bili upućeni na to da sati­ru svoje najbliže susede, a najpre, kako je to slučaj udesio – svoje najbliže srod­ni­ke. Ostavši bez „svoje“ čakavštine (koja se sama ugasila tokom XVIII veka) Hrvati su se brzo posle toga proširili na tri kajkavske (tj. slovenačke) žu­pa­nije pa kad je i to završilo u sličnoj istorijskoj mrtvaji, tokom tridesetih godina HIH veka oni su počeli da se „traže“ po štokavskim prostorima („ilirski pokret“ bio je nakana da pređu na ilirski, tj. srpski jezik) i pokušavali da se „nađu“ u onim obrascima koje su im, krajem HIH veka, po uzoru na „srpskoga Cicerona“, prire­dili „hrvatski vukovci“ I. Broz, T. Maretić i F. Iveković. Hrvati, pri tome, ve­le da pripadaju „jadranskom“, „pod­alp­sko-podunavskom“ i „balkansko-anatolij­skom“ kulturnom kru­gu, a zaboravljaju da je onaj prvi mnogo više srpski nego „hrvatski“, „podalpski“ je vazda bio slovenački, a u „Podunavlje“ Hrvati su prvi put došli po komunističkom dekre­tu iz proleća 1945. (R. Katičić to određuje kao hrvatsko „mlađe kameno doba“) i „hoće“ da su štokavci, ali neće ni da su bili Sr­bi ni da su (bili) Bal­kanci. I o tome ima mnoštvo potvrda koje su poznate svakom osim Hrva­tima, a ovde valja pomenuti samo dve neobičnije: 1) grupa „hercego­vač­kih muhame­da­naca“ piše (1887) da se po Bosni (kao i svuda po štokavskim pro­storima) za „hr­­vatsko ime… do okupacije ovđe nikad čulo nije“ i da „mi kao ni vi ne znamo ni otkud je ni kako je ono postalo, dočim smo za srpsko ime od uvijek znali… što će i vama poznato biti. Vi ostajete među nama oni stari latini i ništa više, a vi mo­že­te razmetati se kako god hoćete. Na pošljetku znamo mi svoje poreklo koje većinom kao i vaše potiče od pravoslavnih praoca, a znamo i to, da je naš jezik čisto srpski“; 2) u to vreme za Hrvate se nije znalo ni u Mostaru i o tome je ostalo takođe zanimljivo sve­dočanstvo: kada je zagrebački Vi­je­nac 1890. pozvao „mo­star­ske Hrvate… na na­rodno slav­lje u Makarsku“, jedan savremenik zapisaće da tamo niko ne zna za Hrva­te i dodaje: „Đe će u Mostaru biti Hrvat, kad je Mostar glav­ni grad ‚Vojvodine sv. Save‘, u kome su vazda živje­li čisti Srbi od tri vjere.“ Uo­stalom, ne većina nego svi Hrvati bili su Srbi, pri čemu su čakavci najpre pokatoličeni, a „štokavci-Hrvati“ bili su i pravoslavci i to je muka koju današnji Hrvati kao jučerašnji Srbi ne mogu pre­boleti.

Problemi identiteta kod Hrvata „frojdovski su motivirani“ i zato nere­šivi budući da sve, i jezičke, i antropološke, i genetske karakte­ri­stike svedoče da su oni bili Srbi, ali Hrvati to teško doživ­ljavaju: i srpska i hrvatska di­jalektologija vele da štokavština i čakavština pripadaju istom dijalekatskom ma­sivu, a antropolozi da Pomoravlje i Susak pripadaju istom antropološkom ti­pu, pri čemu se obe te realnosti sustiču na liniji dodira sa slovenačkom kajkav­štinom u okolini Buzeta. Osim toga, Hrvati vele da je i ćirilica njihovo pismo, ali ne mogu preživeti tvrdnju da je to moglo biti u vreme dok su oni bili pravo­slav­ni Srbi, i u Dalmaciji, i u Slavoniji, i u Bosni, i u Istri, tj. svuda tamo gde je otkriveno makar jedno ćiriličko slovo pa je i Mihovil Pavlinović (svakako dok je bio Srbin i dok nije prihvatio pravaški barjak) zabeležio da je „priča u puku da u davne vieke i Poljičani su bili istočnog obreda“); za Hrvate se u Polji­cama nije znalo ni polovinom XIX veka kad je nemački teolog i pravnik J. F. Nojgebauer (1851) zapisao: „Pitao sam jednog uče­nog franciskanskog monaha iz republike Poljica za mišljenje o razlici između Ilira i Hrvata. Odgovorio je: ‚Ja bih rađe bio Turčin nego Hrvat‘“; da su i bosanski franjevci bili „čisti Sr­bi“ (i „nikakvi Hrvati“) tvrdili su i fra Grgo Škarić sa Širokog Brijega (1869) i nadbiskup sarajevski Štadler posle ustoličenja (1882 – ustoličen, ina­če, u nekoj crkvici-brvnari jer u Sarajevu nije bilo katoličke crkve, kao što je u Mo­staru 1625. godine osnovana biskupija „bez crkve, bez vjernika, bez svećen­stva“); posle su Štrosmajer i Štadler od tih franjevaca iškolovali 1 400 kolja­ča koji su se posebno proslavili u Drugom svetskom ratu, a isto tako proslavili i svoju Katoličku crkvu). Hrvati bi hteli da ih je bilo svuda po štokavskim pro­sto­ri­ma, a u vreme o kojem govorimo njih nije bilo ni u Zagrebu; a koliko je, u tom sasvim nedavnom vremenu, bila poštovana „hrvatska nacija“, svedoči i ona priči­ca da je jedan hrvatski plemenitaš govorio da bi „on radije svoga konja smatrao pripadnikom hrvatske nacije nego svoga seljaka“.

Hrvatski lingvisti i dalje ne miruju. Pre izvesnog vremena postavili su novu granicu između srpskog i hrvatskog jezika. Nije to više Drina, nego su zašli duboko u Srbiju, ta granica vodi od Skadra, preko Kraljeva, Suvobora, Valjevskih planina i Loznice do Drine. U okviru prostora gde se govori „hrvatski“ našli su se i Mrčajevci, ali i Vukov Tršić. Nedavno su hrvatski jezikoslovci izašli sa tvrdnjom da svako ćirilično slovo ulazi u istoriju hrvatske pismenosti…

Odgovor na pitanje nadovezuje se na ono što je napred rečeno: Hrvati hoće da ih je bilo svugde tamo gde za njihovo prisustvo nema ni pomena a kamoli dokaza i tu novu granicu koju pominjete postavio je Tomo Matasić pre tridesetak godina, ali je to učinio po ugledu na onu „vrstu“ koja svoj prostor obeležava dizanjem zadnje noge… Hrvati „hoće“ da su svi ijekavski prostori „njihovi“, a već više od sto godina ne bave se istraživanjem štokavskih govora. Poslednji „hrvat­ski“ prilozi poznavanju štokavskih govora potiču s početka prošlog veka, ali su i njih priredili Srbi katolici M. Rešetar i Stj. Ivšić, a za poslednjih stoti­nak godina dobili smo tek pokoji prilog o štokavskim govorima (M. Ši­mun­dić o Imot­skoj krajini i Bekiji, J. Baotić o Derventi, Brozović o Fojnici i istočnobo­sanskim govorima, I. Brabec o tuzlanskom kraju – pri čemu je ovaj poslednji neupo­trebljiv). Do pre deset-petnaest decenija, pritom, Hrvata nije bilo ni u Zagrebu a kamoli drugde po štokavskim prostorima (u Boki, Dubrov­niku ili Dalmaciji i Hercegovini i o tome najbolje svedoči podatak da je, „po popi­su od 31. dećembra 1890“, u Dubrov­niku i njegovih 14 „odlomaka“ popisa­no 11 177 žitelja, od kojih je 10 327 rimo­ka­to­lika, 546 pravoslavnih, jedan unijat, 225 evan­ge­li­sta i 79 Jevreja, pri čemu od njih 9 713 „govori u kući“ srp­ski, 716 tali­janski, 19 slovenski (= slo­venački) dvoje ruski, 52 češki, šestoro poljski, 285 nemački i 384 mađarski, a ne­ma ni jed­nog jedinog Hrvata! S druge strane, po Slavoniji i Sremu za hrvatstvo se nije znalo ni do Prvoga svetskog rata kad je Julije Benešić (1911) zapisao da se „još stide srijemski momci da za sebe reknu da su Hrvati“ i zato je nejasno kako srpski predsednik, podržavajući Bunjevce, „uništava hrvat­sku manjinu“ uspostavljenu komunistič­kim dekretom u maju 1945. Uz sve to, pome­nu­li smo napred navod čakavca Đure Vilovića da Hrvati nisu narod, i da „po­stoje samo Srbi i Sloven­ci“ i da „oni koji se nazivaju Hrvatima jedno su ili drugo“. U svetlosti pomenu­tih činjenica jasno je da su Hrvati narod bez uteme­ljenja i da se nemaju na šta pozvati kao na sopstveni doprinos evropskoj kulturi i civili­za­ciji – više negoli Šiptari. Kao što se ne mogu pozvati ni na šta niti na bilo koga: hoće da su štokavci – a neće da su (bili) Srbi, hoće da su kajkavci – a neće da su Slovenci; Hrvatima je ugodno da budu narod bez temelja i bez identi­teta i da svojim proglašavaju ono što im nikad nije moglo pripa­da­ti, odrekli su se svega po čemu su se, možda, i mogli raspoznavati, a sad hoće da se udenu i u tuđi genet­ski kôd i da preuzmu tuđi identitet. To se svugde u svetu zove krađa iden­titeta i kad se u takvom poduhvatu uhvati pojedinac, on se odmah odre­đu­je kao kradljivac, lo­pov, lupež; na isti način tretira se i grupa krad­ljivaca, ali ako se ona iden­tifikuje kao lupeška narodnosna grupa – takvu privilegiju, u našem slu­ča­ju, zasad mogu imati jedino Hrvati, Bošnjaci i Crnogorci, a njiho­ve države označiće se kao lupeške države ili države-lupeži, a isti status imaće i njihove „nacionalne institucije“ koje se, u vidu zanata, bave „nacio­nalnim lu­pe­šti­nama“, kao što su prestavljanje, tj. premeštanje, srpskih kultur­nih tekovina u sopstvene „nacio­nal­­ne torinice“ ne vodeći računa o tome da se u Crnoj Gori za Njegoša ne mogu is­kovati sindžiri, niti se u Bosni za Mešu naći zindan, niti se Andrić „prevesti na hrvatski“; a ne može Hrvat biti ni Ruđer Bošković (rođen u Dubrovniku od oca Srbina i majke Talijanke, inače starinom iz Bjelopavlića) a može Petar Brzica, „vitez srboklanja“ (koji je u „koljačkom natjecanju“ 29. avgu­sta 1942, u jednom „turnusu“ u Jasenovcu „pobije­dio“, tj. po­klao 1 360 Srba).

Semenka koju je još 1937. godine zasejao Bogić Noveljić, komunista i seoski učitelj iz Crnaca kod Podgorice, predloživši „osamostaljivanje crnogorskog jezika“, donosi „plodove“. To Noveljićevo seme su tokom Drugog svetskog rata zalivali italijanski fašisti, a onda komunisti. Pre neku godinu objavljen je Pravopis, a nedavno je oglašeno da CANU ubrzano priprema Rječnik crnogorskog jezika. Sva ta zbivanja oko stvaranja crnogorskog jezika vi ste svojevremeno nazvali „jezičkom obespamećenošću“. Do kojih razmera ta „obespamećenost“ može da se razvije?

Njoj je teško odrediti granice, posebno ako „nauku bespameti“ podupre ista takva politika, kao što se dogodilo u Crnoj Gori. Na ranijem popisu dve tre­ći­ne crnogorskih žitelja izjasnilo se da im je maternji jezik srpski, za „crno­gorski“ se nije opredelila ni petina, ali je njemu ipak priznat status „državnog jezika“ dok je apsolutno većinskom srpskom po Ustavu oduzeto pravo i da se po­mene. Da situacija u tom smislu nije tragična, na takav policijski i ustavni teror moglo bi se gledati i sa šaljivije strane: nekad Crnogorci nisu brojili u ljude one koji nisu znali makar deset svojih predaka („pasova“) a sad u takve upi­suju i one koji ne znaju ni ko im je otac… Pominjem te pojedinosti zato što se u Crnoj Gori do dolaska komunista nije znalo za drugi narod do za Srbe (bilo je i pet odsto Arbanasa) a posle toga od starih Srba Zećana i starih Srba Hercegovaca po­če­li su da se roje Crnogorci i sad njih 7 000 u Vrbasu traži uvođenje toga jezičkog nedonoščeta „u službenu upotrebu“. I pri tome je zanimljivo da su najgorljiviji zastupnici „crnogorstvujuće manjine“ upravo potomci starih Hercegovaca, i to onih kojima je „komunistička granica“ prošla kroz očevo ili đedovo dvorište i na „onoj strani“ ostavila Srbe Hercegovce, a na „ovoj“ utemeljila Crnogorce i sad „ovi pjevaju: ‚Od Topole pa do Crne Gore svud su vrbe da vješamo Srbe‘ ili ‚Ko će za mnom, ja ću prvi, da pijemo srpske krvi‘“, a oni gledaju hoće li im sud­bina biti bolja od sudbine onih njihovih sunarodnika koji su istu poeziju sluša­li u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

„Jezička obespamećenost“ razlila se i po Bosni i Hercegovini gde međunarodna zajednica pokušava da svim žiteljima Bosne i Hercegovine nametne bosanski jezik. U tome im pomažu i neke slavističke katedre na Zapadu, među kojima je i pariska Sorbona, gde neki zapadni slavisti, umesto da se bave poštenim naučnim radom, sprovode politike svojih vlada.

To što se događa u Bosni potvrda je da se tamo vraćamo na „kalajevsku pa­met“ u novom pakovanju koje pripremaju trgovci iz nekih zapadnoevropskih sla­vi­stičkih centara. U tome je posebno zanimljiv slučaj sa studijama „naših jezika“ na pariskoj Sorboni, pre svega po tome što je šef „tih katedara“ izjavio da „oni prate politička događanja“ i čim je „crnogorski jezik“ ustavno ustoličen, oni su ga odmah uključili u svoje nastavne planove i priključili ga „bosanskom“ (ili „bošnjačkom“?) „hrvatskom“ i srp­skom. U vezi s tim treba, ipak, precizirati da za takvo rešenje postoje ozbiljni trgovač­ki razlozi jer se za prevođenje sa četiri jezika ili na četiri jezika naplaćuju četvorostruko veći iznosi. Status svih tih „jezika“ ostaće ipak ne­jasan budući da „u Evropi“ (kao u Hagu ili Briselu, reci­mo) ipak „znaju“ da to umno­žavanje baš i nije ozbiljno utemeljeno i to je onaj trgovac sa Sorbone naj­bo­lje razjasnio pričom o kineskom jeziku: on navodi da u Kini postoji oko 240 dija­lekata, a od njih bi makar stotinak, po kriteriju raz­um­ljivosti, moglo imati sta­tus jezika, ali i pored toga tamo se zna samo za jedan kineski jezik („manda­rin­ski“). I kad je već o takvim odnosima reč, valjalo bi utvrditi kad se o problemima koji se pred nama nalaze operiše lingvističkim a kad trgovačkim argumentima.

 

[/restrictedarea]