Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Piše Miodrag Kreculj
Svaka pojava, bilo da se radi o prirodi ili društvu, posledica je okolnosti koje joj prethode, a razumevanje njene geneze i nastalih procesa, naročito demografskog fenomena migracija, iziskuje temeljnu upućenost u osobenosti stanja o kojem je reč. Pitanje dijaspore pre svega je nacionalno i državno, ali ne manje demografsko, socijalno, ekonomsko, političko, istorijsko, kulturološko, duhovno, obrazovno, lingvističko, etičko, demokratsko i još mnogo više u svojoj kompleksnosti, nažalost, marginalizovano i u nekim aspektima potpuno zanemareno krivicom (uglavnom) političke elite pozicionirane u državnim institucijama. Odnos matice i dijaspore u stvari je polje interakcije, preplitanja interesa i emocija koji diktiraju teme, često i nepodudarne uglove gledanja, ali o jednom vlada nepodeljena saglasnost: država kao najpozvanija dužna je da se stara o nacionalnim prioritetima i odgovorno sprovodi misiju jačanja srpskog duhovnog bića, čuvajući jezik i kulturnu baštinu. Uprkos društvenoj tranziciji, započetim strukturnim reformama i oživljavanju sektora ekonomije, u opštoj dinamici i traganju za pogodnim rešenjima, uz puno razumevanje prioriteta, ali bez vidnog razloga i opravdanja, srpsko milionsko rasejanje našlo se proterano iz medija i javnosti, zaboravljeno na periferiji državnih interesa. Nije prošlo bolje ni u pristupnom ekspozeu mandatara Aleksandra Vučića u Narodnoj skupštini: pored proklamacija ciljeva i rokova buduće vlade nije bilo mesta da se jednom rečju (kurtoazno) spomene kao demografski ili makroekonomski faktor državne politike, što nesumnjivo jeste, u oba slučaja. Da sve nije običan previd, pokazalo se ubrzo nakon majskih poplava. Premijer, kako to priliči, zahvaljivao se pred kamerama donatorima i kreditorima, a da se ni tom prilikom nije setio rasejanja, Srpske pravoslavne crkve i položenog ispita rodoljublja i humanosti.
RASEJANJE NIJE ALAJBEGOVA SLAMA
Teško je oteti se utisku bez spočitavanja zle volje i namere, koliko god ekonomska, socijalna i politička stabilnost bile prioritet, da vladajuća stranka obezvređuje i ne poštuje sopstvenu programsku platformu: „Srpska napredna stranka smatra da je odnos otadžbine i dijaspore od visokog državnog i nacionalnog interesa“ ili „Srbija u prethodnom periodu nije vodila računa o svojoj dijaspori, zato će srpski naprednjaci učiniti sve da se našim ljudima koji žive u inostranstvu omogući da utiču na zbivanja u otadžbini…“ Upravo o tome je reč, ali zašto, ako misle kao što je napisano, dijaspore nema u političkom i svakom drugom javnom diskursu aktuelne vlasti? Prošlo je osam meseci od formiranja vlade i ministarstava, ali kao da se radi o lokalnom udruženju pecaroša, nikako da se konstituiše najavljivana Uprava za dijasporu i Srbe u regionu. Zamenom ministarstva kancelarijom rasejanje nije dobilo efikasnijeg zastupnika niti će preimenovanjem kancelarije u Upravu za dijasporu biti bolje, bez personalne rekonstrukcije koja podrazumeva kombinovanje sa predstavnicima rasejanja. Izbalansirani tripartizam države, dijaspore i regiona formula je koja ograničava samovoljno državno kreiranje politike prema rasejanju i nametanje gotovih rešenja, što se u prošlosti pokazalo veoma štetnim. Niko razuman nema ništa protiv Kancelarije za ljudska i manjinska prava i usvojenim zakonom konstituisanih nacionalnih saveta manjinskih zajednica, ali može se ozbiljno prigovoriti pokazanoj brizi za njihovu dobrobit, evidentnom nemaru prema građanima u rasejanju, koje niko i nigde ne zastupa – čak i mandat jedinog autentičnog predstavničkog tela, Skupštine dijaspore i Srba u regionu, istekao je jula prošle godine. Po važećem izbornom zakonu (za sada) nije moguće direktno birati poslanike Narodne skupštine iz rasejanja kao neposredne zastupnike specifičnih potreba i interesa u skladu sa statusom u kojem se nalaze. Zašto, za početak, koliko god bilo skromno i naizgled beznačajno, autohtonim predstavnicima rasejanja u okviru postojećeg Skupštinskog odbora za dijasporu i Srbe u regionu ne omogućiti učešće u radu Skupštine poput NV organizacija, tj. predstavnika civilnog društva, koji se preko Odbora za zaštitu životne sredine i institucionalnog mehanizma „Zelene stolice“ upoznaju sa procedurama u Narodnoj skupštini vezanim za procese donošenja zakona, organizovanja javnih slušanja i kontrole rada izvršne vlasti. Kojim god aršinom merili rasejanje, nije Alajbegova slama, ali po svoj prilici, „ekologistima“ pripada privilegija da prisustvuju sednicama, govore, daju predloge, učestvuju u kreiranju politike zaštite životne sredine, što je, uprkos činjenici da nemaju pravo glasa, funkcionalan model lobiranja i delovanja na odluke u skupštinskim poslovima, takođe prihvatljiv za rasejanje. Svojevremeno usvajanje Zakona o dijaspori u Narodnoj skupštini i diskusija tim povodom pokazali su neverovatnu tematsku neupućenost, deficit elementarne obaveštenosti narodnih poslanika kao da se radilo o Eskimima sa Grenlanda, a ne o građanima iste države i njihovim interesima. Koliko neupućenost (nemar) može biti štetna, pokazala je vladina Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore… proklamovana marta 2011. Manjkavi Zakon i još gora Strategija aktivirali su urgentnu potrebu tešnje saradnje i učešća rasejanja u institucijama zakonodavne vlasti – Skupštini (minimum Poslanički klub) i vladi – i izvršne vlasti (ministarstvima tematski vezanim za rasejanje, npr. MSP, ataše(i) za rasejanje pri konzulatima zaduženi za dopunsku nastavu, jezik, saradnju sa SPC, kulturne i sportske aktivnosti, humanitarni rad itd, ali i za preuzimanje drugih dužnosti gde god je to moguće radi smanjenja budžetskih troškova). Takođe, u Programskom odboru (savetu) RTS (19 članova) koji „zastupa interese gledalaca i slušalaca u celini“, kako stoji u opisu njegovih aktivnosti, ali bez predstavnika preko dva miliona građana u rasejanju i njihovog uticaja na kvalitet (koncept, sadržaj) programa emitovanog preko satelita.
NI JEDNOM REČJU…
U Savetu za jezičku politiku pri vladi RS (ako je ukinut, onda u telu što se stara o jeziku) koji bi trebalo da neutrališe posledice jedinstvenog kulturnog fenomena: zanemarenosti sopstvenog jezika, glavnog obeležja nacionalnog identiteta, a time i dece u rasejanju, prepuštene sudbini agresivne asimilacije. U Nacionalnom savetu za kulturu u kojem nema zagraničnih predstavnika uprkos mnogobrojnim uspešnim, svetski poznatim i priznatim poslenicima srpske kulture. U Zakonu o kulturi nijednom rečju ne spominje se stvaralaštvo rasejanja kao da ne postoji ili nije dovoljno vredno pažnje predlagača Zakona. Stotinama uspešno realizovanih programa Ministarstva omladine i sporta i Sportskog saveza Srbije nisu obuhvaćeni sportisti iz rasejanja i ne treba se čuditi kad jednog dana na pobedničkim postoljima pod tuđim zastavama budu pevali tuđe himne. U Zakonu o sportu (stupio na snagu januara 2012.) samo na jednom mestu, uzgred, jednom rečju pominje se dijaspora (član 114 tačka 9) od ukupno 72 strane i 194 člana, a sport je, pored jezika, vere i kulture, najjači faktor nacionalne kohezije! U Upravi Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 19 članova niko ne zastupa sve brojnije penzionere iz rasejanja, čija prava i specifičan status ne štiti nijedan sindikat niti udruženje. Simptomatičan je nemačko-jugoslovenski Sporazum o socijalnom osiguranju (penzijsko i invalidsko) još uvek na snazi, potpisan 12. oktobra 1968. (donekle) aktuelizovan prvog januara 1975. godine, između država kojih više nema, a u međuvremenu prošlo je skoro pola veka i mnogo toga nije kao što je bilo. Još je Tolstoj davno primetio: „Da bi ocenio jednu državu, moraš upoznati njene zatvore.“ Danas se država prepoznaje i ceni po stepenu poštovanja ljudskih prava, makroekonomskim pokazateljima, uređenosti zdravstvenog, socijalnog, obrazovnog sistema, odnosu prema manjinskim zajednicama, ali i sopstvenom rasejanju, jer to je prava mera nacionalne svesti, političke zrelosti i kulture jednog naroda.
Autor je član Srpskog foruma Nemačke i Srpske kulturne zajednice – Minhen
E moj Mićo, ne samo po zatvorima, već po svemu drugom, nepoštovanju zakona (Nije Platon badava pisao svoje Zakone), korupciji, urušenosti privrednog, zdravstvenog i socijalnog sistema, po nemoralu i kiču koji vlada, može se zaključiti da ovo nije Država (ni u Platonovom ni u nekom modernom smislu). Nemaš o kome ovde da brineš.
Još je Bora Čorba rekao “Nedajmo ništa tuđe da u zemlju našu uđe, dovoljno je ovo naše da se ljudi od tog plaše”. Lepo je znati ko ti je neprijatelj i kada ga gledaš oči u oči. Teško je kada ti “prijatelj” čuva leđa a Ti mu veruješ.
Moja baka je govorila”treba uzeti motku uprljanu od gov..a i sve ih dobro istući i to javno. Valda bi se probudili….
Postovanje g-dine Hrecak, izvanredna tekst koji sagledava stvarnu situaciju nase dijaspore… posle “zamrznutog” rada Skupstine dijaspore treba traziti iponovno reaktiviranje rada Skupstine… srdacan pozdrav iz Pekinga Zoran BOgdanovic
Zivim vec 45 god.van Srbije pa bih hteo par reci da napisem u vezi diaspore i matice .Nesmatram se zapostavljenim od strane drzave koja vec decenijama ima ogromne probleme .Medjutim postoji po meni jedan drugi problem a to su nasa konzularna lica koja bas nemaju nekad razumevanja kada smo mi u pitanju.Ambasador gospodin Protic u Svajcarskoj je jedan od retkih Ambasadora koji prakticno nikakav kontakt sa nama nema a to ga izgleda i neinteresuje.Po meni takav covek i netreba da bude na toj funkciji .Sto se tice Skupstinske dijaspore to su mahom ljudi koji su decenijama radili za D.B pa ih je tesko od takvog rada odviknuti.Mladje generacije dolaze i smatram da ce se i tu popraviti stanje
Mom prijatelju se desilo da je formalno tražio ispis iz državljanstva jer je hteo da ima Švedsko državljanstvo.Ne sluteći, ispis je dobio u roku od 48 sati.Nikada nije imao problema sa vlastima niti je imao dosije.Jedina mana mu je bila što je bio opredeljen kao Jugosloven.Za razliku od Turske koja i kada dobije identčan zahtev ne dozvoljava ispis iz svoje matične države.Siguran sam da ne postoji adekvatniji primer koliko svesno srljamo u odbacivanje naših građana.Najveći cinizam naše vlasti je što je četniku koji je posle rata živeo u Australiji dato državljanstvo republike srbije.Tom četniku je apsolutno trebalo dati državljanstvo i ne samo zbog toga što je otišao i kao vijnih kraljeve vosske koja je kapitulirala.