Od zaborava otrgao i zapisao dr Radovan Karadžić: Mitrović Stojan

Pesma „Mitrović Stojan“ po svoj prilici do sada nije zapisana, nema je u poznatim zbornicima, i sačuvana je u usmenoj predaji. Radovan Karadžić je pesmu zapamtio slušajući je od svoga oca Vuka Stevanova Karadžića iz sela Petnjice, a ovaj je čuo i zapamtio od svoga oca Stevana. Verovatno je korektno zapisana, a samo su slabašni stihovi, koji su, kako je Radovan čuo od oca Vuka, podložni zaboravu, mogli biti zaboravljeni i nadomešteni novim, koji bi se održali samo ako su bili bolji od zaboravljenih. Tako je zaborav glačao narodne pesme. Po mestu (Romanija) i leksici (babo, aber) jasno je da je pesma iz Bosne, mada je Romanija u epskoj sferi bila svesrpska planina, kao i Ružica crkva, a turcizmi prisutni u svim srpskim govorima. Kada je tu pesmu slušao Vukov otac Stevan, Petnjica i Drobnjak su bili u (Staroj) Hercegovini, pa možda i to objašnjava kako je ova pesma sačuvana u durmitorskom kraju

Vino pije tri‘es‘ kapetana
U nekakvoj ledenoj pećini,
U prostranoj gori Romaniji.
Među njima Mitre kapetane.
Vino služi Mitrović Stojane,
Svakom drugu punu čašu daje,
Starcu Mitru po dno čaše vina,
I to mu ga na prezruku daje,
Iz lijeve preko desne ruke.
A kad su se ponapili vina,
Progovara Mitre kapetane:
„O moj sine, Mitrović Stojane,
Šta je tebe naljutio babo,
Svakom drugu punu čašu daješ,
Starcu Mitru po dno čaše vina,
I to mi ga na prezruku daješ,
Iz lijeve preko desne ruke?“
Progovara Mitrović Stojane:
„Znaš li, babo, ne znali te ljudi,
Kada imah dvanaes‘ godina,
Ti si mene oženio sina,
Uveče mi curu dovodio,
A ujutro u goru poveo.
Od tad ima dvanaes‘ godina,
Sada imam dva‘es‘ i četiri.
Nijesi se nikad dosjetio
Da otpraviš svog Stojana sina.
Znaš li, babo, ne znali te ljudi,
Da se jesam teško uželio
Uželio svoje stare majke
Uželio sestrice Jelice
Uželio braće obojice,
Ponajviše ljube vjerenice.“
Progovara Mitre kapetane:
„O moj sine, Mitrović Stojane,
O tebe se babo ogr‘ješio,
Sve brinući roditeljske brige.
Danas petak, a sjutra subota,
A preksjutra svijetla neđelja,
Jes‘ neđelja i Vaskrsenije.
Skupiće se kod Ružice crkve,
Moj Stojane, odsvakuda narod.
Ti opremi sebe i đogina,
Pa će tebe babo sjetovati.“
Prođe petak, i prođe subota,
I osvanu svijetla neđelja,
Jes‘ neđelja i Vaskrsenije.
Stojan sprema sebe i đogina,
A stari ga Mitar sjetovaše:
„Budi, sine, u Ružici crkvi
dok s‘ odstoji časna liturgija.
Crkvi dadni hiljadu dukata,
Pa izađi iz Ružice crkve,
Okreni se na lijevu stranu,
Tu ćeš naći svoju staru majku,
U rukama drži brojanice,
Lije stara suze niz obraze.
Majci dadni stotinu dukata,
I kaži joj aber o Stojanu
I o starcu Mitru kapetanu.
Pa s‘ okreni kolu momačkome,
Svi će momci u kolu igrati,
Tvoja braća kraj kola stajati
Uvitijeh ruku za pojasom.
Braći dadni stotinu dukata
I kaži im aber o Stojanu
I o starcu Mitru kapetanu.
Okreni se kolu đevojačkom,
Sve đevojke u kolu igraće,
Tvoja seja kraj kola stajaće
Uvitijeh ruku za pojasom.
Sestri dadni stotinu dukata.
Pa s‘ okreni kolu nevjestačkom:
Sve nevjeste u kolu igraće,
Tvoja ljuba kraj kola stajaće
Uvitijeh ruku za pojasom.
Ljubi dadni stotinu dukata
I kaži joj aber o Stojanu
I o starom Mitru kapetanu.
Nemoj mi se, sine, prevariti,
Ti se nemoj ljubi ukazati,
I ne idi, sine, među Turke,
I ne skidaj zelenu dolamu,
Na tebi su toke Atlagića,
I košulja bega Crničića
Sva od suva ispletena zlata,
Mogli bi te Turci prepoznati,
Starom Mitru oči izvaditi.“
Još ga Mitar šćaše sjetovati,
Al‘ ga Stojan ne šćede slušati.
Zaigra se momče niz planinu
Kao jelen od pola godine.
Pred crkvom je konja ostavio
Pa on uđe u Ružicu crkvu,
Dok s‘ odstoja časna liturgija,
Crkvi dade hiljadu dukata,
Pa izađe iz Ružice crkve,
Okrenu se na lijevu stranu
I ugleda svoju staru majku,
U rukama drži brojanice,
Lije, stara, suze niz obraze.
Njoj prilazi Mitrović Stojane:
„Oj, boga ti, ostarjela majko,
Koga jesi skoro izgubila,
Zašto liješ suze niz obraze?“
A stara mu majka odgovara:
„Imala sam svog sina Stojana,
I svog vojna, Mitra kapetana,
Otišli su gori u hajduke,
Evo ima dvanaes‘ godina
Ne znamo im groba, ni mramora,
Zato lijem suze niz obraze.“
Progovara Mitrović Stojane:
„Ja sam jutros sa mojim đoginom
Naišao niz goru planinu,
Vidio sam tvog sina Stojana,
I tvog vojna, Mitra kapetana,
Oni su te dobro pozdravili,
I evo ti para opravili.“
Majci dade stotinu dukata,
Pa s‘ okrenu kolu momačkome,
Đe svi momci u kolu igrahu,
A braća mu kraj kola stajahu
Uvitijeh ruku za pojasom.
Braći dade stotinu dukata,
I kaza im aber o Stojanu,
I o starcu Mitru kapetanu.
Pa s‘ okrenu kolu đevojačkom,
Sve đevojke u kolu igraše,
A Jelica kraj kola stajaše
Uvitijeh ruku za pojasom.
I njoj dade stotinu dukata
I kaza joj aber o Stojanu
I o starcu Mitru kapetanu.
Pa s‘ okrenu kolu nevjestačkom,
Sve nevjeste u kolu igraše,
A ljuba mu kraj kola stajaše
Uvitijeh ruku za pojasom,
Lije, mlada, suze niz obraze.
Njoj govori Mitrović Stojane:
„Oj boga ti , lijepa nevjesto,
koga jesi skoro izgubila,
Zašto liješ suze niz obraze?“
„Mani me se, neznana delijo,
Imala sam svog vojna Stojana,
I svog svekra Mitra kapetana,
Otišli su gori u hajduke,
Evo ima dvanaes‘ godina
Da o njima nemamo abera,
Nit im znamo groba, ni mramora.“
Njoj govori Mitrović Stojane:
„Ja sam jutros sa mojim đoginom
Naišao niz goru planinu,
Vidio sam pokraj druma puta,
Vidio sam dva groba junačka:
Jedan mramor Mitra kapetana,
Drugi mramor Mitrović Stojana.
No, bi li se, mlada, preudala?“
Ciknu ljuba kao guja ljuta:
„Mani me se, neznana delijo,
Ja se nikad preudati neću,
No se vazda zvati Stojanova.“
Prevari se Mitrović Stojane,
Pa se svojoj ljubi ukazao.
O vrat mu se ljuba objesila.
Smiruje je Mitrović Stojane:
„Idi, ljubo, dvoru bijelome
I pravi mi gospodsku večeru,
A ja idem malo među Turke,
Da ja vidim šta ‘no Turci rade.“
Ode ljuba na bijele dvore,
Ode Stojan malo među Turke
Da on vidi šta ‘no Turci rade.
Bacahu se kamena s ramena.
Uze kamen Mitrović Stojane,
Jednom baci, pa im dobacio,
Drugom baci, pa im prebacio,
Bi Turčina bula ukopala.
Zgledaše se Turci među sobom.
Dovedoše bulu jenđi-bulu.
Jednom baci, pa mu dobacila,
Drugom baci, pa mu prebacila,
Bi Stojana Mitar ukopao.*
Naljuti se Mitrović Stojane,
Pa on skide zelenu dolamu.
Zasjaše se toke Atlagića,
I košulja bega Crničića
Sva od suva ispletena zlata,
Ka‘ da j‘ drugo ogrijalo sunce.
Jednom baci, pa joj dobacio,
Drugom baci, pa joj prebacio,
Biše Turci bulu ukopali.
Zgledaše se Turci među sobom:
„Vidite li, oči vam ispale,
Među nama iz gore hajduka,
Glavom sina Mitra kapetana,
Na njemu su toke Atlagića,
I košulja bega Crničića?“
Navališe Turci na Stojana,
Stojan bježi u bijelu kulu,
Pa kroz prozor meće džeferdara.
Al‘ da vidiš Mitra kapetana,
On se svome jadu dosjetio
Da ga Stojan neće poslušati,
Pa priveo stotinu hajduka
Oko svoga dvora bijeloga.
Oko dvora Turke rastjeraše,
Izbaviše ljubu i Stojana,
Pa odoše gori u hajduke.

* Prebacivanje za visinu tela, tj. za dužinu groba

Objavljujemo pesmu koja je „Pečatu” – posebnom i strogo kontrolisanom poštom – stigla iz Sheveningena, pritvorske jedinice Haškog tribunala,
a poslao ju je dr Radovan Karadžić, bivši lider bosanskih Srba i prvi predsednik Republike Srpske, koji se nalazi u postupku pred ovim sudom