Mešanje u život i umetnost

Piše Vladan Radovanović

Odgovor na tekst Dejana Đorića, objavljen u prošlom broju „Pečata“, pod naslovom „Radovanovićeva skrnavljenja“

I u svome odgovoru, Dejan Đorić ponovo upućuje pogrde izložbi prve generacije „mojih studenata“ kao jednoj od „najgorih izložbi koje su se oko 2000. godine mogle videti u… Galeriji SKC.“ Istu izložbu on ovom prilikom naziva i „umetničkim abortusom“. No, vrhunac svega je njegov ponovljeni poziv kako „ne treba sumnjati da su sadašnje generacije još gore“, dakle poziva na kritiku na neviđeno i bez obrazloženja, čega bi se svaki savestan kritičar stideo.

On nalazi da u vezi sa osam generacija ili šezdeset umetnika koji su studirali višemedijsku umetnost postoji problem: „Gde su oni sada i šta je sa njima? Ne postoje u našoj javnosti, (p)ostali su manje-više anonimni…“ Izvestan broj njih je prodro u javnost. U leto prošle godina održali su izložbu „Višemedijska umetnost“ u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“. Neki kritičari su je povoljno ocenili, a oni Đorićevog kova nisu je ni pomenuli. Višemedijski projekti iziskuju znatna sredstva koja umetnici ne poseduju, a država ne pruža. Od mizerne sume koju je Ministarstvo kulture izdvojilo za godišnje izložbe u Paviljonu, izložba „Višemedijska umetnost“ trebalo je da dobije tridesetak hiljada dinara, pa ni to nije dobila! Otuda, zbog nedostatka sredstava, posebnog prostora, medijske i kritičarske podrške, praksi višemedijske umetnosti veoma je teško da se probije u javnost.

Povodom istih studija, Đorić mi zamera što, umesto da poslednje decenije svog života posvetim umetnosti i dovršim započete projekte, gubim vreme „sa antitalentima iz rok-generacije.“ On primećuje kako moji studenti „po pravilu svoje projekte upotpunjavaju tehno-muzikom, njihovo shvatanje muzike ne dopire do klasične muzike, a kamoli do umetničke muzike ovog vremena.“ Pored nedopustivog mešanja u moj sopstveni način življenja, Đorić otkriva i da bih bio loš učitelj. Tačno je da naša okolina, u kojoj caruje naročito muzička subkultura, odgaja umetnike koji, čak i posle osnovnih fakultetskih studija, zadržavaju neuravnotežen odnos prema različitim medijima. Student koji, na primer, dolazi sa Fakulteta likovnih umetnosti, često likovnu komponentu odneguje u stilu visoke umetnosti, a zvučnu predloži u vidu „najniže“ umetnosti. Ali, odgovornost i obaveza nas profesora te novouvedene oblasti edukacije jeste da takvim studentima ukažemo na neodgovarajuće pristupe, a ne da od njih dignemo ruke.

HARIZMA, I KAKO JE STEĆI Dalje primedbe na program višemedijskih studija glase da „Radovanović i slični obrazuju generacije umetnika bez prave likovne podloge…“ Đorića ne opravdava nepoznavanje nastavnog plana i programa višemedijskih doktorskih studija jer se o njima mogao obavestiti. Nije predviđeno da polaznici tih studija steknu niti „pravu likovnu podlogu“, niti da savladaju osnove komponovanja, niti da ovladaju organizovanjem tekstualnog materijala u vidu pesme ili priče. Stvaranje u tim posebnim umetničkim medijima neguje se na posebnim fakultetima, a na višemedijskim studijama prevashodno se obučava za ostvarivanje njihove sinteze.

Đorić misli da se mora posumnjati u mogućnost obrazovanja avangardnog umetnika. „Avangardizam je nastao u najžešćem otporu školama, studijama, akademijama i profesorskom mentalitetu, a sada bi razni Radovanovići da ga institucionalizuju.“ U svome istorijskom periodu, evropsko pozorište nastaje pre oko 2700 godina. Balet, takođe višemedijska umetnost, nastaje 1581. godine, opera – oko 1600, „gezamtkunstverk“ – 1851, itd. – do naših dana. Dakle, celokupna višemedijska oblast nastala je tako davno da, sama po sebi, ne može predstavljati avangardu, te ni zasnivanje Grupe za višemedijsku umetnost ne može biti nikakvo institucionalizovanje avangardizma. Međutim, u principu može se biti avangardan i u toj oblasti, ali to se ne uči na višemedijskim studijama.

Pišući da sam ja kao umetnik, između ostalog, „duhovit… i pun humora“, Đorić nalazi da nemam „ono najvažnije za umetnika – harizmu.“ Odmah zatim, iznosi ocenu koja nije sasvim saglasna s prethodno rečenim: „Isuviše velika ozbiljnost i analitičnost odveli su rodonačelnika srpske (post)avangarde u formalizam, u polje izvan osećajnosti pa i ljudskosti, po čemu je on pre svega konceptualni umetnik.“ Moguće je da ne posedujem harizmu. Jasno je da je veoma lako, u nekoliko reči, optužiti nekoga za skretanje „u polje izvan osećajnosti, pa i ljudskosti“, a da je za opovrgavanje toga potrebno mnogo više reči za koje ovde nema mesta. Ali, sigurno je da ne mogu biti istovremeno i optužen za formalizam i proglašen konceptualnim umetnikom, jer su baš konceptualisti (npr. Džozef Košut) prebacivali dokonceptualnoj umetnosti da je formalistička. A i, uopšte, ja ne mogu biti „pre svega konceptualni umetnik“, jer sam mentalističke radove ostvarivao pre nastanka konceptualne umetnosti.

UMETNIČKO I CEREBRALNO  Prema Đoriću, kod mene „misaona strana preteže, umetnost se ne obraća čoveku već misliocu…“ I najbolje kod mene „nije umetničko već cerebralno…“ Čini se da preko dvadeset domaćih i stranih nagrada koje mi je za moja umetnička ostvarenja, a ne za cerebralne proizvode i analitičko mišljenje, dodelilo preko sto poslenika umetnosti, ubedljivo protivreči Đorićevom vrednovanju. Tome protivreče i procene dvadesetak kritičara i teoretičara iznesene na skupovima održanim na Univerzitetu umetnosti i u Radio Beogradu povodom godišnjice moga stvaralačkog rada. Međutim, mogu se naći i raniji, veoma kvalitetni, Đorićevi tekstovi u kojima se iznose povoljnija mišljenja o mojoj umetnosti od gorenavedenih. U jednom slučaju, Đorić piše da je tvorac knjige Mena „morao da se stavi u ulogu demijurga koja je u osnovi umetnička. I to nas, nesumnjivo, navodi da promislimo plodove njegovog čudesnog rada.“ (Mena, vokovizuelna kljiga, u: Likovni život 61/62, 1995). U drugom primeru piše o Pustolini: „Na kraju produkt (predmet Nolitove nagrade 1968) bila je knjiga tako retka za intelektualnu scenu Evrope… Meta-tekst prenesen u knjigu-s-one-strane ideala knjige vezao se čudesno za materijalnu pojavnost“ („Pustolina“, knjiga savršenstva, u: Dejan Đorić, Pogled Mnemosine, samostalno izdanje, Beograd 1995). Zašto je došlo do tako radikalne promene u Đorićevim stavovima – to jedini Đorić može da objasni.

On unekoliko ponavlja prethodne ocene mojih stvaralačkih sposobnosti kad piše da „Vrhunski mislilac ne mora biti i isti takav umetnik, umetnost je oblast u kojoj se traže i neka druga svojstva osim misaonih, pa je od drugih poznavalaca bilo najozbiljnijih primedbi na rad ovog umetnika.“ Ukoliko bi važilo prethodno pomenuto mnoštvo afirmativnih sudova o mome umetničkom stvaralaštvu, onda proizlazi da sam takav umetnik kakav sam i mislilac. To jedva može da ugrozi Đorićev nagoveštaj postojanja i nekih neodređenih „drugih poznavalaca“ koji su stavili, takođe neke neodređene, „najozbiljnije primedbe“ na moj rad.

Đorić smatra da se mora posumnjati i u iskrenost mojih namera jer „ubedljivo obezvređivanje dela i ideja drugih stvaralaca… nije vođeno pravičnošću već namerom da se izvuče neka korist za sebe. Kada sudi, on to čini zbog nečeg ličnog a ne zbog same pravedne stvari suđenja, i po tome se razlikuje od likovnog kritičara.“ Ne bavim se javno ni ubedljivim ni – poput Đorića – neubedljivim obezvređivanjem „dela i ideja drugih stvaralaca“. Ako sam ikad i napisao neku nepovoljnu kritiku, ona je uvek bila temeljito i stručno argumentovana. A koliko sam iz svega toga izvukao „neku korist za sebe“, vidi se i po tome što ni u ovim godinama još ne posedujem atelje (iako sam dobio sedam domaćih i stranih nagrada za vizuelne umetnosti) i što je moje imovno stanje krajnje skromno. Sve je to možda i zato što nikad nisam bio član nijedne partije niti organizovane grupacije. Ali se, svakako, od likovnih kritičara poput Đorića razlikujem baš po tome što uvek sudim „zbog same pravedne stvari suđenja“.

GRANICE (NE)DOPUSTIVOG  Đorićeva sledeća primedba je najproblematičnija: „To što javno Radovanović ispoveda u potpunoj je suprotnosti sa njegovim privatnim životom, a takvu podvojenost ne poznaje moderna umetnost. Ušančen u (malo)građansku udobnost, on očigledno ne živi svoju umetnost… Kod mnogih konceptualnih umetnika život i umetnost nisu isto, pa je zato i on svesrdno prigrlio prednosti akademskog zvanja, titule, počasti i nagrade. Za razliku od njega, Ljuba Popović nije dobio nijednu nagradu, a Radovanoviću priznanja nikada nije dosta.“ Đorićevo mešanje u moj „privatni život“ i njegove procene nesaobraženosti onoga što „javno ispovedam“ i moga načina življenja prevazilaze sve granice dopustivog. Takav stepen mešanja u nečiju umetnost i život bliži se totalitarnim režimima hitlerizma, staljinizma i predstojeće Agende 21. Nije potrebno da nam avangardni umetnici budu na „političkoj vlasti“ kako bi se videlo da „bi bili mnogo veći krvnici od najgorih diktatora“, jer Đorić tim avangardistima predstavlja ozbiljnu konkurenciju. Međutim, moderna umetnost poznaje podvojenosti slične mojoj. One se mogu prepoznati kod Pola Sezana, Pita Mondrijana, Antona Veberna, Vitolda Lutoslavskog i kod drugih. Uostalom, kako bi to trebalo da živim svoju umetnost? Da se drogiram, smestim ispod izvesnog mosta, nosim neki transparent po gradu, bavim se crnom magijom i „imam ugovor sa đavolom„ (Dejan Đorić, „Načela Mediale“, u: Mediala, Službeni glasnik, Beograd, 2006) poput Šejke, kome to izgleda nije dobra donelo. Titule, počasti i nagrade sam prihvato kao nešto što zaslužujem. A sasvim je impertinentna tvrdnja da meni priznanja „nikada nije dosta“, jer je nečija krajnje lična stvar odnos prema dobijanju nagrada. I kao što ne smatram da nagrade i priznanja garantuju vrednost nečije umetnosti, jednako ne mislim ni da Ljuba Popović uživa bilo kakvu posebnu prednost zbog što nije dobio nijednu nagradu.

Poslednji Đorićev atak- zasad – usmeren je na moje sintezijsko delo Molitveni doručak pod okriljem Belog Anđela. On se prvo pita zbog čega se ja bavim „anđelom, i to bez lica, slomljenog desnog krila, sa euharistijskom postavkom koja se odnosi na Isusa Hristosa a ne na anđela?“ To delo pripada umetničkim ostvarenjima a ne kanonizovanim radovima uključenim u crkveni prostor, te stoga nije bilo neophodno ni da proučavam angelologiju niti da pazim da ne pripišem neke atribute svetosti anđelu umesto Hristu. Delo je, između ostalog, inspirisano freskom Belog Anđela i nekim hrišćanskim simbolima. A krilo nije slomljeno nego tako stoji u znak zaštite. Đorić mi dalje zamera i upotrebu „ljubičaste boje koja se ne slika na ikonama i freskama jer je vezana za veštičje i đavolsko…“ Ne poznajem crnu magiju, niti bilo šta vezano „za veštičje i đavolsko“. Ali, dobro znam da je Isus Hristos na spomenicima srednjeg veka odeven u ljubičastu haljinu za vreme svoga stradanja, kada sjedinjuje Čoveka s Duhom nebeskim. Takođe, mnoga jevanđelja i psaltiri pisani su zlatnim slovima na ljubičastom pergamentu, itd. (Hans Biderman, Rečnik simbola, „Plato“, Beograd, 2004; J. Chevalier i A. Gheerbrant; Rječnik simbola, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb 1987, i drugi izvori). Na kraju, Đorić mi prebacuje da tim svojim delom nastojim da izbrišem i poništim „najsvetije – ne ljudski, već božanski, svetlosni lik Belog anđela.“ U pogledu lika anđela, osećao sam da umesto lica s ljudskim crtama treba da postavim oval iz kojeg izviru svetlost i muzika, Uostalom, i sam Đorić govori o „božanskom, svetlosnom liku“. Tako da, na osnovu svega navedenog, mislim da u tom svom umetničkom delu, koje je na Umetničkoj koloniji Mileševa dobilo glavnu nagradu i koje su dvojica sveštenika iz Manastira Mileševa prihvatila sa odobravanjem, nema nikakvog skrnavljenja, te da je onoliki naslov stavljen uzalud.

Ne gajim iluzije da će moji odgovori ubediti Đorića u bilo šta, ali će možda pomoći drugim osobama, koje ne poznaju moj rad, da ne uzimaju sve Đorićeve tvrdnje (iz njegove novije kritičarske faze) zdravo za gotovo. Što se mene tiče, ovim bih završio svoj prilog dijalogu u kojem sam učestvovao pretežno zbog uvažavanja nivoa lista „Pečat“, a ne nivoa Đorićevih kritika.