Mala pohvala nedoslednosti

Razvojni put Borislava Stefanovića

Piše Filip Rodić

Otkako je „Siriza“ ostvarila trijumf na izborima u Grčkoj i pokazala da može postojati alternativa sadašnjem neoliberalnom poretku, mnogi u svetu, a i u Srbiji, počeli su da je svojataju. Najglasniji među njima nekako je Borislav Stefanović, čovek koji je do sada promenio toliko uverenja i suverena

Između autentične ekstremne levice i ekstremne desnice linija je tanka. U više navrata do sada se dešavalo da neki istaknuti militant jednog od ova dva bloka pređe u onaj drugi. Najpoznatiji primeri su francuski filozof Alen Soral, koji je od istaknutog marksiste prešao u kamp desničarskih solidarista, ili Horst Maler, koji je bio maoista i jedan od osnivača nemačke Frakcije Crvene armije sedamdesetih godina da bi početkom 21. veka prešao u ekstremnu desnicu i pridružio se Nacionaldemokratskoj partiji. Postoje, dakle, ljudi koji su spremni da iskreno promene ili malo modifikuju svoja ubeđenja i uslovno rečeno, promene stranu. Kada su u pitanju ljudi koji su ceo svoj život istinski posvetili svojoj borbi i zbog nje robijali (Maler je u zatvoru proveo više od deset godina) to je jedno, ali mnogo je češći slučaj oportunističkih konvertita. U Srbiji ih je od uvođenja višestranačja bilo pregršt, da sad ne nabrajamo.

Jedan od svakako najzanimljivijih likova u vezi s tim u poslednje vreme je potpredsednik Demokratske stranke i šef poslaničke grupe ove partije u Skupštini Srbije Borislav Stefanović. On danas sebe u javnosti predstavlja kao iskrenog levičara, koji duboko veruje u ideje levice i socijalne pravde. Najčešće preko Tvitera. „Demokratska stranka treba da ide više ulevo i bude stranka koja propagira socijalnu pravdu, borbu malog čoveka protiv krupnog kapitala, nešto poput grčke ‚Sirize‘. Zalažem se da se raskine neoliberalna sprega između vlasti i banaka, koja Srbiju drži na dnu, da se kamate zakonski ograniče, fiksira kurs za kredite u švajcarcima i da se konvertuju u evre.“ Ovo su rečenice koje je Stefanović izrekao krajem januara za jedan beogradski dnevnik.

[restrictedarea]

U tom dnevniku, on se pohvalio da ima „i te kako revolucionarnu prošlost“ i podsetio da je bio jedan od osnivača i basista novosadske „pank“ grupe „Generacija bez budućnosti“. Ovakav pristup samo pokazuje da većina političara misli da narod u Srbiji ništa ne zna, a ako nešto i zna, to zaboravi brzinom kokošje pameti. Od goreizrečenog u vezi sa grupom „Generacija bez budućnosti“ istinito je samo da je ona bila revolucionarna. Ali ne levičarski revolucionarna, nego krajnje desničarski, i to tako vulgarno desničarski da bi se iole obrazovaniji i inteligentniji desničar postideo da se svrsta u isti rang s njima. „Generacija bez budućnosti“ nije svirala pank, svirala je podžanr koji se zove „Oi“ (uzvik koji koriste londonski kokniji da nekoga dozovu) i koji slušaju skinhedsi, a ne pankeri. Koliko se ova dva žanra ne mogu svrstati u istu ravan, najbolje govori tekst pesme jedne od kultnih „oi“ grupa „The Last Resort“ koja pod naslovom „Violence in our minds“ (Nasilje u našim umovima) peva o tome kako prebija levičarskog hipija, samo da bi vreme prošlo. Po svojim tekstovima, „Generacija bez budućnosti“ prevazilazi čak i nacionalizam radničke klase svojstven skinhedsima koji su slušali „oi“ i krupnim koracima korača ka žanru „Rock against Communism“ (Rok protiv komunizma) koji od ostalih vrsta muzike ne razdvaja toliko muzički stil koliko krajnje nacistička i rasistička lirika. Predvodnička grupa ovog žanra, koji je među skinhedsima svih zemalja preuzeo apsolutni primat, bio je britanski „Skrewdriver“ sa pesmama poput „White rider“ (glorifikuje Kju Kluks Klan) i obrade „Sweet home Alabama“ u kojoj se veliča otpor američkih Južnjaka Jenkijima. Začudo, „Generacija bez budućnosti“ se u svojim pesmama bavi istom tematikom. U „Krstu u plamenu“ (simbolika je vrlo jasna) oni pevaju o čoveku kojem su došli stranci i uzeli sve što je imao, ali će njegova „osveta biti krst u plamenu“. Slično je i sa „Da je Jug pobedio“, gde lamentiraju nad porazom snaga Konfederacije od Unije u američkom Građanskom ratu. Toliko o „levičarskoj revolucionarnosti“ Stefanovićeve grupe.

Kao što smo videli, nije toliko neuobičajeno da čovek koji je potpuno svoj život posvetio političkoj borbi iz jedne ideologije pređe u drugu. I to je, u slučaju da se radi o iskrenim namerama, nešto sasvim legitimno. Problem je kada se ideologija, pripadništvo, vernost menjaju iz pragmatizma, oportunizma, interesa i sopstvene koristi. Moglo bi se pomisliti da je to slučaj i sa Borislavom Stefanovićem da on u svojoj biografiji ima samo prelazak iz mladalačke „skinhed faze“ u fazu aktivnog levičarstva. To, nažalost, međutim, nije slučaj. Borko „pregovarač“ Stefanović je svoju političku karijeru započeo u Ministarstvu spoljnih poslova gde ga je zaposlio stric Mirko Stefanović, a do pozicije drugog čoveka MSP progurao bivši šef srpske diplomatije Vuk Jeremić naivno verujući da gaji odanog i sposobnog saradnika koji će uz njega biti uvek, kakve god nedaće da ih snađu. Od svega ovoga, Stefanović je pokazao jedino da je sposoban – za izdaju. Jeremiću je zabio nož u leđa prvom prilikom, kada je vatreni ministar ušao u sukob sa svojim političkim ocem Borisom Tadićem oko rezolucije o Kosovu koja je trebalo da se izglasa u Generalnoj skupštini UN septembra 2010. Jeremić je od svoje „nacionalističke“ verzije rezolucije ustuknuo tek po ulasku u ozbiljan sukob sa Tadićem i uz ozbiljnu mučninu, jer je bio uveren da bi ovakva rezolucija, koja je bila krajnje povoljna po interese Srbije, dobila većinu u svetskom parlamentu. Posle toga njegov i Tadićev odnos nikada više neće biti isti. Ali isti neće biti ni njegov i Stefanovićev odnos, jer je mladi jurišnik procenio da bi mogao da iskoristi priliku i postane kalif namesto kalifa, odnosno da od svog političkog tvorca preuzme vođenje MSP. Nešto kasnije Stefanovićevu prevrtljivost osetio je i srpski narod na Kosovu. Prvo ih je gurnuo na barikade na administrativnim prelazima sa Srbijom, a onda ostavio na milost i nemilost Kforu. U istom maniru i na isti način prošao je ubrzo i Tadić, kojem je Stefanović principijelno okrenuo leđa po porazu na predsedničkim izborima 2012. i priključio se pučističkom krilu DS, predvođenom Draganom Đilasom. Ni Đilas nije dugo mogao da računa na odanost principijelnog Stefanovića, koji je i njemu okrenuo leđa na prvoj krivini i pridružio se krilu predvođenom Bojanom Pajtićem.

Da ne pominjemo neoliberalizam, koji Stefanović sada levičarski pljuje, a koji je, u najmanju ruku indirektno podržavao u vreme dok je na vlasti bila njegova stranka i ministar bio Božidar Đelić, čovek koji iskreno veruje da je neoliberalni kapitalizam najbolji mogući ekonomski pravac. A ni sprega vlasti i banaka nije u Srbiji uspostavljena u vreme vladavine njegove stranke i ekonomske politike koju su oličavali Đelić i Dinkić. Stefanović je sve to vreme, u svojoj kancelariji u MSP, maštao o socijalnoj pravdi i jednakosti koju su osmislili Marks i Engels, Kastro i Če Gevara.

Pametnom je sve ovo dovoljno. Dovoljno da zaključi daBorislav Stefanović jeste hijena koja dlaku menja, ali ćud ne menja. Njegova dlaka jesu vernost i ideologija koje menja po potrebi, a ćud su sebični interesi i oportunizam.

[/restrictedarea]