Kulturu ubijaju, zar ne!

Pisci o kulturnoj politici

Piše Mila Milosavljević

Iznuđeni zaključak i stav Sindikata pisaca Srbije izrečen na nedavno održanoj tribini pod nazivom Ko ubija kulturu Srbije upozorava: „Na delu je sinhronizovani, dalekosežni postupak, vešto režirani podmukli akt ubijanja kulture Srbije. Ko, zašto i kako – na nama je da to istražimo, uočimo i odgovorno sprečimo ovu antisrpsku eutanaziju. Kultura Srbije i jeste osnovni postulat našeg nacionalnog bića i postojanja“

Prva u nizu najavljenih tribina pod nazivom Ko ubija kulturu Srbije održana je protekle nedelje u Beogradu (u Francuskoj 7) u organizaciji Samostalnog sindikata pisaca Srbije i Koordinacionog odbora umetničkih udruženja Srbije. Među govornicima koji su ovom prilikom izneli svoje stavove i mišljenja, posebno na temu novog Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi koji bi uskoro trebalo da se nađe u proceduri usvajanja u Skupštini, i o stanju u kulturi u Srbiji danas, javnosti su se obratili Dragan Tomić, predsednik Sindikata pisaca Srbije, Adam Puslojić, književnik, Dragan Mraović, književnik i prevodilac, Miljurko Vukadinović, predsednik Koordinacionog odbora umetničkih udruženja Srbije i dramski pisac Miladin Ševarlić.

Otvarajući tribinu u Francuskoj 7, predsednik Sindikata pisaca Dragan T. Tomić rekao je, između ostalog, da se kultura Srbije urušava poslednjih četvrt veka, tako da se čini da sve više tonemo u ponor primitivizma u svim oblastima života a tome doprinose mnogi vidljivi i nevidljivi razlozi, kao i narod doveden u zabludu da će mu neko sa strane doneti životno blagostanje, a naročito tirade političara i angažovano predstavljanje u novinama i na televiziji. On je predložio da u nizu planiranih tribina u Francuskoj 7 u narednom periodu a pod sloganom Ko ubija kulturu Srbije bude omogućeno umnim ljudima, pre svega patriotama, da ukažu na sve aspekte problema u kulturi radi iznalaženja puteva za njen preobražaj.

Adam Puslojić smatra da novi zakon o kulturi predstavlja pre svega – hajku na umetnike (između ostalog što u izradi Nacrta nije učestvovao ni jedan jedini umetnik) te da ga u tom kontekstu treba i tretirati. On je, na samom početku svog izlaganja, uputio pitanje ministru Ivanu Tasovcu zašto se oglušio o stavove, sugestije, predloge i primedbe na Nacrt zakona, koji su mu upućeni od strane Koordinacionog odbora umetničkih udruženja Srbije, kao i Samostalnog sindikata pisaca.

NEADEKVATNI EUFEMIZMI Podsetimo, Koordinacioni odbor reprezentativnih umetničkih udruženja Srbije na adresu Ministarstva kulture i informisanja, tačnije Radne grupe za izradu Predloga zakona o kulturi, dostavljao je u više navrata predloge i primedbe na Nacrt novog zakona o kulturi. Najpre je to bio Predlog za izmene i dopune Zakona o kulturi (od 1. 12. 2014.) zatim izneti stavovi i primedbe na drugu verziju Nacrta na javnom čitanju u Narodnoj skupštini Srbije (29. 12. 2014.) da bi konačno uputio predloge i primedbe na koje, kao i na prethodna obraćanja, povratno, na njegovu adresu, nije stigao nikakav odgovor od strane nadležnih u Ministarstvu kulture.

Među pitanjima koje je Puslojić javno, sa tribine u Francuskoj 7, uputio ministru Tasovcu jesu ona koja se odnose na ukidanje nacionalnih priznanja, a jedna od najvažnijih primedbi (predloga) odnosi se na sam naziv spornog zakona. Naime, iz Koordinacionog odbora predlažu da se zadrži dosadašnji naziv koji glasi Zakon o kulturi, budući da sadržaju ovog zakonskog teksta ne odgovara naziv Zakon o javnom interesu u kulturi.

„Već i sam njegov naziv osporavate i predlažete neke opširne i opskurne, a neadekvatne eufemizme (evo jednog od bisera: Zakon o javnom interesu u kulturi!) čime se zatura, zamagljuje i zatire suština samog pojma kulture. Te sugestije, stavove i primedbe, između ostalih, uputili su na raspravama i u vidu zvaničnih dokumenata – Koordinacioni odbor umetničkih udruženja Srbije i Nacionalni savet za kulturu (takoreći, Vaš prvi savetnik, zar ne?). Kakva je to onda otvorena i javna rasprava, kada Ministarstvo usvaja samo svoje nacrte? Zar ste vi jedini u ovoj Srbiji? A to, baš najčešće, Vi lično, gospodine ministre. Ogradite se od svega toga bar malo i odgovorite nam: usvajamo jedan predlog, dva, tri… ovaj i onaj, od toga i toga, zbog toga i toga, da znamo i mi. I zar to nije lepo vaspitano, demokratski i kolegijalno, umetnički zdravo i srpski korisno – za Srbiju i svet?“, kaže Puslojić.

[restrictedarea]

On smatra da novi nacrti zakona o kulturi ugrožavaju onaj prvi i pravi interes u kulturi –samo biće i puni smisao kulture i umetnosti u Srbiji.

„Zašto i kako možete smatrati nebitnom, nepotrebnom (dostojnom zakonskog izopštenja i svojevrsne eutanazije) kulturu Srbije? Dokažite nam već jednom da to nije tako (pitanje Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti je naprosto budžetsko pitanje, a nipošto plod Vaše inventivnosti i dobre volje!)“, naglašava Adam Puslojić, zahtevajući od ministra Tasovca da, kako kaže, ne skriva svoje lice iza brige za nacionalne institucije kulture, jer „to nije lepo, pristojno, otmeno i viteški“, te da je „puštanje u pogon ona dva sata“ – samo „klokotristička atrakcija i jeftin opsenarski trik“.

USLOVI ZA ZAŠTITU SRPSKOG JEZIKA Nemerljive posledice, prema mišljenju Miljurka Vukadinovića, predsednika Koordinacionog odbora umetničkih udruženja Srbije, ukoliko se predloženi Nacrt zakona o kulturi usvoji, odrazile bi se dalekosežno, načinivši ogromnu štetu. Među najštetnijima svakako je i Nacrt o ukidanju ustanova kulture i drugih organizacija od javnog interesa za Republiku Srbiju (Narodni muzej, Narodno pozorište). ,,Članom 86 Zakona ukinut je Zakon o delatnostima od opšteg interesa u kulturi iz 1992. godine, kojim su bile utvrđene poimenično ustanove kulture i druge organizacije od opšteg interesa za Republiku i način njihovog prioritetnog finansiranja, a ovim Nacrtom se ukidaju ustanove kulture od nacionalnog značaja i način njihovog prioritetnog finansiranja, kao i institut priznanja za nacionalni doprinos kulturi; zakonski tekst se prevashodno bavi osnivanjem i radom ustanova kulture, reprezentativnošću udruženja u kulturi i statusom samostalnih umetnika i izvođača kulturnih programa i načinom njihovog finansiranja, te je to zakon o kulturi kao osnovni zakon, a ne zakon o (opštem) javnom interesu u kulturi“, stoji, između ostalog, zabeleženo u poslednjem obraćanju Koordinacionog odbora reprezentativnih umetničkih udruženja Srbije Ministarstvu kulture.

Ne manju važnost Odbor je dao pitanju zaštite srpskog jezika i ćiriličnog pisma, smatrajući nespornom činjenicu ,,da tuđi jezik i latinično pismo ugrožavaju već u velikoj meri srpski jezik i ćirilično pismo iako su ustavne kategorije“.

Kako stoji u gorepomenutom Predlogu ,,jezik i pismo su osnovni stubovi nacionalne kulture, kojima se čuva i nacionalna svest srpskog naroda. Putem kulture (izdavaštvo i drugi mediji) treba pospešivati upotrebu ćiriličnog pisma a time i čuvati srpski jezik“, kao i da se u tom pravcu u članu 4 Nacrta (član 6 Zakona) doda nova alineja koja glasi: „Obezbeđivanje uslova za zaštitu srpskog jezika i ćiriličnog pisma“.

Iz istih razloga predloženo je da se zadrži stav 2 člana 11 prve verzije Nacrta zakona kojim se obavezuju ustanove kulture da u svojim programskim sadržajima realizuju najmanje 40 odsto (prema Predlogu Koordinacionog odbora, to znači 60 odsto) domaćeg stvaralaštva, što treba da se odnosi i na radio i televizijske ustanove sa nacionalnom frekvencijom.

Među predlozima za izmene i dopune Zakona o kulturi koje je Koordinacioni odbor uputio Ministarstvu kulture nalazi se i taj da se u članu 5 stav 1 Nacrta (član 8 Zakona) u tački 1 izbrišu izrazi „izdavaštvo, knjižarstvo“, a u tački 2 izraz „produkcija“ i da se doda nova tačka 12 koja glasi: „12) izdavaštvo, knjižarstvo, prevođenje stručnih i naučnih tekstova, produkcija kulturnih programa i dela i stručna saradnja u delatnostima kulture“, i to stoga što navedeni poslovi u oblasti kulture ne spadaju u umetničke delatnosti u smislu stava 2 ovog člana te ih treba izdvojiti u posebnu alineju oblasti kulturnih delatnosti, kao što je to učinjeno članom 56 b Nacrta.

JER DELO OSTAJE I POSLE SMRTI Podjednako značajnim Koordinacioni odbor smatra pitanje predloga za ukidanje priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi (član 8 Nacrta, član 14 Zakona) i njegovo poistovećivanje sa „nacionalnom penzijom“, kako se, prema Vukadinovićevim rečima, u javnosti neosnovano govori.

Zbog nekih negativnih dešavanja u vezi sa dodelom ovog priznanja, koja se eventualnom revizijom mogu izbeći prilikom usklađivanja sa predloženim pravilnikom, ne treba ga ukidati. Ovo i zbog činjenice da istaknuti umetnici imaju vrlo niske osnovice penzijskog osiguranja u poslednjoj deceniji.

Svoj stav na temu nacionalnog priznanja u kulturi izložio je u okviru tribine i Dragan Mraović, nadasve utemeljen u činjenici da nacionalna priznanja postoje i u drugim državama, u ovakvom ili drugačijem obliku, jer je „umetnost trajna vrednost i delo ostaje i posle smrti umetnika, odnosno postaje nacionalno dobro koje koristi društvo u raznim funkcijama, a najviše u obrazovanju i opštoj kulturi“, te sa tog stanovišta „umetnici imaju moralno pravo da očekuju da deo tog kapitala služi obezbeđivanju njihove ekonomske i kulturne egzistencije“.

Mraović je podsetio da je priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi, odnosno kulturi nacionalnih manjina „regulisano važećim Zakonom o kulturi te da je nadležni resor vlade, Ministarstvo kulture i informisanja Srbije, suspendovalo proces dodele nacionalnih penzija 2013. godine, navodno zbog nejasnih kriterijuma, koji inače belodano postoje u svakom konkursu, stvarajući konfuznu situaciju i ohrabrujući one koji u tome vide potvrdu svojih negativnih uverenja o neosnovanosti ovog priznanja“.

„Uostalom, većina zemalja ne samo da ima nacionalno priznanje već i socijalni stimulans. Dakle, pored nacionalnog priznanja za izuzetne umetnike, svim ili svim ugroženim umetnicima se isplaćuju redovna mesečna izdržavanja, plaća im se smeštaj za stare. Ako nema osnova za ove nagrade, zašto onda sportisti imaju te iste nagrade? Kako to da niko ne traži ukidanje istog priznanja sportistima?“, pita se, između ostalog, Mraović. On je izneo podatke o podršci i nagrađivanju umetnika u drugim državama, poput Nemačke, Ruske Federacije, Švedske, Makedonije, Crne Gore, Argentine, Rumunije, Austrije, Lihtenštajna, Švajcarske, Irana, SAD i Bugarske, koja upravo novim Zakonom o kulturi uvodi nacionalno priznanje.

U ČVRSTOM ZAGRLJAJU MONDIJALIZMA Na tribini u UKS oglasio se i Miladin Ševarlić, koji je svoj tekst naslovio sa Kulturna okupacija Srbije, gde ističe da ,,stanje u srpskoj kulturi nije i ne može biti drugačije nego opšte stanje što ga diktira duh vremena, ali i naša sposobnost da mu se odupremo. Živimo, dakle, u čvrstom zagrljaju mondijalizma, gde pojedinačne kulture gube svoje osobenosti i svoje tradicionalne korene: u eri globalizacije, u vlasti bankara, gospodara sveta, koji su od čovečanstva napravili rulju proizvođača i potrošača materijalnih dobara“.

„Srpskom kulturnom scenom šepure se ‚evropejci‘ i ‚demokrate‘ iz centrala za dekontaminaciju, deratizaciju i denacifikaciju srpske kulture. To su oni što su zbrisali sa javne scene sve koji drugačije misle. To su oni koji se brčkaju u brlogu silovane i zgažene srpske kulture, pod okriljem svojih moćnih i nepismenih političkih patrona. Ljudi koji drugačije misle, koji ne gube svest o tome ko su i odakle potiču, koji ne pristaju na ulogu duhovnih kvislinga – već petnaestu godinu nemaju pristupa ni medijima ni bitnim kulturnim institucijama, ni manifestacijama, niti finansijskim sredstvima za ostvarenje svojih umetničkih projekata“, kaže Ševarlić i dodaje da od Seče knezova 1804. godine srpski narod nije bio bliže istorijskom ponoru nego što je danas.

„Ono malo Srbije što je ostalo rasparčava se i dalje, ono što je vredelo opljačkano je: srednji stalež je uništen, jedni jedu iz zlatnih tanjira, a drugi iz kontejnera, zemlja je svedena na protektorat imperije, što se, gazeći planetu, bori za ‚demokratiju i ljudska prava‘, one imperije koja je pre petnaest godina poslala ovamo ‚Milosrdnog anđela‘ sa ‚uranijumskim darovima‘“, izgovorio je još Ševarlić.

Među govornicima na prvoj tribini u Udruženju književnika Srbije svoj stav izneo je i Duško Novaković iz Srpskog književnog društva, koji je naglasio da je više nego ikada u ovom času važan jedinstven stav pisaca Srbije o svim suštinskim pitanjima koja se tiču esnafa.

PODMUKLI AKT UBIJANJA KULTURE Sa tribine je upućeno i otvoreno pismo Vladi Republike Srbije pod naslovom Ko ubija kulturu Srbije (podnaslov Iznuđen zaključak i stav Sindikata pisaca Srbije) kao i pitanja Ministarstvu kulture.

,,Suočeni smo sa najavom i namerom usvajanja novog zakona o kulturi u Skupštini Republike Srbije, čiji je Nacrt stavljen na uvid (na sajtu Ministarstva kulture i informisanja) a koji je u formalnom demokratskom postupku bio dostupan i kulturnim poslenicima i umetnicima da se oglase i iskažu sud o njemu. To je učinjeno. Bilo je i nekoliko otvorenih rasprava o toj značajnoj i osetljivoj materiji. Prirodno je: to je pitanje o osnovnom i sveopštem tretmanu i položaju kulture i umetnosti u Srbiji. Postavljeno je, s pravom, i pitanje samog pojma kulture u našoj zemlji i njenog zakonskog regulisanja i tretmana.

Kao posebna uvertira ovoj raspravi o smislu i značaju kulture danas u Srbiji, o njenom biću i budućnosti, sugerisana je, vešto vođena i izvedena svojevrsna zamena teza: u Srbiji, za kulturu i umetnost (kao i za druge značajne oblasti: nauka, prosveta i školstvo, zdravstvo…) u ovom času nema dovoljno sredstava, a u takvim društvenim i materijalnim uslovima (ekonomska oskudica i socijalna sirotinja) treba spasavati ono najbitnije: nacionalne institucije kulture. Niko ko je odgovoran i racionalan takav jedan princip ne može osporiti. Ali, problem i jeste u tome što je, u ovom konkretnom slučaju, samo svojevrsna opsena, koristoljubiva predstava i ‚koncert‘ za lakoverni i dokoni svet. Mnogo je bitnije šta je iza toga.

Iznuđeni zaključak i stav Sindikata pisaca Srbije jeste: na delu je sinhronizovani, dalekosežni postupak, vešto režirani podmukli akt ubijanja kulture Srbije. Ko, zašto i kako – na nama je da to istražimo, uočimo i odgovorno sprečimo ovu antisrpsku eutanaziju. Kultura Srbije i jeste osnovni postulat našeg nacionalnog bića i postojanja.“

[/restrictedarea]