Ima se – može se…

Piše Smiljka Isaković

Osnivanje Novog simfonijskog orkestra nastavak je akcije osnivanja Nove beogradske opere, idejnog vođe Predraga Goste, a finansijski je podržava Makris fondacija iz Amerike, čije će ime nositi novi orkestar

U ovoj godini beogradska muzička scena dobila je novi orkestar. I to ne kamerni nego, ni manje ni više, simfonijski. Osnivanje Novog simfonijskog orkestra nastavak je akcije osnivanja Nove beogradske opere, idejnog vođe Predraga Goste, a finansijski je podržava Makris fondacija iz Amerike, čije će ime nositi novi orkestar. Mnogi oduvek sanjaju o bogatoj tetki iz Amerike, pa se to Predragu Gosti i ostvarilo. Bogata tetka, koja vodi Makris fondaciju, udovica izvesnog violiniste grčkog porekla, Andreasa Makrisa, koji je 28 godina svirao u orkestrima Amerike, finansira izvođenje kompozicija svog supruga diljem zemaljske kugle. Ima se, može se. Sve ekstravagantniji projekti Predraga Goste omogućeni su nesebičnim finansiranjem udove Makris. Nova beogradska opera je već izazvala mnoge oprečne komentare, ali pošto nije zaživela, nikome ne smeta. Što se tiče Novog simfonijskog orkestra, situacija je malo složenija, jer ako u orkestru svira omladina, onda je to konkurencija Filharmoniji mladih „Borislav Pašćan“ i orkestrima Fakulteta muzičke umetnosti i mnogih muzičkih škola. Ako sviraju odrasli, to bi onda bio četvrti punkt gde bi na probe trčali jedni te isti muzičari, od Beogradske filharmonije ujutru do predstave u Narodnom pozorištu uveče.
Umetnički direktor i dirigent Predrag Gosta, na svečanom premijernom koncertu 31. januara u dvorani Kolarčeve zadužbine, oduševljeno je pričao publici o talentima koje je ovde zapazio i otkrio. Čini se da je u tom entuzijazmu dosta udela imala činjenica da i orkestar i sala u najam kod nas koštaju pet puta manje nego u Evropi. Koncertni program obuhvatio je romantičarske kompozicije Čajkovskog, Sibelijusa, Griga, Glinke, Bramsa, zatim Elgara, Bartoka i Andreasa Makrisa, naravno. U prvom delu programa, njegova kompozicija Helenska Odiseja zvučala je najcelovitije, sa balkanskim ritmovima u naznakama i istaknutom melanholičnom harfom. Za Simfonijsku poemu Finlandija (Sibelijus) i Fantaziju-uvertiru Romeo i Julija (Čajkovski) trebalo se pričekati bar neku godinu da se zvuk orkestra stabilizuje, pa tek onda pristupiti ovim komplikovanim, a kad se izvedu nevrhunski, i pomalo dosadnim delima. Novom ansamblu nedostaju duvači (a čuli smo da su većina pozajmljeni) jer su brojniji gudači akustički jači, pa se u nekim delovima Romea i Julije nije čula tema u duvačima, nego um-ca, um-ca, kontra ritam violina. Čak i u najbrojnijim gudačima nije se čula razmena i šetnja teme kroz sekcije, jer nedostaje i kontrabasova. Zvučni balans orkestra će se graditi vremenom, ako ga bude bilo, ali harfa mora biti naštimovana, i tačka, pogotovu kada ima tako istaknute deonice.
Finlandija, kao Sibelijusov finski patriotski manifest, ni u doba svog nastajanja nije pretendovala na neki bogati unutrašnji zaplet nego na gerilsko proturanje nacionalne muzike ispod radara cenzora Ruske imperije. Romeo i Julija Čajkovskog su već druga priča, sa dramaturškim elementima − uvod, zaplet, kulminacija, rasplet i smrt – koji zahtevaju duboku koncentraciju i vođenje velike kompozicije u jednom dahu. To ponekad nije uspevalo ni Karajanu. Drugi deo programa, lakšeg i popularnijeg karaktera, kulminirao je u prigodnoj muzici za krunisanje engleskog kralja Edvada VII Edvarda Elgara.
Novi simfonijski orkestar je na svoj prvi koncert privukao mnogo mlade publike, navijački se aplaudiralo kao na Danu škole. Štampani program je adekvatno ispratio koncert, sa svim relevantnim informacijama o programu − kompozitorima, delima i izvođačima. Ovakav program nije ekstravagancija, nego potreba, što ponekad naše etablirane institucije zaboravljaju. Inauguracija je protekla radno i svečano, a sada nastupa teži deo − kontinuitet. Ako se zaista ispuni san svakog muzičara o darežljivom sponzoru, želimo novom orkestru uspeh i trajanje. Bojimo se da je i ovo, kao mnogo puta ranije, šareni balon nade za našu kulturu, koji će se raspuknuti u sudaru sa realnošću. Predrag Gosta će uvek imati ideje, od kojih je veoma pozitivno odjeknulo prvo izvođenje barokne opere prošle godine, sa manjim ansamblom i velikim poznavanjem barokne muzike. Možda je ipak manje – više.