Milorad Vučelić / glavni urednik
Sa odvratnošću i nesavladivim gađenjem posmatram nepodnošljivu lakoću s kojom se neki, koji sebe nazivaju stručnjacima, zalažu za izbacivanje pet hiljada radnika naše čeličane u Smederevu, kad već nije prošao naum da se strancima (mada njima Amerikanci nisu stranci) pokloni imovina vredna više stotina miliona dolara. Kao da su rešili da nam oni sami nametnu sluđujuću i pijanu izreku po kojoj se i prosipa tamo gde ima.
Premijer Srbije Aleksandar Vučić odlučio je da učini nešto što gorenavedenim mudrim glavama na pamet nije palo. Da ne pokloni državnu imovinu „Esmarku“ i da ne podeli otkaze radnicima smederevske Železare, nego da sizifovski proba ono što ni mnogima pre njega nije pošlo za rukom – da od posrnulog giganta pokuša da napravi, ako ne profitabilno preduzeće, a ono barem firmu koja je kadra da sama isplaćuje plate svojim radnicima.
Kažu isti ti samozvani stručnjaci da pregovore s „Esmarkom“ nije ni trebalo voditi, nego odmah gostu uručiti poklon. Kažu i da su naši pregovarači svoj posao radili traljavo. A ispostavilo se da Amerikanci nisu hteli da pruže nikakvu garanciju, ni oko očuvanja radnih mesta, niti da se neće povući kada se potroše postojeće zalihe sirovina, iz čega se rodila osnovana sumnja da i ne žele bilo šta drugo osim da se ogrebu za resurse kojima Železara sad raspolaže. Što znači da bismo se kroz samo nekoliko meseci verovatno našli u istoj situaciji u kojoj smo bili juče kada je sa ekstraprofitom iz Srbije pobegao „Ju Es stil“, a u kojoj se nalazimo i danas, samo bez spomenutih sprženih resursa.
[restrictedarea]Evropska unija, koja nam toliko dobra želi i koja je uvek spremna da nam pritekne u pomoć, požurila je da nam saopšti da naša država ne može spasavati sopstvenu privredu, jer to ne samo da nije u skladu sa „Svetim pismom“ u vidu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU nego predstavlja i njegovo grubo kršenje. Država sme i mora da poklanja strancima, ali ne sme da pomaže svom narodu. To je principijelni stav EU. Spasavati svoju imovinu je ne samo smrtni greh nego je i potpuno nepotrebno, jer, kao što nam američki veleposlanik Majkl Kirbi nedavno reče, imovina jeste nebitna. Treba li nam više od ovoga da se konačno ozbiljnije zamislimo nad pitanjem koliko nam EU zaista želi dobro?
Iako je imovina nebitna, sva je prilika da je to Kirbi mislio na našu imovinu, i da se Amerikancima nimalo nije svidela Vučićeva odluka da ih liši dobre zarade na našoj imovini, to jest grbači. Vučićeva odluka je teška, ali hrabra, odgovorna i vredna otvorene podrške.
Isto tako im se sasvim sigurno nije svideo ni Vučićev sastanak sa njegovim mađarskim kolegom Viktorom Orbanom, koji se, za one koji veruju u koincidencije, pukom slučajnošću desio veče pred posetu Budimpešti ruskog predsednika Vladimira Putina. Ima u Srbiji i medija koji u koincidencije ne veruju pa su, eto, posumnjali da su Vučić i Orban kovali zaveru protiv naših američkih partnera. Pa kakvu bi to zaveru oni mogli da kuju kada je glavna tema bila pitanje energetike i rešavanje problema nastalog zbog vašingtonskog pritiska da se odustane od izgradnje „Južnog toka“? Upravo o ispunjavanju američke želje razgovarali su i Putin i Orban. „Južni tok“ je mrtav, živeo „Turski tok“. Pitanje je samo da li će stručnjaci biti srećni što je i ruski predsednik pokazao da nije zaboravio interese Srbije. A koliko su samo bili srećni pre dva meseca kada su mislili da ih je bacio u blato, obznanjujući smrt prethodnog projekta. On je u Budimpešti rekao da bi alternativni gasovod trebalo da ide preko srpske i mađarske teritorije dalje ka Evropi.
Ako nas sa Evropom, nekom novom igrom slučaja, ne bude spojio gasovod, spojiće nas dobrosusedski odnosi sa tek inaugurisanom predsednicom Hrvatske Kolindom Grabar Kitarović. Vučić je na inauguraciju, koju je karakterisalo kitnjasto, razvučeno i inferiorno podražavanje nekakve bečke operete začinjene jeftinom patriotskom patetikom, svakako trebalo da ode, ali nije trebalo da zvanično oćutimo njene prethodne ispade koje je sa izvesnom uzdržanošću upečatljivo okarakterisao bivši hrvatski predsednik Ivo Josipović, pominjući opaku i živu „ustašku zmiju“.
Nikome u Srbiji nije zasmetalo što je velelepnoj zagrebačkoj priredbi prisustvovao krem oličen u Marku Perkoviću Tompsonu ili Tomislavu Merčepu, ali je mnogima zasmetalo to što je predsednik Srbije odlučio da odlikuje ne samo Noama Čomskog, koji je već postao svetski simbol slobode, nego i uglednu profesorku Smilju Avramov. U tome je, u toj težnji za slobodom, pronađen dokaz da se Srbija vraća u mračne devedesete. U istom tonu, i to za Dan državnosti Srbije, karikaturista Dušan Petričić nam je sa naslovne strane „Politike“ objasnio da su junaci naše borbe za slobodu, od Miloša Obilića do srpskih vojnika u Prvom svetskom ratu i partizana u Drugom, bedni nasilnici koji danas prebijaju svoje žene. Nije ovo ni prvi, a nažalost, ni poslednji put da se Srbima, umesto borbe za slobodu, kao ideal preporučuje predaja. Predaja imovine, klečanje pred jačim, imitiranje drugih i odricanje od svoga.
Bilo bi nepravedno da se kada je već reč o inauguracijama i svečanostima ne pomene i proslava sedme godišnjice lažne države Kosova u Prištini. Odavno nije bilo tako idealnog sklada između jedne tvorevine koja počiva na nasilju, teroru, narko-trgovini, kriminalu i korupciji i tužnih i očajnih povorki stanovnika ove kvazidržave čija šetnja više podseća na zagrevanje pred bežaniju i egzodus nego na slavljenje nečega. Kao da se pred nama odvija predigra neke velike i zloslutne seobe naroda u kojoj će se Jevreji iseljavati (ne samo na poziv izraelskog premijera Benjamina Netanijahua) iz Austrije, Nemačke, Danske, Francuske da bi ustuknuli pred otvorenim nasiljem i ustupili svoje mesto nekim drugim narodima i veroispovestima.
Na samom kraju pomenimo da je ohrabrujuć poraz i povlačenje ukrajinskih vojnika i pripadnika naciparavojske iz Debaljceva na istoku ove zemlje. Polako se, korak po korak, približavamo željenom miru.
[/restrictedarea]
