0:0 za njih

Mogu li Srbi biti žrtve genocida?

Piše FILIP RODIĆ

Genocid je, kažu stručnjaci, zločin koji je najteže dokazati. Moderna sudska praksa navodi na još jedan zaključak – genocid je i zločin koji je najteže definisati. Kako bi inače bilo moguće da progon više stotina hiljada ljudi, nasumično ubijanje staraca i žena, ne budu genocid, a da to bude zločin počinjen isključivo nad vojno sposobnim muškarcima?

Kada je 19. septembra 1993. godine obilazio područje Medačkog džepa, nakon operacije hrvatskih snaga, komandant UNPROFOR-a, francuski general Žan Kot rekao je: „Nisam našao znakove života, ni ljudi ni životinja, u nekoliko sela kroz koja smo prošli. Razaranje je potpuno, sistematsko i namerno.“ Ako se delo koje odgovara ovom opisu ne može svrstati u genocid, pitanje je onda šta može. Koliko god bila grozna dešavanja u Srebrenici u julu 1995. godine, u tom istočnobosanskom gradiću je bilo znakova života i posle dolaska srpskih snaga, pa ipak, ovaj zločin je proglašen za genocid iako niko nikada nije tvrdio da je postojala namera da se potpuno i sistematski uništi sve muslimansko stanovništvo ove enklave. Ako je razlika u broju žrtava, zbog toga što je u operaciji Medački džep ubijeno „samo“ 88 ljudi, među kojima 26 osoba starijih od 60 godina uključujući i 17 žena, a u Srebrenici, kako se tvrdi, deset puta više, koji je onda to broj ubijenih i masakriranih donja granica za genocid?

U definiciji genocida – u drugom članu Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, koju je 1948. godine usvojila Generalna skupština UN ne pominje se nikakva brojka, nego je akcenat na nameri. „U ovoj konvenciji pod genocidom se podrazumeva bilo koje od sledećih dela, počinjenih s namerom da se potpuno ili delimično uništi jedna nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa: ubistvo članova grupe (naroda); uzrokovanje teških telesnih ili mentalnih povreda članovima grupe (pripadnici određenog naroda); namerno podvrgavanje grupe takvim životnim uslovima koji dovode do njenog potpunog ili delimičnog fizičkog uništenja; uspostavljanje mjera s namerom sprečavanja rađanja u okviru grupe (naroda); prinudno premeštanje dece iz jedne grupe u drugu“, piše u Konvenciji UN.

Prema svedočenju francuskog generala, u Medačkom džepu razaranje je bilo potpuno, sistematsko i namerno. Zašto onda nijedan sud, ni Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, ni Međunarodni sud pravde, nisu ovaj zločin proglasili genocidom, za razliku od Srebrenice? Dakle, ako nije problem u broju, onda mora biti u rodu (poreklu žrtava). Ako je problem u rodu, onda je odluka da jedno bude genocid, dok drugo to nije, čisto politička. Ali, sud ne bi trebalo da donosi političke odluke.

Sudsko politikantstvo Iskustvo nas, nažalost, uči da sud, pogotovo neki međunarodni, lakše donosi političke, nego pravne, odnosno pravedne odluke. Nije tu sporno samo pitanje definicije i odlučivanja o tome šta je genocid, a šta nije. Ovo pitanje može izazvati polemiku sa argumentima na obe strane. Postoje, međutim, odluke koje nikakvu dilemu ili polemiku o svojoj politikantskoj suštini ne mogu izazvati. Takve su odluke Međunarodnog suda pravde da se proglasi nenadležnim za tužbu SR Jugoslavije protiv NATO, ali da se proglasi nadležnim za tužbe koje su protiv SRJ, odnosno Srbije, za genocid podnele BiH i Hrvatska. Međunarodni sud pravde oglasio se 15. decembra 2004. nenadležnim za tužbu koju je SR Jugoslavija podnela protiv osam zemalja NATO zbog genocida i nelegalne upotrebe sile tokom bombardovanja 1999. U presudi, koju je saopštio predsednik Suda Ši Jiujong iz Kine, 15 sudija je jednoglasno zaključilo da SRJ u trenutku podnošenja tužbe 24. aprila 1999. nije bila članica UN, Konvencije o genocidu, niti Statuta Međunarodnog suda pravde, što su nužni uslovi za nadležnost Suda. U ovom slučaju, Sud je utvrdio da je pravni status SRJ u UN od 1992. do 2000. godine bio „protivrečan“ i „neodređen“ zato što zemlja nije bila isključena, ali joj nije bilo ni dozvoljeno da automatski nasledi status nestale SFRJ kao punopravne članice. Pravni status rešen je 1. novembra 2000. kada je zemlja primljena u UN kao nova članica. „Sud zaključuje da u vreme podnošenja tužbi, 24. aprila 1999, SRJ nije bila članica UN, ni, na osnovu toga, članica Statuta Međunarodnog suda pravde i da, sledstveno tome, nije imala pristup Sudu“, rekao je sudija Jiujong. Isti Sud se, međutim, proglasio nadležnim za tužbu koju je BiH 20. marta 1993. godine podnela protiv SRJ. Odluku o nadležnosti Međunarodni sud pravde doneo je 1996. Nadležnost je za Sud bila nesporna i u slučaju hrvatske tužbe protiv SRJ, koja je podneta 2. jula 1999, o čemu je odluka doneta 18. novembra 2008. Dakle, Sud je nenadležan za tužbu podnetu aprila 1999, ali je nadležan za tužbe iz marta 1993. i jula 1999. Sasvim logično.

[restrictedarea]

Pošto se Sud proglasio nadležnim, Srbija je na ove dve tužbe odgovorila protivtužbama. Tužba protiv BiH podneta je 23. jula 1997. i povučena je jednostrano, bez uslova da i BiH učini isti korak. Ovakvu, reklo bi se, sumanutu i neobjašnjivu odluku doneli su tadašnji šef diplomatije Goran Svilanović i zastupnik Srbije po ovoj tužbi Tibor Varadi. Odnos srpskih vlasti prema hrvatskoj tužbi bio je nešto mudriji i na nju je 4. januara 2010. odgovoreno protivtužbom koja nije povučena i s kojom se, ovoga puta, išlo do kraja. Kraj je, međutim, opet bio politikantski i onakav kako ga je zamišljala većina stručnjaka – „kompromisni“. Nijedna strana nije sve izgubila, niti je ijedna sve dobila. Obrazlažući odluku, predsednik Suda Peter Tomka naveo je da Hrvatska nije uspela da dokaže da je počinjen genocid nad Hrvatima, zbog čega Srbija ne može biti proglašena odgovornom ni po jednom osnovu. Oslanjajući se na presude Haškog tribunala, Sud je utvrdio da su JNA i druge srpske snage počinile teške zločine nad Hrvatima u istočnoj i zapadnoj Slavoniji, Baniji, Kordunu, Lici i Kninskoj Krajini. Počinjen je veliki broj ubistava civila kao zaštićene grupe. Zločini su počinjeni u okviru udruženog zločinačkog poduhvata radi trajnog uklanjanja hrvatskog stanovništva sa jedne trećine teritorije Hrvatske, koja bi zatim bila uključena u ujedinjenu srpsku državu. Ta zlodela, međutim, nisu bila počinjena s „genocidnom namerom“ da Hrvati budu uništeni kao etnička grupa, već da budu prisilno proterani, navodi Međunarodni sud pravde. „Hrvatska nije uspela da dokaže svoje navode da je počinjen genocid. Prema tome, iz ovog slučaja ne može proizaći pitanje odgovornosti po Konvenciji o genocidu. Niti može biti pitanja odgovornosti za neuspeh u sprečavanju i kažnjavanju genocida ili saučesništva u genocidu.“ Sud je dodao da Hrvatska nije uspela da dokaže plan za izvršenje genocida, kao ni direktno ili indirektno podsticanje na genocid. „Zato se hrvatska tužba u potpunosti mora odbaciti“, rekao je Tomka.

Sa druge strane, Sud je odbacio i protivtužbu Srbije jer je utvrdio da nad Srbima u Kninskoj Krajini, tokom operacije „Oluja“ u leto 1995, nije počinjen genocid i to oslanjajući se upravo na konačnu oslobađajuću presudu Haškog tribunala hrvatskom generalu Anti Gotovini, koja je toliko sporna da su povodom nje teške optužbe razmenile i same sudije Haškog tribunala. Međunarodni sud pravde utvrdio je da nije dokazano da su vlasti i snage Hrvatske imale „genocidnu nameru“ da krajiške Srbe unište kao etničku grupu, što je nužan uslov za genocid. Prema presudi, nije dokazano ni da je bilo nezakonitog, neselektivnog i namernog granatiranja srpskih gradova u Kninskoj Krajini.

Bizaran detalj je i da je za odbacivanje hrvatske tužbe glasalo 15 od 17 sudija – protiv  su bili brazilski sudija Kansado Trindade i ad hoc sudija iz Hrvatske Budislav Vukas, dok je odluka o odbacivanju srpske kontratužbe doneta jednoglasno, što znači da je protiv tužbe svoje zemlje i, nesporno, protiv interesa svoje zemlje, glasao i ad hoc sudija iz Srbije Milenko Kreća. Njegov izbor između profesionalnosti i patriotizma nije uzdrmala ni činjenica da je njegov hrvatski kolega glasao kako je glasao pre njega.

Civilizirano prihvaćanje presude Da je presuda pre politikantska nego pravična ili pravna, dokazuju i reagovanja političara i stručnjaka sa obe strane. Ona je toliko dobro izbalansirana da su obe strane u njoj našle da nije sve crno, da postoje i dobre stvari u njoj i za Hrvatsku, i za Srbiju, pa čak i da su i jedna i druga zemlja na izvestan način ostvarile pobedu.

Novoizabrana predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović rekla je da je „iz obrazloženja presude jasno ko je bio agresor, a ko žrtva“ i dodala da je Sud utvrdio da su na teritoriji Hrvatske počinjeni teški zločini, teška kršenja ljudskih prava i međunarodnog humanitarnog prava, koje su počinile srpske snage i JNA, ali da obim tih zločina nije dovoljan da se proglase genocidom. Sa druge strane, predsednik Srbije Tomislav Nikolić našao je za shodno da kaže vrlo sličnu stvar: „Iako protivtužba Srbije nije usvojena, Međunarodni sud pravde je utvrdio da su vlasti Republike Hrvatske bile svesne da će vojna akcija ‚Oluja‘ dovesti do proterivanja civilnog stanovništva. Na ovaj način, i od strane najviše pravne institucije UN potvrđeno je da su hrvatske snage počinile masovne zločine prema Srbima u Hrvatskoj“, rekao je predsednik Srbije. Da li se ovde radi o dve zemlje i dve presude, ili samo o jednoj zemlji i jednoj presudi?

I ministri pravde dveju zemalja oglasili su se u sličnom tonu. Kako u odnosu na svoje šefove države, tako i u odnosu jednog prema drugom. „Kad sagledamo ono što je Sud rekao, vidimo da je ponovo potvrđeno ono što smo oduvek tvrdili, a to je da je na Hrvatsku izvršena agresija i da su je izvršile srpske snage, vojska JNA i, ono što je najvažnije, da je sve bilo vođeno i organizovano u Srbiji“, rekao je hrvatski ministar pravde Orsat Miljenić. Njegov srpski kolega, Nikola Selaković, napravio je piruetu uspevši da zaključi sledeće: „Konstatujući da nije izvršen genocid nad krajiškim Srbima, Sud je prvi put opovrgao jednu tvrdnju koja je stalno iznošena od hrvatske strane, tvrdnju koja se provlačila i kroz Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, a to je da su krajiški Srbi – citiram njihovu tvrdnju, ‚napustili Hrvatsku na poziv rukovodstva Srbije‘.“ Kako to, ministre, negiranje hrvatskog genocida negira i tvrdnju o samovoljnom odlasku Krajišnika sa svojih ognjišta? Pa tako što je, kako kaže Selaković, „prvi put Međunarodni sud pravde opovrgao takvu tvrdnju, rekavši da je odlazak Srba iz Hrvatske posledica vojne akcije ‚Oluja‘, koja je bila namerno organizovana od strane hrvatskog vojnopolitičkog rukovodstva“. Pa onda tek ne treba izražavati nikakvo zadovoljstvo presudom koja je konstatovala da je izvršen nameran i organizovan progon čitavog jednog naroda, što nije genocid.

Najživahniju izjavu dao je, međutim, premijer Hrvatske Zoran Milanović, koji je rekao: „Odluku Suda moramo poštivati, ona je pravomoćna i na nju žalbe nema. Nismo zadovoljni odlukom, ali je na civiliziran način prihvaćamo.“ Sva sreća, jer vrlo dobro i iskustveno znamo da ne bi bilo kraja mašti kada bi odlučili da je prihvate „necivilizirano“.

Kada se sve u vezi sa suđenjem i presudom Međunarodnog suda pravde sagleda, stiče se neodoljiv utisak da doneta presuda predstavlja kompromis, a kompromis nikako ne može biti pravda. To najmanje može biti pravda za narod koji je nekada činio trećinu stanovništva jedne države, a danas je na nivou statističke greške. Ako to nije genocid, šta je onda?

[/restrictedarea]

 

Propuštena prilika

Posle Jasenovca i Aušvica
Malo je trebalo pa da na sudu
Srbi, onako, zarad vica
Prvi za genocid kažnjeni budu.

(„Crno ispod noktiju“, Milovan Danojlić, „Plato“, 2009)