Višemedijska umetnost – realnost, a ne utopija

Piše Vladan Radovanović

Povodom iskaza Dejana Đorića, objavljenih u Pečatu, u brojevima 233/2012. i 351/2015.

Čitaocima bih se kratko predstavio kao umetnik koji stvara u više oblasti − muzici, slikarstvu, književnosti i višemedijskoj umetnosti, kao teoretičar koji se bavi istim pomenutim oblastima umetnosti, i kao doskorašnji predavač na doktorskim studijama na Grupi za višemedijsku umetnost u okviru Interdisciplinarnih studija Univerziteta umetnosti u Beogradu (sajt: www.vladanradovanovic.rs).
Svakako, bilo je i ranije povoda da reagujem na pojedine tekstove Dejana Đorića, objavljene u Pečatu, iz oblasti umetnosti, gde se u negativnom kontekstu pominje i moje ime, ali sam pretpostavio da će to pominjanje biti jednokratno, pa sam odlučio da se uzdržim od reagovanja. Pošto Đorić nije odustao od napada na moje stvaralaštvo i na osobe koje su povezane s mojim teorijskim i edukativnim aktivnostima, ovog puta bih ipak reagovao na izvesne iskaze iz tekstova „Rudnik zlata i đubrišta“, Pečat 233/2012, i „Umetnost protiv publike“, Pečat 351/2015. U tim iskazima se ili obezvređuje moje stvaralaštvo, ili višemedijsko stvaralaštvo mojih bivših studenata, ili se iznose netačni podaci o nastanku grupe „Mediala“ i o njenim osnivačima, uz vezivanje moga imena za sve to na neprikladan način.
Đorić je izbegao da u tekstu „Rudnik zlata i đubrišta“ iznese lični sud o vrednosti moga stvaralaštva i pozvao se na izjave Siniše Vukovića, Milovana Vidaka i Ljube Popovića. Nije bitno, ali je verovatno da Đorić te negativne sudove o mome stvaralaštvu nije izneo kao svoje jer bi time protivrečio sopstvenim ranijim afirmativnim sudovima o istome stvaralaštvu, objavljenim u brojnim tekstovima, među kojima su: „Pustolina knjiga savršenstva“, Likovni život br 38/39, april/maj/juni 1992; „Avangardan pre avangarde“, Duga br. 537, oktobar 1994; „Rodonačelnik srpske avangarde“, u: Vladan – sintezijska umetnost, Narodni muzej Kragujevac, 2005; „Skrajnuti srpski Dišan“, Pečat 79/2009. A svakako je bitno kojim se iskazima trojice pomenutih umetnika Đorić poslužio da bi obezvredio moje stvaralaštvo. On navodi da je Vuković rekao kako je moja umetnost „obična koještarija“, da je Vidak „slično mislio“, i da „tog eksperimentatora nije štedeo“ ni Popović. Pošto te opaske delom pokazuju nizak intelektualni nivo kritičke misli lišen argumentacije, a delom su neodređene, one se ne mogu opovrgnuti. Pored toga, u ovom slučaju to ne bi bilo ni umesno budući da ih Đorić nije sam izrekao.
Netačni su Đorićevi navodi o osnivanju „Mediale“. U okviru obaveze da se prvo odredi pod kojim uslovima prihvatamo važenje nastanka izvesne grupe, smatram da se njen nastanak −što proizlazi i iz svekolike umetničke prakse – dešava onda kada se u određenom trenutku predloži ime, obrazuje ideja i oko njih okupi grupa pobornika. Svaka sličnost poetike određene grupe s nekim prethodnim idejama može samo predstavljati njen nagoveštaj, a nikako pravi početak. Naziv „Mediala“ datira od 24. novembra 1957. godine, kada je predviđeno da se tako nazove list koji se želeo pokrenuti. Leonid Šejka i Miro Glavurtić su, u okviru grupe „Baltazar“, 27. novembra 1957. godine skicirali manifest u kojem se pominje i „Medialno društvo“. „Baltazar“ je raspušten februara 1958. godine, a potom su Šejka, Glavurtić i Olja Ivanjicki obrazovali „Medialu“. I tročlana grupa i osnove njene poetike formirani su, dakle, pre meseca maja 1958. godine, kada sam i ja pozvan da se priključim. U vezi s tim, Đorić kaže da je teza Siniše Vukovića „o počecima ‚Mediale‘ oko 1951−1952 godine“ za njega jedino „prihvatljiva, jer je istorijski isto toliko tačna kao i podatak da je 1958. godine na prvoj izložbi u Domu omladine u Beogradu osnovana grupa“ − misli se na „Medialu“. Međutim, ta teza je neprihvatljiva i s obzirom na gorenavedene kriterije nastanka grupe, kao i u pogledu raspoloživih činjenica, te je i prvi navedeni podatak – da početak „Mediale“ pada oko 1951−1952 godine − „istorijski isto toliko“ netačan kao i drugi – da je „Mediala“ osnovana tek na svojoj prvoj izložbi, juna 1958. I inače, bez obzira na činjenice, tvrdnje da početak „Mediale“ pada 1951−1952 godine, a da je ona osnovana tek na svojoj prvoj izložbi, juna 1958, same po sebi su u koliziji!
Povodom polemike oko nastanka „Mediale“ i imena njenih osnivača na stranicama lista Politika, netačna je i Đorićeva tvrdnja da sam ja „iz pozadine vodio tu polemiku“. Polemiku su inicirale Vukovićeve tvrdnje i izjave njegove supruge da je on jedan od osnivača „Mediale“. Glavni urednik monografije Mediala Gradimir Madžarević dao je razložan odgovor, zasnovan na činjenicama. Pošto osnivač izvesne grupe ne može biti neko ko se u nju uključio godinu dana posle njenog osnivanja, Siniša Vuković ne može biti jedan od osnivača jer je u „Medialu“ ušao tek 1959.
Naravno, mogu da odgovorim i na Đorićevo pitanje koje je ostalo „nejasno“: „zašto je toliko Vladanu Radovanoviću… važno da se prikaže kao jedan od osnivača ‚Mediale‘ kada ju je, razočaran njenim delovanjem, napustio i okrenuo se sasvim drugačijoj, avangardnoj umetnosti“. Nikada mi nije bilo važno da se „prikažem“ kao jedan od osnivača te grupe, ali mi je važno da se očuva istinitost onog dela istorije čiji sam bio svedok. Đorić treba da se seti kako je pisao o mojoj avangardnosti „pre avangarde“ i o mom rodonačelništvu „srpske avangarde“. Jer, već sam uveliko bio na tragu avangarde od 1953. godine (reč-lik-zvuk, kasnije vokovizuel, od 1954; prekonceptualni projekti ili projektizam, od 1954; preminimalistički Korali, od 1955; taktilna oblast, od 1956; polimedij, od 1957) − do maja 1958, kada sam prišao „Mediali“, od koje nisam ništa primio niti sam imao šta da se tek tada, kada sam je napustio početkom 1959, „okrećem sasvim drugačijoj, avangardnoj umetnosti“. Toj umetnosti bio sam već okrenut i pre zajedničkog izlaganja s grupom „Mediala“.
Mislim da Đorićeve tvrdnje o tome šta sam ja njemu rekao u privatnom razgovoru ne predstavljaju nešto što bi trebalo objaviti u časopisu ranga Pečata. A čak i da imam, kako Đorić piše, „loše mišljenje o Siniši Vukoviću“ i da Milovana Vidaka smatram „običnim zanatlijom“, zašto bi me trebalo zbog toga osuđivati, kad i sami dotični umetnici, sad uključujući i Ljubu Popovića, takođe izriču nepovoljno mišljenje o mome stvaralaštvu, što je, za Đorića, sad najednom sasvim u redu!
U tekstu „Umetnost protiv publike“, Đorić ističe kako ni ja nisam sposoban da uvidim „koliko je bila loša prva generacija“ mojih „đaka sa postdiplomskih studija, reč je o jednoj od najgorih izložbi koje su se tada mogle videti u Galeriji SKC a ne treba sumnjati da su sadašnje generacije još gore“. Ja jesam predložio osnove za formiranje oblasti višemedijske umetnosti koja će se negovati na Interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu, ali studente su, sem mene, edukovali i drugi profesori: mr Čedomir Vasić, dr Melita Milin, dr Nikola Šuica, mr Branimir Karanović, mr Srđan Hofman, dr Mileta Prodanović, dr Jovan Ristić i drugi. Đorić o toj prvoj izložbi višemedijske umetnosti u Srbiji donosi vrednosni sud iako o istoj oblasti ne poseduje znanje, ni spremnost da se u nju uživi, te otuda niti kompetenciju. Koliko on poznaje tu oblast, najbolje pokazuje ono što je o sintezi umetnosti pisao u svojoj knjizi Stvarnost umetnosti – uvod u studije realizma. U završnom poglavlju autor iskoračuje iz svojih kompetencija za bavljenje realizmom u plastičkim umetnostima i prelazi na područje sveukupnog umetničkog dela i polimedijske sinteze umetnosti. Đorić piše: „Sveukupno umetničko delo je neka vrsta nadstila … i pre je teorijski fantazam nego umetničko ostvarenje.“ U drugom citatu ističe da je polimedijsko više „u sferi utopijskog nego konkretnog“. Krajnje je problematično tvrditi da brojna pozorišna dela, baleti, opere, Vagnerov „gezamtkunstverk“, višemedijska ostvarenja futurizma i dadaizma, Skrjabinov Prometej, zvučni filmovi, zvučni video-radovi, multimedijalna i intermedijalna ostvarenja predstavljaju puke teorijske fantazme i utopije, a ne realna umetnička ostvarenja. Mislim da stoga, na osnovu svoga nepoznavanja sinteze umetnosti i nepriznavanja da ta oblast realno postoji, Đorić ne može legitimno doneti bilo kakav vrednosni sud ni o toj oblasti u celini niti o pojedinačnim delima višemedijske umetnosti. A posebno je neodgovorno na neviđeno prosuditi kako nema sumnje „da su sadašnje generacije“ višemedijskih umetnika „još gore, u odnosu na lošu, prvu generaciju“. Uostalom, ako je nešto utopijskog karaktera, dakle trenutno ne postoji, kako bi ostvarenja sadašnjih generacija mogla biti još gora kad ne postoje! Naravno, mogu se navesti i mišljenja potpuno suprotna ovoj osudi. Kosta Vasiljković, doajen naše likovne kritike, povodom izložbe „Višemedijska umetnost“, održane prošle godine u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, između ostalog, piše: „Taj ukus haotičnosti i besmisla (podržan stanjem srpskog društva) na sjajan način amortizuje nedavna izložba ‚Višemedijska umetnost‘… u autorskoj koncepciji Vladana Radovanovića… Tako je najzad ta umetnost, decenijama zapostavljana ili tretirana kao alternativa i andergraund, zadobila dignitet evropski oficijelne umetnosti, zahvaljujući savesti, energiji i znanju profesora Vladana Radovanovića i Čedomira Vasića.“ (Književne novine, oktobar−novembar 2014). I na stranu sve to, ali smatram da vrhunac kritičareve neodgovornosti predstavlja brisanje nemilosrdnim, ahtisarijevskim potezom osam generacija i oko šezdeset umetnika koji su se hrabro upustili u studiranje jedne krajnje složene oblasti čiji je program akreditovan od strane Ministarstva prosvete i nauke.
Na kraju, nameće se da bi kritičar uglednog lista kakav je Pečat trebalo da bude bolje obavešten i o pristupima umetnosti koje nije kadar da doživljajno prihvati, da ne bi smeo da tako često pada u kontradikcije i, što je najvažnije, da bi morao prevazići isključivost i uskogrudost u pogledima i automatsko anatemisanje gotovo sveg modernog i avangardnog.