Umetnost protiv publike

Piše Dejan Đorić

Odlaziti u beogradske galerije (van prestonice je malo bolje stanje) postalo je vid kontrainicijacije, hod po mukama, nepodopština koja bi bila komična da nije tragična. Sa jedne strane su manje poznati kritičari, istoričari umetnosti, kolekcionari, mediji i galerijski sistem nove umetnosti, a sa druge sirota publika

Na početku prikaza prošlogodišnjih likovnih dešavanja treba primetiti da je važnije istraživati sistem, odnose i uslove u kojima dolazi do umetničkih pojava nego isticati same izložbe. Isto tako je bolje baviti se više negativnim vidovima, jer su većinski i medijski složno podržani – ono što se u „Politici“ piše o umetnosti prihvaćeno je u svim srpskim glasilima – a čitaoci, gledaoci i slušaoci su željni drugačijih uvida. Publika i pojedinci u stručnoj javnosti preživeli su još jednu godinu punu umetničkih gluposti, proizvoljnosti i amaterizma, nije nedostajalo iluzija o (samo)veličini, nadutosti onih koji se u neko bolje vreme ne bi smatrali ni početnicima. Poreski obveznici su platili da u sklopu Mikser festivala umetnica Karmen C. Vong organizuje grupno pljuvanje koštica sa Brankovog mosta a ideja performansa je da zapita može li jedan vid urbane nekulture, kao što je pljuvanje, biti konstruktivan.

HOD PO MUKAMA Odlaziti u beogradske galerije (van prestonice je malo bolje stanje) postalo je vid kontrainicijacije, hod po mukama, nepodopština koja bi bila komična da nije tragična. Sa jedne strane su manje poznati kritičari, istoričari umetnosti, kolekcionari, mediji i galerijski sistem nove umetnosti, a sa druge sirota publika. Prvi put u istoriji njoj je institucionalno oduzeta umetnost, oni koji imaju jedinu društvenu funkciju da budu na korist narodu, živeći veoma dobro od novca poreskih obveznika, okreću umetnost protiv javnosti, koristeći se nemogućnošću mase da iskaže svoj sud. Mnogi zaposleni u galerijama i muzejima gaje prezir prema publici, smatraju je neobrazovanom, strahuju od nje ili se skrivaju iza pseudonaučnih fraza i kvaziučenog diskursa. Politička vlast se u državi (da li samo naizgled?) promenila, ali je u galeristici, muzejima i na katedrama ostao isti onaj novodošli mlađi kadar, nesposoban i nezainteresovan da proizvede, zaštiti i razume bilo šta nacionalno vredno u umetnosti. Stanje u likovnoj oblasti je skoro beznadežno, trideset godina sa Katedre za istoriju moderne umetnosti beogradskog Filozofskog fakulteta nije izašao nijedan stručnjak koji nije soroševac. Tome je doprineo i sam rodonačelnik srpske istorije moderne umetnosti, profesor Lazar Trifunović, koji je pred kraj života blagonaklono gledao na pojavu umetničkog bućkuriša u vidu novog ekspresionizma, transavangarde, tzv. „lošeg slikarstva“ i umetnosti „Novih divljih“.

[restrictedarea]

KORENI Još početkom osamdesetih srpska likovna scena postala je razbojište, poligon za iživljavanje pseudotalenata, koje nekada ne bi primili ni u amaterska društva. Sada su posebno katedre umetničkih fakulteta pod njihovom okupacijom, postaje donkihotovski boriti se protiv tolikog broja antitalenata, veoma vešto uzajamno potpomognutih, postoje čak i kolekcionari takve umetnosti. Apsurdno je da su dojučerašnji bogovi jugoslovenske umetnosti, kao slikar Božidar Damjanovski, skoro pali u zaborav, pa umesto da sa godinama vrednost njegovi`h dela raste, kako bi bilo u svakoj normalnoj, ne samo zapadnoj umetničkoj sredini, on tavori osuđen na povremene pozive galerija iz unutrašnjosti. Njegovu generaciju, možda najsjajniju u našoj novijoj umetničkoj istoriji, izbrisali su likovno nepismeni. Kako je uopšte došlo do toga da se danas smatra da je za umetničko stvaralaštvo manje bitno znati crtati, slikati ili vajati? Treba kao u detektivskim istragama pratiti tragove novca. Uništavanje srpske likovne scene se sprovodi odozgo, ne tako davno je političar Čedomir Jovanović javno izjavio da, ukoliko dođe na vlast, predstoji nestanak svih po njemu zastarelih formi umetnosti. Demonokratski kulturni genocid je osoben samo za Srbiju, što posredno ukazuje koliko vredi njena prava umetnost. U Hrvatskoj Ministarstvo kulture finansira izlazak luksuznih monografija Safeta Zeca i Mersada Berbera a šta bi tek učinili da imaju figurativce nalik srpskim? Uništenje svega što miriše na stare medije i mešanje političara u umetnost provincijalni je izraz samo naše scene, u Evropi i svetu cvetaju svi oblici umetnosti. Na listi najskuplje prodatih dela živih umetnika ima sve više kineskih slikara figurativaca jer iza njih stoji ozbiljan državni sistem. Umetnost je u prve dve Jugoslavije bila i diplomatsko sredstvo a mi smo se na Venecijanskom bijenalu pojavljivali sa ćebadima od ljudske kose. Patološki tipovi koji imitiraju eksperimente iz nacističkih koncentracionih logora profesori su na Fakultetu likovnih umetnosti a njihov rad podržavaju najugledniji naši stručnjaci. Za to vreme najmoćniji galerijski i izdavački sistem u Evropi, u zemljama nemačkog govornog područja, neguje sve vidove umetnosti, pa i kod nas prokaženi fantastični realizam, koji naši istoričari umetnosti, za razliku od evropskih, smatraju antimodernim. Izgleda da im niko nije objasnio da se u međuvremenu dogodilo metafizičko slikarstvo, nadrealizam, magični realizam i Bečka škola fantastike. Nikola Dedić i drugi savremeni istoričari umetnosti grade teorijske i istorijske sisteme na iluziji o navodnoj krivici Leonida Šejke i drugih slikara za antimodernizam, na tim lažima počivaju najnovije, obimne istorije srpske moderne umetnosti. Treba biti idiot pa ne uvideti da je „Mediala“ bila, između ostalog, najavangardnija pojava u svom vremenu, ne samo u našoj sredini, ispred ne samo svog vremena, ali takva slika odgovara istim onima koji projektuju sliku o srpskoj krivici za poslednji balkanski sukob.

DA LI JAVNOST ZNA… Da li domaća demokratska javnost zna da je dr Zoran Đinđić od svih likovnih smotri u našoj zemlji jedino bio na otvaranju izložbe slika vodećeg srpskog hiperrealiste Dragana Maleševića Tapija u Ruskom domu, za koga je desetak najvažnijih naših istoričara moderne umetnosti potpisalo dokument da uopšte nije umetnik? Šta sada sa tom nezgodnom činjenicom? Da neće neki Dedić i slični da poreknu filosofsko obrazovanje bivšeg premijera, uveravajući nas da je bio glup i da ništa nije znao o umetnosti? Treba li uopšte odlaziti u beogradske galerije ili ih, kao Đinđić, izbegavati? Posle njega su na vlast došli otpaci njegove politike, razni čedisti, tadićevci i Zoran Živković, koji podržavaju američke naloge o uništenju nacionalne umetnosti kao izraza istorijske i estetske svesti. Neki naši prevodioci su prevodili američka dokumenta u kojima se precizno i imenom navodi koga treba skinuti, onemogućiti ili uzdići u srpskoj kulturi. To je ista ona diktatura koja širi svoju propagandu preko „Žena u crnom“, homoseksualnog lobija, (ne)vladinih organizacija, „Glasa Amerike“, Radija „Slobodna Evropa“, B 92 i podružnica Si-En-Ena. Neonacisti kažu da Srbija ne sme da ima umetnost, što zapravo ukazuje koliko je ona bitna. Nacionalnu samosvest treba svim sredstvima zatomiti a u tome su nalogodavcima na usluzi brojni tzv. „korisni idioti“. Oni su samo ovde slikarstvo i skulpturu povezali sa nacionalizmom i sa režimom Slobodana Miloševića, a nove medije, konceptualnu i eksperimentalnu umetnost sa demokratijom, što bi u zapadnom svetu bilo nezamislivo. To je pouzdan znak da se boje likovnih moći (jedan od najboljih srpskih slikara, Vasa Dolovački, tvrdi da je likovnost pre svega moć) i njihovih uticaja na publiku. Narod treba otupeti, uspavati da ne misli i ne zna za lepotu, dobrotu i istinu, da ništa ne želi i ničemu se ne nada, a za to je idealna sadašnja avangardna umetnost kao parnjak novokomponovanom trešu, velikobratskoj i toplobratskoj antikulturi. Dragoš Kalajić je u umetnost imao beskrajno poverenje, tvrdio je da u njoj počivaju „opasne intuicije“, velike, prevratničke ideje, što se najjasnije vidi na izložbama u najboljoj beogradskoj Galeriji „Hexalab“, u kojoj se okuplja krem srpske umetnosti i publika koja dokazuje da Beograd nije mrtav. Kao izolovana od životne realnosti, hladna i bezdušna, avangardna umetnost je idealna da postane ideološko oruđe, smrtno dosadna u otupljivanju uma i čula. Treba uz njenu pomoć na sve zaboraviti i samo nju kao anestetik ostaviti. Mi smo kontaminirani avangardom, nad nama treba izvršiti duhovnu dekontaminaciju i galerijsku deratizaciju.

Rezultat negativne selekcije na studijama umetnosti i u galerijsko-muzejskom svetu je potpuno gubljenje publike, napredni umetnici kao Aleksandar Kujučev prave izložbe u Galeriji Kulturnog centra za sebe i uzak krug svojih prijatelja a ne za publiku, misleći da su deo sveta ako im fotografije imaju tekst na engleskom. Danas je svaki umetnik manje ili više samo konceptualista, u boljem slučaju loš fotograf, nečeg trećeg skoro da i nema. Kao što političari vode rat protiv naroda, tako i kustosi (iskorenimo kretensku reč „kurator“ iz domena globalističkog novogovora) zatiru publiku. To se čini odozgo, politika i kustoska praksa su povezani, sredstva za uništenje naše kulture stižu iz političkih centara moći, nastojeći da unize umetničko dostojanstvo i ponos. Pravi slikari i likovni stvaraoci su svesni da je umetnost oduvek bila čudo, božji dar, a da za sadašnje manipulacije i kalkulacije treba samo drskosti. Uđete li u većinu beogradskih galerija, pa i onih izvan centra, doživećete napad na zdrav razum, ukus i čula. Tiha većina onih koji su ih ranije posećivali, publika bez glasa, ali ne i bez svesti, u međuvremenu se kao divljač na koju se mnogo puca razbežala, napustila lovište. To što su galerije, pa i pojedini muzeji pusti najbolji je vid kritike savremene umetnosti. Posipanje pepelom po glavi, da posetioci galerija navodno ne znaju šta je prava umetnost, nije utešno, reč je o masovnoj pojavi koja se već ukorenila. Za koga uopšte umetnik stvara, ako to čini samo za sebe, zašto prikazuje svoja dela?

ZAMIRANJE TRŽIŠTA Rezultat krstaškog rata protiv naroda koji voli umetnost jeste i zamiranje tržišta, umetnička dela malo ko kupuje, nema ni od koga, novih umetnika skoro da i nema, niko normalan neće dati novac za nešto što sam, i to bolje, može da uradi. Galerijski svet je postao sušna i zagađena zona, što šire ne sluti na dobro. U nekada najbolju jugoslovensku Galeriju Kulturnog centra Beograda, likovno srce Srbije na početku Knez Mihailove ulice, niko ne ulazi već mnogo godina a osoblje se ne seća ni šta je bilo izloženo pre mesec dana – do te mere je profil institucije obezličen. Nije pomoglo ni postavljanje nove direktorke, program je isti onaj koji je uspostavila prethodna Mia David, sa Branislavom Dimitrijevićem vodeći ništitelj na sceni. Od Galerije „Progres“, druge bitne tačke u Knez Mihailovoj ulici, upravnik Nikola Žigon napravio je sajam za pletilje, farbana jaja i liciderska srca. Zloduh Mie David provlači se institucionalno nesmetano dalje, ugledni stručnjaci izabrali su je za kustosa nacionalne postavke na Praškom kvadrijenalu scenskog dizajna i scenskog prostora 2015. godine, najvećoj i najvažnijoj izložbi primenjene umetnosti u svetu, što znači da smo sigurno izgubili sve šanse da se dostojno predstavimo.

Nikada u istoriji Beograd nije imao toliko galerija (više od osamdeset) i nikada izložbe nisu bile gore. Kohorte mladih umetnika rade, postavke se smenjuju, ali nema šta da se vidi. Nekada, u Titovo, za umetnost sjajno vreme, kada su postojale državne stipendije, deljeni ateljei i stanovi, otkupljivana dela sa izložbi, štampani katalozi u svakoj galeriji i kada su kolekcionari kupovali dela mladih, bukvalno svaka izložba je bila kulturni događaj, dočekivala se sa velikom javnom pažnjom, o njoj se pisalo i govorilo. Umetnik je bio skoro sveto biće, koje retko srećeš, ali imaš šta da doživiš, jer je bio ličnost. Sada umetnički fakulteti proizvode mnoštvo sumnjivih tipova, uvedene su i besmislene doktorske studije, umetnici doktoriraju kao teoretičari, a ne na osnovu svog osnovnog rada, cilj je da se studentima otme novac, a ne da se od njih stvore bogovi. Korektura radova kao ključna profesorska obaveza ukinuta je, savremeni profesori često su manje talentovani od studenata, a nedavno su i novine „24 sata“ donele zaprepašćujuću novost. Studenti pojedine profesore na Fakultetu likovnih umetnosti uopšte ne viđaju, ne dolaze na nastavu, što nije ništa novo, međutim, porazno je da im modeli u pauzi vrše korekturu radova, skreću im pažnju kako može bolje. Posle delovanja bezbrojnih soroševskih klijenata, plaćenika (ne)vladinih organizacija, umetnik je u osnovi postao propalica, u boljem slučaju pijanac sa bradom. Slikar Zoran Velimanović, posle sedmogodišnjeg života u Francuskoj, svedoči da je tamo bio sasvim drugačije shvatan, umetnik je neko ko ima potencijala da bude veoma bogat, da zarađuje milionske sume, cenjen je, a kada je njegov galerista čuo da će mu predgovor u katalogu pisati čuveni kritičar Pjer Restani, cene slika su porasle za trideset odsto. Zalazak likovne umetnosti je do te mere očevidan da su nekada kod nas i u svetu cenjeni zaštitni grafički znaci galerija postali amaterski, naivni do dečjeg nivoa, idealno izražavajući umetnost koja se u njima predstavlja. Na ulazu u Galeriju Kulturnog centra je čak prepoznatljivi zaštitni znak, star trideset godina, kompoziciono presečen, tj. prepolovljen. U skladu sa tim su i nazivi novih umetničkih udruženja: Izdavač „Rende“, Galerija „Magacin“, Udruženje „Perionica“, Festival ženske umetnosti „Pičvajz“ i sl. Kako bi dadaisti rekli: „Što gore to bolje!“ Vlada potpuni infantilizam i nedostatak kriterijuma. Ugledni i dobro vođeni Muzej „Zepter“ otkupio je rad ćerke Milana Tucovića, talentovane mlade umetnice, ali se nije ni obazro na radove njenog oca, jednog od najvećih srpskih slikara na prelomu dva veka. U svetu je nezamislivo da veliki muzeji kupuju dela dece slavnih slikara a da zaobilaze njihova najbolja ostvarenja.

EPOHALNI ZAMOR? Možda nije sve otišlo u tandariju, da ne kažemo dođavola, samo zbog naših pravih i lažnih demokrata, možda je samo reč o epohalnom zamoru ljudskog materijala. Niko ne gleda na budućnost sa optimizmom, ne govori o dvadeset prvom veku sa nadom koja je polagana u prethodne, pa je dobro Milan Kangrga, hrvatski filosof srpskog porekla, izneo tezu da „na početku bijaše budućnost“. Ovo je doba bez ijednog novog pokreta, pravca i ideje, prava mrčava kako bi Dante rekao, koja se ni ne pominje i od koje se strahuje. Kao da je svega nekoliko umetnika duhom živo u našem mrtvom moru prosečnosti – tvorac srpske scene fantastične figuracije, Ljuba Popović, najbrže misleći srpski umetnik, Tomislav Suhecki, kritički raspoloženi Miloš Šobajić i Željko Đurović. Kao profesor i uzor i dalje kao nekada, Dragan Lubarda stvara nove generacije crtača, ali je ljudski materijal slab, ma koliko ih Đurović provocirao, studenti su danas likovno tanušni, bezvoljni, generacije nisu ni nalik nekadašnjim. Možda nije pravo pitanje šta se događa sa umetnošću, već sa ljudima. Pravi duhovni odziv u našoj sredini sada ne dolazi od umetnika, već od mislilaca, estetičara predvođenih doajenom profesorom Sretenom Petrovićem. U vreme kada su u svetu filosofi pali pod teretom postmodernizma i poststrukturalizma, raznih lakanovskih, dišanovskih i studija koje slede Hajdegera ili Benjamina, Estetičko društvo Srbije organizovalo je simpozijum i pre deset dana izdalo zbornik „Kriza umetnosti i nove umetničke prakse“ a ove godine će izaći možda još kapitalnija knjiga o smislu i sudbini estetike i filosofije. Ozbiljnost i svečanost tih simpozijuma i napisanih priloga prevazilazi mnogo toga u sve neozbiljnijoj likovnoj umetnosti; srpski estetičari su u vreme duhovne oskudice pronašli snage i volje da se vinu iznad kulturne scene. „Lepota će spasiti svet“, kaže Dostojevski, ali moramo se prvo pobrinuti da nešto ostane od tog sveta. U srpskoj likovnoj teoriji postoje možda samo dve genijalne ideje. Jedna je detaljno umetnički i diskurzivno obrazložena misao Leonida Šejke o Đubrištu kao metafori, realnosti i istorijskoj izvesnosti moderne civilizacije i njene umetnosti, a druga je uzgred naznačena misao Koste Bogdanovića o sadašnjoj potrebi oduzimanja, umesto dodavanja, postojećem fondu dela, predmeta i ideja. One su oprečne, ali povezane, Bogdanović je prvi pozvao na samoočišćenje. Idealno bi bilo kada bi se mogle zatvoriti umetničke škole i galerije jer od njih ionako nema nikakve koristi, kada bi se kritična masa umetnika svela na najmanju moguću meru i oživele nekada ugledne institucije. Takvi rezovi su mogući samo u uslovima diktatura i državnih narudžbina, u vreme kada amateri nemaju šta da traže u umetnosti. U oblasti kulture kvantitet ne rađa kvalitet. Za kralja Aleksandra i Tita tvrdi se da su bili diktatori, međutim, tek je sa demokratskim promenama umetnost kao profesija obesmišljena. Čak i tako vrhunski obrazovani umetnici kao Vladan Radovanović, avangardista od svetskog značaja, podležu iluzijama. Ni on nije sposoban da uvidi koliko je bila loša prva generacija njegovih đaka sa postdiplomskih studija, reč je o jednoj od najgorih izložbi koje su se tada mogle videti u Galeriji SKC a ne treba ni sumnjati da su sadašnje generacije još gore. Pisati o takvim umetnicima je bespotrebno, većini novodošlih bi i negativna kritika bila besplatna reklama, ne zaslužuju ni negativan sud. Treba se baviti institucionalnim zlom, a ne pojedincima.

NAGRADE – POSEBNA PRIČA Ne samo da su pravi umetnici ostali bez prostora za izlaganje već su im i nagrade oduzete. Nagrada „Pavle Vasić“, po Statutu dodeljivana za doprinos u primenjenoj umetnosti i dizajnu, ključna je za veliko staleško udruženje ULUPUDS. Ona je sada zloupotrebljena jer su članovi žirija, Zoja Bojić, Mirjana Vajdić-Bajić i Vladimir Mitrović, nagradu dodelili Nebojši Milenkoviću za tekst u monografskom katalogu Slobodana Šijana: „Moraću da skrenem. Vizuelni eksperimenti 1960–2012“. Neko je tu „skrenuo“ kada je nagrada sa imenom takvog tradicionaliste kakav je bio profesor Vasić data jednom od jastrebova iz neokonceptualne soroševske koterije. Oni koji nešto znaju o Šijanu svesni su da je, kao pripadnik zadivljujuće generacije koja je oko 1968. studirala na beogradskoj Likovnoj akademiji, bio nesposoban da se snađe u slikarstvu pa je zato otišao na film. Njegovi eksperimenti nisu izraz likovnih sposobnosti, već nemoći nekoga ko odustaje od umetnosti i besmisleno je pridavati im neki viši značaj. U isto vreme učesnik konkursa bio je i Dušan Milovanović, jedan od naših najstarijih i najboljih istoričara umetnosti, sa velikom izložbom i vrhunskom knjigom „Osvežavanje memorije – ornamenti srpskih srednjovekovnih fresaka“, čiji je prvi tiraž razgrabljen i sada je doštampan novi. Njemu bi ta nagrada, za poslednju izložbu koju je uradio u Muzeju primenjene umetnosti pred odlazak u penziju, mnogo značila, takva izložba kod nas nije viđena po postavci i uključenju savremenih stvaralaca i među retkima je koje su prikazivane u Evropi. Da ironija bude veća, jedan od osnivača Nagrade „Pavle Vasić“ upravo je Dušan Milovanović. Srpske umetničke institucije postale su leglo antiumetničkog terora, prihvatilište za posrnule avangardiste i umišljene lokalne veličine. Postavlja se pitanje zašto to podržavaju stručnjaci i da li su uopšte stručni. Da skandal bude veći, po drugi put je ta nagrada dodeljena za izložbu u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, osvedočenoj antiumetničkoj ustanovi.

Kada je reč o najgoroj izložbi u protekloj godini, bez sumnje je to Oktobarski salon. Do te mere je opustošen i bez posetilaca, sa budžetom od 200.000 evra koji bi oživeo sve galerije u Beogradu, da je privukao pažnju i političke vlasti. Organizovan je skup u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ povodom moguće izmene koncepcije Salona, vraćanja na pravu meru, a to je nacionalna smotra. Normalni umetnici nisu došli pa su se čuli krici i psovke narkomana i pseudoumetnika. Učesnici, kao Đorđe Kadijević i Nikola Kusovac, od vodećih kustoskinja čuli su „da ništa ne znaju o umetnosti i da je to njihov problem“. Nije važno što je Kadijević pisao o Petru Lubardi kada one nisu bile ni rođene. To je prava opomena našem velikom kritičaru, koji je više puta u NIN-u Oktobarski salon proglašavao najboljom izložbom u Srbiji. Ostaje da se vidi šta će predstavnici vlasti, i sami pod pritiskom najsumnjivije ekipe u istoriji srpske umetnosti, preduzeti povodom najvažnije likovne smotre.

[/restrictedarea]