Уметност против публике

Пише Дејан Ђорић

Одлазити у београдске галерије (ван престонице је мало боље стање) постало је вид контраиницијације, ход по мукама, неподопштина која би била комична да није трагична. Са једне стране су мање познати критичари, историчари уметности, колекционари, медији и галеријски систем нове уметности, а са друге сирота публика

На почетку приказа прошлогодишњих ликовних дешавања треба приметити да је важније истраживати систем, односе и услове у којима долази до уметничких појава него истицати саме изложбе. Исто тако је боље бавити се више негативним видовима, јер су већински и медијски сложно подржани – оно што се у „Политици“ пише о уметности прихваћено је у свим српским гласилима – а читаоци, гледаоци и слушаоци су жељни другачијих увида. Публика и појединци у стручној јавности преживели су још једну годину пуну уметничких глупости, произвољности и аматеризма, није недостајало илузија о (само)величини, надутости оних који се у неко боље време не би сматрали ни почетницима. Порески обвезници су платили да у склопу Миксер фестивала уметница Кармен Ц. Вонг организује групно пљување коштица са Бранковог моста а идеја перформанса је да запита може ли један вид урбане некултуре, као што је пљување, бити конструктиван.

ХОД ПО МУКАМА Одлазити у београдске галерије (ван престонице је мало боље стање) постало је вид контраиницијације, ход по мукама, неподопштина која би била комична да није трагична. Са једне стране су мање познати критичари, историчари уметности, колекционари, медији и галеријски систем нове уметности, а са друге сирота публика. Први пут у историји њој је институционално одузета уметност, они који имају једину друштвену функцију да буду на корист народу, живећи веома добро од новца пореских обвезника, окрећу уметност против јавности, користећи се немогућношћу масе да искаже свој суд. Многи запослени у галеријама и музејима гаје презир према публици, сматрају је необразованом, страхују од ње или се скривају иза псеудонаучних фраза и квазиученог дискурса. Политичка власт се у држави (да ли само наизглед?) променила, али је у галеристици, музејима и на катедрама остао исти онај новодошли млађи кадар, неспособан и незаинтересован да произведе, заштити и разуме било шта национално вредно у уметности. Стање у ликовној области је скоро безнадежно, тридесет година са Катедре за историју модерне уметности београдског Филозофског факултета није изашао ниједан стручњак који није сорошевац. Томе је допринео и сам родоначелник српске историје модерне уметности, професор Лазар Трифуновић, који је пред крај живота благонаклоно гледао на појаву уметничког бућкуриша у виду новог експресионизма, трансавангарде, тзв. „лошег сликарства“ и уметности „Нових дивљих“.

[restrictedarea]

КОРЕНИ Још почетком осамдесетих српска ликовна сцена постала је разбојиште, полигон за иживљавање псеудоталената, које некада не би примили ни у аматерска друштва. Сада су посебно катедре уметничких факултета под њиховом окупацијом, постаје донкихотовски борити се против толиког броја антиталената, веома вешто узајамно потпомогнутих, постоје чак и колекционари такве уметности. Апсурдно је да су дојучерашњи богови југословенске уметности, као сликар Божидар Дамјановски, скоро пали у заборав, па уместо да са годинама вредност његови`х дела расте, како би било у свакој нормалној, не само западној уметничкој средини, он тавори осуђен на повремене позиве галерија из унутрашњости. Његову генерацију, можда најсјајнију у нашој новијој уметничкој историји, избрисали су ликовно неписмени. Како је уопште дошло до тога да се данас сматра да је за уметничко стваралаштво мање битно знати цртати, сликати или вајати? Треба као у детективским истрагама пратити трагове новца. Уништавање српске ликовне сцене се спроводи одозго, не тако давно је политичар Чедомир Јовановић јавно изјавио да, уколико дође на власт, предстоји нестанак свих по њему застарелих форми уметности. Демонократски културни геноцид је особен само за Србију, што посредно указује колико вреди њена права уметност. У Хрватској Министарство културе финансира излазак луксузних монографија Сафета Зеца и Мерсада Бербера а шта би тек учинили да имају фигуративце налик српским? Уништење свега што мирише на старе медије и мешање политичара у уметност провинцијални је израз само наше сцене, у Европи и свету цветају сви облици уметности. На листи најскупље продатих дела живих уметника има све више кинеских сликара фигуративаца јер иза њих стоји озбиљан државни систем. Уметност је у прве две Југославије била и дипломатско средство а ми смо се на Венецијанском бијеналу појављивали са ћебадима од људске косе. Патолошки типови који имитирају експерименте из нацистичких концентрационих логора професори су на Факултету ликовних уметности а њихов рад подржавају најугледнији наши стручњаци. За то време најмоћнији галеријски и издавачки систем у Европи, у земљама немачког говорног подручја, негује све видове уметности, па и код нас прокажени фантастични реализам, који наши историчари уметности, за разлику од европских, сматрају антимодерним. Изгледа да им нико није објаснио да се у међувремену догодило метафизичко сликарство, надреализам, магични реализам и Бечка школа фантастике. Никола Дедић и други савремени историчари уметности граде теоријске и историјске системе на илузији о наводној кривици Леонида Шејке и других сликара за антимодернизам, на тим лажима почивају најновије, обимне историје српске модерне уметности. Треба бити идиот па не увидети да је „Медиала“ била, између осталог, најавангарднија појава у свом времену, не само у нашој средини, испред не само свог времена, али таква слика одговара истим онима који пројектују слику о српској кривици за последњи балкански сукоб.

ДА ЛИ ЈАВНОСТ ЗНА… Да ли домаћа демократска јавност зна да је др Зоран Ђинђић од свих ликовних смотри у нашој земљи једино био на отварању изложбе слика водећег српског хиперреалисте Драгана Малешевића Тапија у Руском дому, за кога је десетак најважнијих наших историчара модерне уметности потписало документ да уопште није уметник? Шта сада са том незгодном чињеницом? Да неће неки Дедић и слични да порекну философско образовање бившег премијера, уверавајући нас да је био глуп и да ништа није знао о уметности? Треба ли уопште одлазити у београдске галерије или их, као Ђинђић, избегавати? После њега су на власт дошли отпаци његове политике, разни чедисти, тадићевци и Зоран Живковић, који подржавају америчке налоге о уништењу националне уметности као израза историјске и естетске свести. Неки наши преводиоци су преводили америчка документа у којима се прецизно и именом наводи кога треба скинути, онемогућити или уздићи у српској култури. То је иста она диктатура која шири своју пропаганду преко „Жена у црном“, хомосексуалног лобија, (не)владиних организација, „Гласа Америке“, Радија „Слободна Европа“, Б 92 и подружница Си-Ен-Ена. Неонацисти кажу да Србија не сме да има уметност, што заправо указује колико је она битна. Националну самосвест треба свим средствима затомити а у томе су налогодавцима на услузи бројни тзв. „корисни идиоти“. Они су само овде сликарство и скулптуру повезали са национализмом и са режимом Слободана Милошевића, а нове медије, концептуалну и експерименталну уметност са демократијом, што би у западном свету било незамисливо. То је поуздан знак да се боје ликовних моћи (један од најбољих српских сликара, Васа Доловачки, тврди да је ликовност пре свега моћ) и њихових утицаја на публику. Народ треба отупети, успавати да не мисли и не зна за лепоту, доброту и истину, да ништа не жели и ничему се не нада, а за то је идеална садашња авангардна уметност као парњак новокомпонованом трешу, великобратској и топлобратској антикултури. Драгош Калајић је у уметност имао бескрајно поверење, тврдио је да у њој почивају „опасне интуиције“, велике, превратничке идеје, што се најјасније види на изложбама у најбољој београдској Галерији „Hexalab“, у којој се окупља крем српске уметности и публика која доказује да Београд није мртав. Као изолована од животне реалности, хладна и бездушна, авангардна уметност је идеална да постане идеолошко оруђе, смртно досадна у отупљивању ума и чула. Треба уз њену помоћ на све заборавити и само њу као анестетик оставити. Ми смо контаминирани авангардом, над нама треба извршити духовну деконтаминацију и галеријску дератизацију.

Резултат негативне селекције на студијама уметности и у галеријско-музејском свету је потпуно губљење публике, напредни уметници као Александар Кујучев праве изложбе у Галерији Културног центра за себе и узак круг својих пријатеља а не за публику, мислећи да су део света ако им фотографије имају текст на енглеском. Данас је сваки уметник мање или више само концептуалиста, у бољем случају лош фотограф, нечег трећег скоро да и нема. Као што политичари воде рат против народа, тако и кустоси (искоренимо кретенску реч „куратор“ из домена глобалистичког новоговора) затиру публику. То се чини одозго, политика и кустоска пракса су повезани, средства за уништење наше културе стижу из политичких центара моћи, настојећи да унизе уметничко достојанство и понос. Прави сликари и ликовни ствараоци су свесни да је уметност одувек била чудо, божји дар, а да за садашње манипулације и калкулације треба само дрскости. Уђете ли у већину београдских галерија, па и оних изван центра, доживећете напад на здрав разум, укус и чула. Тиха већина оних који су их раније посећивали, публика без гласа, али не и без свести, у међувремену се као дивљач на коју се много пуца разбежала, напустила ловиште. То што су галерије, па и поједини музеји пусти најбољи је вид критике савремене уметности. Посипање пепелом по глави, да посетиоци галерија наводно не знају шта је права уметност, није утешно, реч је о масовној појави која се већ укоренила. За кога уопште уметник ствара, ако то чини само за себе, зашто приказује своја дела?

ЗАМИРАЊЕ ТРЖИШТА Резултат крсташког рата против народа који воли уметност јесте и замирање тржишта, уметничка дела мало ко купује, нема ни од кога, нових уметника скоро да и нема, нико нормалан неће дати новац за нешто што сам, и то боље, може да уради. Галеријски свет је постао сушна и загађена зона, што шире не слути на добро. У некада најбољу југословенску Галерију Културног центра Београда, ликовно срце Србије на почетку Кнез Михаилове улице, нико не улази већ много година а особље се не сећа ни шта је било изложено пре месец дана – до те мере је профил институције обезличен. Није помогло ни постављање нове директорке, програм је исти онај који је успоставила претходна Миа Давид, са Браниславом Димитријевићем водећи ништитељ на сцени. Од Галерије „Прогрес“, друге битне тачке у Кнез Михаиловој улици, управник Никола Жигон направио је сајам за плетиље, фарбана јаја и лицидерска срца. Злодух Мие Давид провлачи се институционално несметано даље, угледни стручњаци изабрали су је за кустоса националне поставке на Прашком квадријеналу сценског дизајна и сценског простора 2015. године, највећој и најважнијој изложби примењене уметности у свету, што значи да смо сигурно изгубили све шансе да се достојно представимо.

Никада у историји Београд није имао толико галерија (више од осамдесет) и никада изложбе нису биле горе. Кохорте младих уметника раде, поставке се смењују, али нема шта да се види. Некада, у Титово, за уметност сјајно време, када су постојале државне стипендије, дељени атељеи и станови, откупљивана дела са изложби, штампани каталози у свакој галерији и када су колекционари куповали дела младих, буквално свака изложба је била културни догађај, дочекивала се са великом јавном пажњом, о њој се писало и говорило. Уметник је био скоро свето биће, које ретко срећеш, али имаш шта да доживиш, јер је био личност. Сада уметнички факултети производе мноштво сумњивих типова, уведене су и бесмислене докторске студије, уметници докторирају као теоретичари, а не на основу свог основног рада, циљ је да се студентима отме новац, а не да се од њих створе богови. Коректура радова као кључна професорска обавеза укинута је, савремени професори често су мање талентовани од студената, а недавно су и новине „24 сата“ донеле запрепашћујућу новост. Студенти поједине професоре на Факултету ликовних уметности уопште не виђају, не долазе на наставу, што није ништа ново, међутим, поразно је да им модели у паузи врше коректуру радова, скрећу им пажњу како може боље. После деловања безбројних сорошевских клијената, плаћеника (не)владиних организација, уметник је у основи постао пропалица, у бољем случају пијанац са брадом. Сликар Зоран Велимановић, после седмогодишњег живота у Француској, сведочи да је тамо био сасвим другачије схватан, уметник је неко ко има потенцијала да буде веома богат, да зарађује милионске суме, цењен је, а када је његов галериста чуо да ће му предговор у каталогу писати чувени критичар Пјер Рестани, цене слика су порасле за тридесет одсто. Залазак ликовне уметности је до те мере очевидан да су некада код нас и у свету цењени заштитни графички знаци галерија постали аматерски, наивни до дечјег нивоа, идеално изражавајући уметност која се у њима представља. На улазу у Галерију Културног центра је чак препознатљиви заштитни знак, стар тридесет година, композиционо пресечен, тј. преполовљен. У складу са тим су и називи нових уметничких удружења: Издавач „Ренде“, Галерија „Магацин“, Удружење „Перионица“, Фестивал женске уметности „Пичвајз“ и сл. Како би дадаисти рекли: „Што горе то боље!“ Влада потпуни инфантилизам и недостатак критеријума. Угледни и добро вођени Музеј „Zepter“ откупио је рад ћерке Милана Туцовића, талентоване младе уметнице, али се није ни обазро на радове њеног оца, једног од највећих српских сликара на прелому два века. У свету је незамисливо да велики музеји купују дела деце славних сликара а да заобилазе њихова најбоља остварења.

ЕПОХАЛНИ ЗАМОР? Можда није све отишло у тандарију, да не кажемо дођавола, само због наших правих и лажних демократа, можда је само реч о епохалном замору људског материјала. Нико не гледа на будућност са оптимизмом, не говори о двадесет првом веку са надом која је полагана у претходне, па је добро Милан Кангрга, хрватски философ српског порекла, изнео тезу да „на почетку бијаше будућност“. Ово је доба без иједног новог покрета, правца и идеје, права мрчава како би Данте рекао, која се ни не помиње и од које се страхује. Као да је свега неколико уметника духом живо у нашем мртвом мору просечности – творац српске сцене фантастичне фигурације, Љуба Поповић, најбрже мислећи српски уметник, Томислав Сухецки, критички расположени Милош Шобајић и Жељко Ђуровић. Као професор и узор и даље као некада, Драган Лубарда ствара нове генерације цртача, али је људски материјал слаб, ма колико их Ђуровић провоцирао, студенти су данас ликовно танушни, безвољни, генерације нису ни налик некадашњим. Можда није право питање шта се догађа са уметношћу, већ са људима. Прави духовни одзив у нашој средини сада не долази од уметника, већ од мислилаца, естетичара предвођених доајеном професором Сретеном Петровићем. У време када су у свету философи пали под теретом постмодернизма и постструктурализма, разних лакановских, дишановских и студија које следе Хајдегера или Бењамина, Естетичко друштво Србије организовало је симпозијум и пре десет дана издало зборник „Криза уметности и нове уметничке праксе“ а ове године ће изаћи можда још капиталнија књига о смислу и судбини естетике и философије. Озбиљност и свечаност тих симпозијума и написаних прилога превазилази много тога у све неозбиљнијој ликовној уметности; српски естетичари су у време духовне оскудице пронашли снаге и воље да се вину изнад културне сцене. „Лепота ће спасити свет“, каже Достојевски, али морамо се прво побринути да нешто остане од тог света. У српској ликовној теорији постоје можда само две генијалне идеје. Једна је детаљно уметнички и дискурзивно образложена мисао Леонида Шејке о Ђубришту као метафори, реалности и историјској извесности модерне цивилизације и њене уметности, а друга је узгред назначена мисао Косте Богдановића о садашњој потреби одузимања, уместо додавања, постојећем фонду дела, предмета и идеја. Оне су опречне, али повезане, Богдановић је први позвао на самоочишћење. Идеално би било када би се могле затворити уметничке школе и галерије јер од њих ионако нема никакве користи, када би се критична маса уметника свела на најмању могућу меру и оживеле некада угледне институције. Такви резови су могући само у условима диктатура и државних наруџбина, у време када аматери немају шта да траже у уметности. У области културе квантитет не рађа квалитет. За краља Александра и Тита тврди се да су били диктатори, међутим, тек је са демократским променама уметност као професија обесмишљена. Чак и тако врхунски образовани уметници као Владан Радовановић, авангардиста од светског значаја, подлежу илузијама. Ни он није способан да увиди колико је била лоша прва генерација његових ђака са постдипломских студија, реч је о једној од најгорих изложби које су се тада могле видети у Галерији СКЦ а не треба ни сумњати да су садашње генерације још горе. Писати о таквим уметницима је беспотребно, већини новодошлих би и негативна критика била бесплатна реклама, не заслужују ни негативан суд. Треба се бавити институционалним злом, а не појединцима.

НАГРАДЕ – ПОСЕБНА ПРИЧА Не само да су прави уметници остали без простора за излагање већ су им и награде одузете. Награда „Павле Васић“, по Статуту додељивана за допринос у примењеној уметности и дизајну, кључна је за велико сталешко удружење УЛУПУДС. Она је сада злоупотребљена јер су чланови жирија, Зоја Бојић, Мирјана Вајдић-Бајић и Владимир Митровић, награду доделили Небојши Миленковићу за текст у монографском каталогу Слободана Шијана: „Мораћу да скренем. Визуелни експерименти 1960–2012“. Неко је ту „скренуо“ када је награда са именом таквог традиционалисте какав је био професор Васић дата једном од јастребова из неоконцептуалне сорошевске котерије. Они који нешто знају о Шијану свесни су да је, као припадник задивљујуће генерације која је око 1968. студирала на београдској Ликовној академији, био неспособан да се снађе у сликарству па је зато отишао на филм. Његови експерименти нису израз ликовних способности, већ немоћи некога ко одустаје од уметности и бесмислено је придавати им неки виши значај. У исто време учесник конкурса био је и Душан Миловановић, један од наших најстаријих и најбољих историчара уметности, са великом изложбом и врхунском књигом „Освежавање меморије – орнаменти српских средњовековних фресака“, чији је први тираж разграбљен и сада је доштампан нови. Њему би та награда, за последњу изложбу коју је урадио у Музеју примењене уметности пред одлазак у пензију, много значила, таква изложба код нас није виђена по поставци и укључењу савремених стваралаца и међу реткима је које су приказиване у Европи. Да иронија буде већа, један од оснивача Награде „Павле Васић“ управо је Душан Миловановић. Српске уметничке институције постале су легло антиуметничког терора, прихватилиште за посрнуле авангардисте и умишљене локалне величине. Поставља се питање зашто то подржавају стручњаци и да ли су уопште стручни. Да скандал буде већи, по други пут је та награда додељена за изложбу у Музеју савремене уметности Војводине, осведоченој антиуметничкој установи.

Када је реч о најгорој изложби у протеклој години, без сумње је то Октобарски салон. До те мере је опустошен и без посетилаца, са буџетом од 200.000 евра који би оживео све галерије у Београду, да је привукао пажњу и политичке власти. Организован је скуп у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ поводом могуће измене концепције Салона, враћања на праву меру, а то је национална смотра. Нормални уметници нису дошли па су се чули крици и псовке наркомана и псеудоуметника. Учесници, као Ђорђе Кадијевић и Никола Кусовац, од водећих кустоскиња чули су „да ништа не знају о уметности и да је то њихов проблем“. Није важно што је Кадијевић писао о Петру Лубарди када оне нису биле ни рођене. То је права опомена нашем великом критичару, који је више пута у НИН-у Октобарски салон проглашавао најбољом изложбом у Србији. Остаје да се види шта ће представници власти, и сами под притиском најсумњивије екипе у историји српске уметности, предузети поводом најважније ликовне смотре.

[/restrictedarea]