Ruska flota opkoljava američku

Piše Zoran MILOŠEVIĆ

Koliki je značaj imala poseta ruskog ministra odbrane Teheranu

Ministar odbrane Ruske Federacije je prvi put za poslednjih 15 godina posetio Iran, 20. januara 2015. godine, i potpisao Sporazum o obnovi saradnje dve države u vojnotehničkoj sferi. Dokument se može posmatrati kao „okvirni“, ali njegov sadržaj će se pravilno oceniti tek posle završetka predviđene posete predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina Teheranu. Sve zajedno će izuzetno uticati na promenu odnosa snaga u regionu i sasvim sigurno izazvati gnev SAD i NATO, piše Jevgenij Krutikov u članku „Rusija ulazi u Persijski zaliv“ za portal vz.ru.

Ruski portal pravda.ru u članku od 22. januara 2015. godine tvrdi da je dolazak ruskog ministra odbrane Sergeja Šojgua bio svojevrsna misija da se, pored ostalog, ruskoj floti obezbedi prisustvo u Persijskom zalivu, što bi konačno doprinelo da se američka opkoli. Naime, u uslovima otvorene konfrontacije sa Zapadom Rusija mora da obezbedi vojno prisustvo u različitim delovima sveta. Potrebno je tražiti saveznike koji su spremni da prime ruske brodove i podmornice, avione i tehničke službe. Zauzvrat, Federacija saveznike mora odbraniti od mogućeg američkog napada, pre svega „obojenim revolucijama“, zbog čega treba da obuči njihovu policiju i državne institucije kako da se zaštite od nasilne smene vlasti.

SENZACIONALNI SPORAZUM Na kratkoj konferenciji za novinare u Teheranu Sergej Šojgu je uočljivo izbegao da govori o detaljima vojnotehničke saradnje sa Iranom. Ograničio se na to da sporazum predviđa „zajedničku borbu sa terorizmom“, ali pošto ovu frazu koriste i Amerikanci, jasno je da se ne misli na isti terorizam, pogotovo ne na islamski. Neki analitičari „nagađaju“ da se radi o „zajedničkoj borbi Rusije i Irana sa terorizmom koji sprovode SAD prema nezapadnom svetu“. No, vreme će, svakako, pokazati o čemu je, zapravo, reč. Ministar Šojgu je samo dodao „da ruski vojni brodovi mogu zalaziti u iranske luke u Persijskom zalivu, što se nije desilo u novijoj istoriji od 1946. godine“.

[restrictedarea]

Dokument, dakle, poboljšava pravni temelj i na osnovu njega potpisaće se mnogo detaljniji sporazum dve države već tokom skorašnje posete predsednika Putina Teheranu, a datum njegovog dolaska diktira upravo priprema pomenutog sporazuma. Kada komisije dve države sve usaglase – ona će se realizovati i sporazum potpisati, jer, poznato je, ruski predsednik ne voli „prazne“ posete, posebno ne državi koja ima veliki značaj u spoljnoj politici Moskve.

Ipak, Jevgenij Krutikov ističe da bez obzira na „nerečitost“ i „okvirnost“ Sporazuma o vojnotehničkoj saradnji Ruske Federacije i Islamske Republike Iran, on predstavlja senzaciju. Jer, ako nastavak usledi, kako je predviđeno, to će sigurno uticati na promenu odnosa snaga u regionu, od čega će „mnoge“ zaboleti glava i biće primorani da bolje razmisle o svojoj spoljnoj politici.

Portal Iran.ru karakteriše posetu ruskog ministra odbrane Iranu kao „uspešnu“ i pritom citira Šojgua s ceremonije potpisivanja Okvirnog sporazuma o vojnotehničkoj saradnji da je „stvorena teorijska osnova saradnje u vojnoj oblasti“, koju treba ispuniti konkretnim projektima. Posao oko potpisivanja ovog dokumenta započet je oktobra 2013. godine za vreme posete ruskog generala Aleksandra Bondarjeva Teheranu, a dodatni impuls je bio susret dva ministra odbrane u maju 2014. godine, kada su izjavili da će „Rusija i Iran razvijati vojnu i vojnotehničku saradnju, uvažavajući stvorenu u svetu političku situaciju“. Tome su dodali da će sve biti „na principijelno novom nivou“.

Ruski portal za geopolitiku stoletie.ru navodi da su se interesi Rusije i Irana u mnogim stvarima preklopili, a pre svega u tome da obe države imaju zajedničke neprijatelje. Pored toga, navodi kvalifikaciju analitičara Iranske novinske agencije (IRNA) koji su posetu Šojgua Teheranu nazvali „velikim događajem“, jer usmerava rusko-iranske odnose na „novi nivo saradnje u oblasti bezbednosti“. Tom prilikom ruski ministar je pomenutoj agenciji izjavio da se dogovorio sa iranskim kolegom da saradnja ima „praktičniji smer“, što će uticati na povećanje borbene sposobnosti armija Rusije i Irana. Na primer, „dogovorili smo se o ulasku ruskih i iranskih vojnih brodova u luke Irana, odnosno Rusije“. Takođe, Šojgu je odao da se stavovi dve države o situaciji na Bliskom istoku i u Avganistanu slažu. U tom smislu, koordiniraće borbu protiv terorizma i trgovine narkoticima.

Kolega-domaćin, brigadni general Hosein Degan, bio je nešto raspoloženiji da detaljiše o sadržaju Sporazuma o vojnotehničkoj saradnji dve države, te je istakao da „onemogućava uklinjavanje stranih sila u region “. Ova izjava se može tumačiti dvojako: „strane sile“ mogu biti i Islamska Država i NATO. Iranski ministar odbrane je istakao da svet ima potrebu da moćna Rusija i moćni Iran doprinesu međunarodnoj bezbednosti i regionalnoj stabilnosti, a jedan od razloga pogoršanja stabilnosti je „destruktivna politika SAD, koje se otvoreno mešaju u poslove drugih država“.

Nikolaj Bobkin za portal fondsk.ru smatra da je Okvirni sporazum o vojnotehničkoj saradnji Rusije i Irana korak ka strateškom partnerstvu dve države. Vojnici obe zemlje izvodiće zajedničke vojne vežbe (ima naznaka i da će postojati zajedničko komandno telo) zajedno će školovati vojne kadrove, koordinirati borbu sa terorizmom i ići u zajedničke mirovne misije. Iranu nije prvi put da potpisuje slične sporazume sa nekom zemljom, međutim, ovaj sa Rusijom je jedinstven i za bezbednost države izuzetno važan, čak važniji od isporuke sistema „S-300“.

IRAN I SAVEZNICI Stanislav Tarasov za portal Iran.ru, povodom posete ruskog ministra odbrane Iranu, navodi da tamošnja vlada odlično manevriše kako bi izbegla da bude saterana u ugao od strane SAD i njihovih saveznika. Suštinski, spoljna politika Irana je logična i promišljena. Glavni zadaci su, pored obezbeđivanja povoljnijih spoljnih uslova za modernizaciju ekonomije i popravljanje životnog standarda stanovnika, osiguranje bezbednosti, odnosno „aktivna odbrana“, kako u Teheranu definišu svoju poziciju, u slučaju napada antiiranske koalicije (SAD, Evropske unije i njihovih regionalnih saveznika). Ove, 2015. godine Iran će završiti sa „izborom strateških partnera“. „Kandidati“ su već poznati, ali da li će biti odabrani, zavisi od njihove volje da krenu u konkretizaciju saradnje.

Ovoj državi glavni protivnik je Amerika, koja u svetu razvija iranofobiju. Koreni tog „straha“ leže u borbi Irana protiv neokolonijalne politike SAD i NATO na Bliskom istoku. Teheran uznemirava i strateško partnerstvo Saudijske Arabije i SAD, kojim Vašington želi da obezbedi dominaciju Rijada u islamskom svetu. No, glavna glavobolja mu je što unosi pometnju u odnose i saradnju SAD i Evropske unije. Iransko tržište za države Evropske unije je nedostižna mašta, jer postoje „nezamislivi poslovi u Iranu“, pre svega za francuske i nemačke korporacije, koje stalno pritiskaju Brisel da rešava sporove sa Teheranom, što evropski komesari ne mogu usled zabrane iz Vašingtona. Ova situacija francuskim i nemačkim kompanijama „izaziva bol i tugu u srcu“, kako je napisao pomenuti Tarasov.

Sledeći problem je što se zemlje Bliskog istoka takmiče oko liderstva (u regionu i islamskom svetu). Čak je i Katar imao takve ambicije, koje je privremeno „zaboravio“. Dok Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati u toj borbi traže podršku Amerike, Iran se oslanja na sasvim druge centre. Pored toga, on ima ambiciju da proširi svoj uticaj u Avganistanu, uvažavajući, pre svega, kulturnoistorijsku realnost, odnosno povezanost sa ovom zemljom. Naravno, veliki značaj ima i ekonomija. No, za prodor u Avganistan potreban je novac koji Iran danas nema. Zato se ograničava na osiguranje stabilnosti i bezbednosti regiona kako se nemiri ne bi prelili u njihovo dvorište. Za tako nešto je potrebna saradnja sa vladom Avganistana, ali i Turkmenistana, Tadžikistana i, naravno, Rusije, Kine i Indije.

Iran želi da postane punopravni član Šangajske organizacije saradnje – ŠOS  (tzv. Istočni NATO) što će stvoriti novu arhitekturu regionalne bezbednosti, ali bi to članstvo dalo i samoj organizaciji novi impuls u razvoju i širenju. Ipak, ovo trenutno nije moguće, ali će, svakako, zavisiti od daljeg razvoja geopolitičke situacije. Učešće Irana u ŠOS važno je kako za Rusiju, tako i za druge države Centralne Azije, Indije i Kine zbog rešavanja „avganistanskog problema“. Naime, Avganistanci i Iranci su veoma bliski i imaju dugu zajedničku kulturnu tradiciju.

Iranci žele još da buduća vojna saradnja sa Rusijom obuhvati i zajedničke projekte u sferi nauke, posebno u oblasti raketne tehnike, proizvodnje bespilotnih letelica, helikoptera i sredstava tehnike za izviđanje i prisluškivanje.

Sergej Šojgu je pozvao ministra odbrane Irana, generala Hoseina Dekana, na Moskovsku konferenciju o međunarodnoj bezbednosti, koja je planirana za april 2015. godine, što znači da će dijalog sa ovom bliskoistočnom zemljom biti nastavljen.

PITANJE ISPORUKE S-300

Iranske novinske agencije insistiraju na formulaciji „produžetak vojnotehničke saradnje“, a ne „obnova“. Suština ovog „neslaganja“ leži u događajima vezanim za 9. jun 2010. godine, kada je usvojena Rezolucija broj 1929, kojom se zabranjuje prodaja oružja Iranu. Teheran smatra da se ova rezolucija ne odnosi na „S-300“, jer je ugovor o kupovini potpisan pre donošenja rezolucije. Moskva se tada potčinila ovoj odluci „zahvaljujući“ tadašnjem predsedniku Dmitriju Medvedevu i ograničila izvoz oružja u Iran. No, u odnosu na 2010. godinu, geopolitička situacija se promenila, te će se pomenuti raketni sistem, kao i najnovije protivbrodske rakete najverovatnije uskoro naći tamo, jer kako su procenili ministri, oni su neophodni „za borbu protiv terorizma“.

Popularni ruski sajt interpolit.ru donosi analizu povodom posete ruskog ministra odbrane Iranu, pod naslovom „Šojgu ispravlja greške“, u kojoj ističe da su „20. januara 2015. godine Rusija i Iran zaključili međudržavni sporazum o vojnoj saradnji, koji predviđa i obnovu pitanja o isporuci raketnog sistema ‚S-300‘ Iranu. Eksperti Centra za analize svetske trgovine oružjem iz Moskve smatraju da je Rusija, u ovom slučaju, zbog neizvršavanja ugovora pretrpela štetu od 6,8 milijardi dolara (zbog neisporučivanja ‚S-300‘, helikoptera i modernizacije dve iranske dizel-podmornice). Pored toga, Iran ima nameru da kupi borbene avione tipa „SU-30Mk“ i 50 „MIG-29MT“ u vrednosti od 3,7 milijardi dolara. Na sajtu Ministarstva odbrane Irana stoji informacija „da su dve države donele odluku da regulišu problem S-300“, ali bez bilo kakvih detalja. Slično mišljenje da će Rusija ipak isporučiti Iranu ‚S-300‘ deli i portal Lenta.ru.

Naravno, neki zapadni mediji su se zapitali da li se ovde radi o ruskom odgovoru na razmeštanje američkih protivraketnih sistema u Evropskoj uniji (Rumunija, Poljska…) te da li ovim Iran postaje za Evropsku uniju „raketna pretnja“.

[/restrictedarea]