Kada će nam biti bolje?

Danijel Cvjetićanin

U javnosti je rasprostranjeno pogrešno uverenje da je privredni prosperitet (i bolji život) proces koji se, sa kapitalističkog Zapada, neminovno i sam od sebe širi, pa je samo pitanje dana kada će obuhvatiti i naše prostore

Kao što znate, profesorima ekonomije, najčešće baš oko Nove godine, postavljaju pitanje: „Kada će nam biti bolje?“, što uvek kod upitanog izaziva određenu zbunjenost i nelagodu. Ne samo zato što profesori ne znaju „šta će nama biti do pošljetka“ nego i zato što ovo pitanje nema smisla, pošto u sebi sadrži deo pogrešnog odgovora: treba trpeti, biti strpljiv i čekati – do boljitka mora doći jednoga dana, samo je pitanje „kada?“

Daleko smislenije pitanje: „Kako nam može biti bolje?“ gotovo da se nikada ne postavlja.

KRITERIJUMI Izgleda da je u javnosti rasprostranjeno pogrešno uverenje da je privredni prosperitet (i bolji život) proces koji se, sa kapitalističkog Zapada, neminovno i sam od sebe širi, pa je samo pitanje dana kada će obuhvatiti i naše prostore. Kao da niko ne vidi gorka iskustva Libije, Iraka, Avganistana, Ukrajine i mnogih drugih zemalja koje doživljavaju privredno nazadovanje, i svaki dan im je sve gore, baš zato što su, od strane evroatlantskih sila, izložene kolonijalnom (zašto ne reći fašističkom?) teroru. Šta mislite, kada će npr. u Avganistanu biti bolje? Kakva je ekonomska budućnost Iraka ili Libije, uprkos bogatim izvorima nafte, koji su im oteti? Imaju li smisla ovakva pitanja? Uostalom, kakva je „bolja“ budućnost čovečanstva, koje pohlepa imperijalnih korporacija gura u svetsku nuklearnu kataklizmu?

Da li iko veruje da se čekanjem boljih dana išta može dočekati, pa čak i ako je reč o agresivno preporučenom čekanju na prijem u Evropsku uniju? Najzad, da li postoji opšta saglasnost o tome šta je „bolje“?

Eto, na primer, sa stanovišta analitičara privrednog razvoja, u Jugoslaviji (i Srbiji) najbolje je bilo od 1945. do 1970, pa su neki skloni da ovo razdoblje nazovu našim „viktorijanskim“ periodom. Stope rasta industrijske proizvodnje, tih godina, kretale su se na danas nezamislivo visokim nivoima, elektrifikacija i industrijalizacija su ostvarile neviđeni zamah, saobraćajna infrastruktura je doživela pravi bum, a škole, fakulteti i domovi kulture su nicali kao pečurke posle kiše.

[restrictedarea]

U takvim uslovima je, razumljivo, zaposlenost rasla po visokim stopama, a zdravstvena mreža je ubrzanim tempom prekrivala sve šire područje domovine, čija je vojna i odbrambena snaga, takođe, dostizala visok nivo. Pa ipak, mnogi taj period pamte kao godine sivila i oskudice, pošto su narodne želje bile usmerene ka blistavim tršćanskim i frankfurtskim izlozima, odlično snabdevenim „šuškavcima“, farmerkama i patikama raznih vrsta i maraka, a i drugom robom, koja je ispunjavala snove domaćih stanovnika. Danas, kada su se ti snovi ostvarili i kada nam se pred očima šareni tržište na kojem nema jedino od ‘tice mleka (u domaćim šoping molovima) ljudi su opet nezadovoljni.

I dalje sam uveren da je na listi kriterijuma boljitka „dobra snabdevenost tržišta“ za mnoge građane mnogo ispred sigurnosti radnog mesta, socijalne sigurnosti, ili lečenja i školovanja koji bi bili dostupni svima pod jednakim uslovima. Najširi slojevi građana lakše će prihvatiti visoke stope nezaposlenosti, dužničko ropstvo i dramatično socijalno raslojavanje nego poluprazne police samoposluga i robnih kuća, snabdevenih skromnim asortimanom proizvoda (uglavnom domaćeg porekla).

Uostalom, šta ako zapitate te nezadovoljne građane, koji vas saleću pitanjem „Kada će nam biti bolje?“, da li su pre deset-dvadeset godina imali mobilne telefone, GPS ili internet? I da li im je tada bilo bolje, samo zato što su imali skromno plaćeni posao (koji su sada izgubili)? Ili im je bolje danas, kada su im dostupne sve te tehnološke divote, plus veseli splavovi na Savi i Dunavu, u koje mogu da odu kad god hoće (čim dobiju džeparac)?

VLAST I NARODNA SREĆA Ljudi imaju pravo na bolji život i imaju pravo da se nadaju boljem životu. Brine, međutim, činjenica da su, u toj nadi, oči uprte u političke lidere i organe vlasti, kao u spasitelje i anđele usrećitelje.

Istina je da bi vlast mogla da uspostavi čvrst pravni poredak – efikasan zakonodavni i sudski sistem, koji bi građanima garantovao sigurnost svojine i izvršenja ugovora, što znači da bi i svako plaćanje moralo o roku da bude izvršeno (što bi važilo i za plate zaposlenih) a zakonski stečena svojina ne bi bila podložna stalnoj reviziji tabloida i „novinara istraživača“. Tada bi se mnogi preduzetnici usudili da pokrenu proizvodnju i trgovinu, a mnogi finansijeri i štediše ne bi strahovali da u te poslove ulože svoj novac. Nema potrebe dokazivati da bi, u takvim uslovima, zaposlenost i proizvodnja, spontano, bile snažno podstaknute.

Ali nijedna garnitura vlasti (do sada) nije pošla tim putem. Zakonodavna vlast trkala se sa vremenom, prevodeći (evrousklađujući) stotine i stotine novih zakona, koji teško da mogu da se ozbiljno primene, a nervozni narodni predstavnici u parlamentu, ako bi slučajno bili u sali, trudili su se da pred TV gledaocima zasluže reputaciju dežurnih lakrdijaša.

Sudski sistem je, s druge strane, tavorio u permanentnim „reformama“, koje su ga uvek spuštale na niže grane. Sve veće praznine u sudskom sistemu popunjavale su se instrukcijama (komandama) iz partijskih štabova (i EU kancelarija) koji su rado prihvatili svoje nove „odgovornosti“, a i sam Ustavni sud srušio je sopstveni autoritet (Briselski sporazum, zakidanje penzija) zastrašen od izvršne vlasti i „međunarodne zajednice“.

Sve dosadašnje vlade su svele svoje aktivnosti najvećim delom na redistributivne (usrećiteljske) funkcije – otimanje od jednih i davanje drugima. Pa i nedavni („nevidljivi“) bankrot Srbije odvijao se u tom duhu: država je donela odluku da delimično suspenduje svoje finansijske obaveze prema penzionerima, lekarima, prosvetarima itd. da bi mogla da u potpunosti odgovori svojim obavezama prema bankama (pretežno stranim) nevladinim i brojnim paradržavnim organizacijama (agencijama, komisijama, servisima, savetima…) kao i da ne posustane u subvencionisanju „dovedenih investitora“.

Primetili ste da ove mere (transmisija briselsko-vašingtonske politike prema „zemljama periferije“) nisu naišle na ozbiljniji otpor u Srbiji, koju vlast, da bi nam bilo bolje, vodi ka rumenim zorama Evropske unije, koja pak sve očiglednije nastoji da i Srbiju povede na istočni front da, zajedno sa ujedinjenim narodima Evrope, preuzme od Rusa kontrolu nad sibirskim resursima. Valjda je svakome jasno za čiji račun.

[/restrictedarea]