Milorad Vučelić / glavni urednik
Ima neke naduvene arogancije i nadmene ignorancije u ponašanju dobrog dela naših političara, državnih funkcionera i visokih činovnika. A iz toga prosto izbija teška nekvalifikovanost, neznanje i provincijalna inferiornost. Odmah da vas razuverimo nije ovde reč ni o Dejanu Miroviću, ni o Igoru Bečiću, ni o Bratislavu Gašiću i njihovim izjavama o Bojanu Pajtiću, Draganu Šutanovcu i Saši Jankoviću. Kada su u pitanju akcije usmerene na rušenje vojske i države i suprotstavljanje njima, najmanje je važan bonton i učtivost, bez obzira na njihovu sklonost da se nepotrebno izvinjavaju. Uzgred budi rečeno, pomenuti zaštitnik građana nikada nije reagovao na flagrantne napade, međunarodne sporazume i veoma česte i nedolične nasrtaje na sam Ustav Srbije. Istovremeno, on ne samo da koristi nego sam proizvodi prilike da se obruši na Vojsku Srbije i njene obaveštajne i kontraobaveštajne službe. Opravdano je pitanje koliko na to aktivno neprijateljstvo utiču njegove stare veze sa ispostavama NATO-a, o čemu se možete podrobnije obavestiti čitajući tekst Nikole Vrzića „Ko štiti zaštitnika?“ u ovom broju „Pečata“.
Pomenuta osionost kojoj se tako često pribegava mogla bi se tumačiti i kao deo borbenog stava da isti ti pojedinci istovremeno ne pokazuju ponižavajuću snishodljivost prema svakom nalogu, predlogu ili migu koji stigne iz Brisela, Berlina ili Vašingtona.
Predloži li neko da bi trebalo na sasvim drukčiji način nego sada koristiti devizne rezerve naše države ili nekako rešiti probleme kredita u švajcarskim francima, ili razmisliti na tragu fakta emitovanja novih milijardi evra Evropske centralne banke radi podsticanja potrošnje i proizvodnje u zemljama EU, stići će ga ljutito brecanje naše Guvernerke. Te prodaj ti to i to, te nećemo mi prepisivati rešenja kao loši đaci, te ne znam šta nas teže pogađa, krediti u evrima ili francima… Jedino neće ona da se seti činjenice da postoji naša domaća valuta koja se zove dinar i da niko ne razmišlja o dinarizaciji naše ekonomije niti mu pada na pamet da razmisli o drugačijem korišćenju deviznih rezervi ili drugačijem pristupu inflaciji. Mnogo su gori i pogubniji opakim naucima loših učitelja zatucani odlikaši nego nešto slabiji đaci koji pokušavaju da od najboljih i najmudrijih nešto preuzmu ili prepišu.
[restrictedarea]Klasične istine o proizvodnji i čuvanju javnih dobara i nacionalnih resursa „makar bile stare stotinama godina, povezanije su s nama“ nego laži i imitacije koje kraj nas ne samo da koračaju nego nas i teraju da mi sa njima marširamo.
Nema gotovo nikog ko nije novog grčkog premijera Aleksisa Ciprasa proglasio ekstremnim levičarem. Zašto? Zato što ne pristaje potpuno na postojeći poredak stvari i ne prihvata ga zdravo za gotovo kao definitivan i večan. Svako ko nešto proglašava ekstremnim ispisuje pravu odu i panegirik postojećem i to u isto vreme proglašava normalnim. Ako bilo koja pojedinačna patologija postane masovna, ona polaže pravo da na osnovu toga postane nešto normalno. Primera radi, kada bi pedofilija postala masovna, prvo bi se pomerala starosna granica, kao što već jeste, a onda bi se vremenom ova pojava proglasila normalnom.
Seća li se iko ekonomski postojećeg i praktično primenjivanog, a ne moralističkog, pojma nepoštenog duga? Zašto bi bilo normalno prodavati i privatizovati sva javna dobra i nacionalne resurse? Zašto bi neki nemački recept štednje bio normalan ako ga i Francuzi smatraju nenormalnim? Hoćemo li koliko sutra i Špance proglasiti ekstremnim? Hoće li i Italijani biti ekstremisti, ili Englezi ako istupe iz EU? Jesu li Irci i Islanđani nenormalni ili Norvežani što nisu u EU? Ili Rusi?
Da li ekstremizmu pripada to što Grčka neće da pristane na novi paket sankcija prema Rusiji, i da li je i to nenormalno?
U oslobađanju koncentracionog logora Aušvic 27. januara 1945. godine poginuo je 231 sovjetski vojnik. Na sedamdesetu godišnjicu ovog događaja ruski predsednik Vladimir Putin nije ni pozvan od strane poljskih vlasti. One su prizemno politički lokalizovale i budžaklijski provincijalizovale univerzalnost Holokausta. I to nije ekstremno. Kao što nije ekstremno ni to da se tvrdi da Rusi nisu ni bili pripadnici Crvene armije. Da li odista možemo da tvrdimo da se po nekoj monstruoznoj inverziji na 80-godišnjicu neće pojaviti političari koji će tvrditi da je taj koncentracioni logor bio pod sovjetskom upravom a da su ga oslobodile antifašističke snage Vermahta i ukrajinski nacisti Stepana Bandere – pretvoreni u poljski pokret otpora. Sudeći po selekciji i rangiranju visokih gostiju na ovoj komemoraciji ovako nešto postaje još izvesnije. Nečemu takvom kao pouzdana prepreka stoje samo Jevreji i Izrael kao čuvari užasnog stradanja.
Slavoj Žižek pošao je tragom jednog okrutnog vica iz Lubičevog filma kada u okupiranoj Poljskoj Erhart, odgovorni nacistički oficir, zadužen za koncentracione logore, kaže: „Mi se bavimo koncentracijom, a Poljaci logoruju“ i izneo stav o trenutnoj finansijskoj krizi u Evropi: „Snažna severna Evropa, fokusirana u Nemačkoj, bavi se koncentracijom, dok oslabljeni i ranjivi Jug logoruje.“
Ekstremno je to što te iste visoke zapadne i prozapadne uzvanice odbijaju da vide da su na delu u Ukrajini čiste i otvoreno deklarisane nacističke vojne i paravojne formacije. U tradiciji tih nacističkih formacija su najstravičniji pogromi i zločini prema Jevrejima, a pokušava se da se to prikrije nekom koprenom zaborava i zabašurivanja. Da li su normalni oni koji to na Zapadu neće da vide i to izdašno pomažu, a svi mi drugi ekstremisti?
Da li je ekstremno da Nemica, visoka funkcionerka „Levice“ Katja Kiping, baš kao i evropska poslanica španskih levičara iz „Podemosa“ Lola Sančez Kaldentej, u „Sirizinoj“ pobedi u Grčkoj vide moguće „evropsko proleće“ a normalno je to što domaća vajna levičarka iz SPS-a na to gleda sa krajnjim nipodaštavanjem uz prezrive i banalne dosetke i poređenja sa „domaćicama koje razmenjuju recepte“?
Teško je odrediti kako se to i zašto u Beogradu oživljava duh ili avet „nama socijalistima omiljenog druga“ Josipa Broza Tita i pripada li to nečemu normalnom ili ekstremnom. Samo među naivnima to može probuditi neku vrstu nedoumica. Broz je imao, što se Srbije i Srba tiče, ekstremnu politiku. Državnim partijskim granicama preparcelisao je i Srbe i Srbiju i projektovao krvavi raspad te i takve zemlje. Samo onome ko nastavlja da vodi takvu politiku on može biti uzor. EU poželjna Srbija mora biti Srbija uređena po načelima po kojima su njene pokrajine zasebne i otcepljene države. I mora biti jugoistočno krilo NATO-a. I mora reći istorijsko ne Rusiji. I mora biti autoritarna. Ko se poziva na Broza i oživljava njegov duh spreman je da vodi takvu politiku. Na kadrovskom, kulturnom, medijskom i izdavačkom planu ta Brozova politika danas se doslovno realizuje. Dosledno se vodi bitka protiv srpskog stanovišta.
I na kraju jedno normalno pitanje: ima li ijednoga političara ili ikoga od umetničkog ili intelektualnog nacionalnog prestiža ili tiražnog ili manje tiražnog ili gledanog medija na prostorima država bivše Jugoslavije ko se ugleda i poziva na njega i ko baštini njegovu politiku?
Nema! I to treba da bude normalno? Ne, to je i ekstremno i pogubno.
[/restrictedarea]
