2015?

Piše Nikola Vrzić

Ako će se sudbina Srbije – kolateralno – u narednoj godini, i najviše još dve-tri koje će uslediti, rešiti negde između Vol Strita, Moskve i Pekinga, znači li to da Srbija samo treba da se pritaji koliko god može, da bude mudra i strpljiva i da u međuvremenu ne napravi neku nepopravljivu grešku kao što su priznanje nezavisnosti Kosova ili uvođenje sankcija Rusiji?

Poodavno nismo osvanuli u jednoj novoj godini koju su, kao ovu, 2015, dočekale tolike najave velikog svetskog prevrata. Potencijala za kraj (malignog) američkog svetskog poretka, sa kojim smo se, inače, u poslednjih četvrt veka već sasvim saživeli kao sa nužnim zlom, u svakom slučaju danas ima više nego, pa, ikada otkad je ovakav svetski poredak i uspostavljen. Što ne znači da će se taj poredak predati bez borbe i da je danas manje opasan nego ranije, naprotiv.

Srbija u godinu – ili, najviše, narednih nekoliko godina – raspleta ulazi bez ikakve mogućnosti da na taj rasplet ozbiljno utiče, ulazi ekonomski osakaćena tranzicijom i MMF-om, politički ucenjena Evropskom unijom, bezbednosno ozbiljno izbušena i ugrožena evroatlantskim strukturama i njihovim domaćim saradnicima. Pa ipak, i takva, ako i kada dođe do svetskog prevrata, može da se nađe u boljoj startnoj poziciji od mnogih u koje sada sa, valjda, zavišću gleda jer su već članovi Evropske unije, ako pre toga ne načini nekoliko neoprostivih poteza u korist sopstvene štete…

 

MALO BOLJI SCENARIO Šta, dakle, možemo da očekujemo od 2015. godine?

U sadašnjem ekonomskom receptu koji srećnim čini samo trovače naše ekonomije iz MMF-a, Svetske banke i one koji bi to žarko želeli da budu, prostora za ikakvo, a kamoli za ozbiljno poboljšanje životnog standarda, jednostavno, nema. Čak nam i oni sami, ti trovači srpske ekonomije koji nam svoj otrov podvaljuju kao lek, najavljuju da će nam biti gore pre nego što nam – jednog lepog dana a možda ni tada – ne postane bolje. Naše nevesele ekonomske perspektive, uostalom, u prošlom broju „Pečata“ ubedljivo su analizirali Momir Bulatović i Nenad Popović, i tome nema šta da se doda. Ono što nas ovde zanima, jer može da se pokaže značajnim u prognoziranju 2015. godine, jeste činjenica da će narastajuća beda neminovno proizvesti i pojačanu društvenu napetost. Kako će se, i da li će se, ona i manifestovati, razmotrićemo uskoro.

Evropske integracije ostaće uglavnom tu gde već i jesu; da li će, ili neće, biti otvoreno neko od 35 pregovaračkih poglavlja, potpuno je irelevantno jer nikakvog uticaja to neće imati ni na naš životni standard niti na stabilnost i stepen uređenosti ove države. Kao što ni dosadašnji naši pomaci ka članstvu u EU to nisu imali već se, naprotiv, što smo bliži EU, i jedno i drugo survava sve niže, ukratko, po bugarskom, rumunskom, hrvatskom… modelu. Štaviše, sve izvesnijim postaje ono što je „Pečat“ najavio još pre godinu dana, kada nam je konačno osvanuo onaj famozni datum početka pregovora: da će svaki naredni koračić ka EU, u vidu otvaranja nekog od pregovaračkih poglavlja, biti propraćen krupnim političkim uslovljavanjima, što znači da će vest o eventualnom otvaranju nekog od poglavlja zapravo predstavljati vest da smo ispunili neki od ispostavljenih uslova koji su za Srbiju i njenu državnost, po pravilu, više štetni nego beskorisni dok, nasuprot tome, obećana korist od ispunjavanja ovih uslova uglavnom ostaje zaglavljena negde između iluzije i laži.

[restrictedarea]

Sve nas to pak dovodi do uslova svih uslova, to jest do Kosova i Metohije. Nije pitanje šta će od nas biti zatraženo – ulazak Kosova u UN, promena Ustava Srbije, formalno priznanje Kosova – već, kada će to biti učinjeno. U direktnoj vezi, iako direktno nisu povezana – veza se nalazi u lomljenju ostataka srpskog otpora evroatlantskim zahtevima – nalazi se i pitanje (ne)uvođenja sankcija Rusiji. Postoje malo bolji i mnogo gori scenario, od kojih će pak zavisiti i mnogo šta drugo što nas čeka.

Prema malo boljem scenariju, EU i njeni vašingtonski vlasnici biće isuviše zabavljeni sopstvenim jadom – o kojem uskoro – da bi mnogo pažnje i energije posvećivali maleckoj i poprilično beznačajnoj Srbiji, tim pre ako ih Srbija sama ne bude isprovocirala nekim, zamislivim ali sasvim malo verovatnim, incidentom poput iznenadne odluke da prekine EU integracije i ispunjavanje uslova koji sa tim neminovno idu. U tom bi slučaju – da im nestanemo iz fokusa – pritisak da uvedemo sankcije Rusiji i da nastavimo sa normalizacijom odnosa s Kosovom uglavnom ostao samo ritualni, verbalni, postojao bi samo na osnovu inercije ali bez preteranog žara i uložene energije u ostvarenje ovog cilja, i naš prostor da mu se, pritisku, suprotstavimo sledstveno bi bio značajno veći nego inače. Aktuelnoj vlasti to bi pak ostavilo prostor da nastavi da pokušava da amortizuje negativne efekte lošeg nasleđa i sopstvene ekonomske politike, da na rečima ostane na svom EU putu uz minimum konkretnih rezultata u vidu ispunjavanja štetnih EUslova, i sve to bez mnogo brige da će je ugroziti razbucana opozicija i nagomilano društveno nezadovoljstvo.

 

MNOGO GORI SCENARIO Problem je, međutim, u tome što se tako namestilo da ćemo im, jer predsedavamo OEBS-om ove godine, u fokusu neminovno bitni, sve i ako značaj OEBS-a i predsedavanja tom organizacijom zaista ne treba precenjivati. Ipak, srpsko predsedavanje OEBS-om, uz predvidivu potrebu evroatlantskog centra moći da, uzdrman, ne dozvoli postojanje primera nepristajanja na evroatlantske zahteve jer bi takav primer mogao da bude i zarazan, veoma izglednim čini i onaj sasvim suprotni a za nas mnogo gori scenario. Može nam se, dakle, desiti i da pritisak da uvedemo sankcije Rusiji, i da priznamo Kosovo, i da potpomognemo centralizaciju BiH tako što ćemo saučestvovati u kastriranju Republike Srpske, postane i mnogo žešći i konkretniji nego što je bio dosad. A sve to u cilju da se situacija na Zapadnom Balkanu i definitivno raščisti pre ulaska Zapada u konačni sukob sa Rusijom (i Kinom) koji je sad već gotovo izvestan i neminovan, a možda je već i počeo…

Moguće jačanje pritisaka na Srbiju, ako njegova reč ima ikakvu vrednost a ima je ako predstavlja glas Amerike i njenih želja, najavljuje Edgars Rinkevičs, šef diplomatije Letonije koja je preuzela predsedavanje EU. Rinkevičs ovih dana govori o ubrzavanju primene postojećih sporazuma s Kosovom, o nastavku dijaloga „na visokom nivou“ koji „treba da bude nastavljen u bliskoj budućnosti“, ali i o tome da je – reč je o sankcijama Rusiji – „važno da se (Srbija) u ovom trenutku adaptira na stavove koji su deo zajedničke spoljne politike EU. Ovo bi moglo da bude bolno, ali je ipak neophodno“.

Elem, u tom slučaju jačanja pritiska na Srbiju, opet, dve su osnovne mogućnosti; da pred pritiskom popustimo, i da mu se odupremo. Ako popustimo, uslediće nešto malo protesta patriotske javnosti i razbijene nacionalne opozicije, koja neće imati ni snage ni mogućnosti za ozbiljnije suprotstavljanje kao što ih nije imala ni dosad, probriselska opozicija ostaće bez briselske (i vašingtonske) podrške bez koje ionako ništa ne ume da napravi a pritom će im biti beskorisna jer je vlast već uradila ono što bi uradili oni kada bi na vlast došli, i kumulativni efekat osiromašenja i nacionalne izdaje će vladajuće partije – od kojih će se možda, možda odvojiti neki deo SNS-a kojem je država važnija od ostanka na vlasti a usput je u raspodeli vlasti već ostao zakinut – osetiti tek na referendumu o promeni Ustava Srbije i narednim parlamentarnim izborima. Tek, u slučaju popuštanja, vlast će imati koristi utoliko što će bez mnogo izazova ostati na vlasti, a efekat na Srbiju će biti isti, devastirajući, ko god da pobedi u predstojećem sukobu evroatlantskog Zapada i evroazijskog Istoka; zato što od prvih ničemu dobrom ionako ne možemo da se nadamo, zato što smo drugima okrenuli leđa.

Ali šta se dešava ako žešćih pritisaka uistinu bude, i ako tim pritiscima pokušamo da se odupremo? Uslediće ozbiljna medijska kampanja svih onih medija koji su pod kontrolom evroatlantskog uticaja, njeno prelivanje na društvene mreže, spontana eksplozija opravdanog socijalnog nezadovoljstva po modelu već viđenom uoči 5. oktobra 2000. i koji sada vidimo u Mađarskoj, gde se njen premijer Viktor Orban već nalazi u situaciji u kojoj bi, sa ovakvim razvojem događaja, mogao da se nađe i Aleksandar Vučić… Usledio bi i nekakav pokušaj okupljanja opozicije i njenog kačenja na proteste opravdano nezadovoljnih – lider DS-a Bojan Pajtić već najavljuje: „Proteste ćemo izražavati i na ulicama jer ne možemo da čekamo skrštenih ruku da ova vlast upropaštava Srbiju.“ – kao i destabilizacija Srbije na jugu i u Raškoj oblasti, pri čemu se indikativnom čini uglavnom ničim izazvana izjava lidera SDA Sulejmana Ugljanina da se „policija polako pretvara u nacionalističko-četničku organizaciju“, tvrdnja da policija maltretira poslanike SDA dok putuju u Beograd na skupštinske sednice, uz alarmirajuće pitanje: „Da li je to poruka Bošnjacima da više ne treba da idu na sednice parlamenta u Beograd i da treba da formiraju svoj parlament u Novom Pazaru?“

Mogućnosti opozicije, ipak, trenutno se čine srazmerno malim makar zato što – od spomenutog Pajtića do, recimo, Borka Stefanovića ili Zorana Živkovića, o Borisu Tadiću da i ne govorimo – lidera antivučićevske opozicije nema ni na vidiku, a vremena za proizvodnju novog lidera baš i nema. Kako je i mogućnost dvorskog puča unutar SNS-a manja od minimalne, u slučaju ovakvog razvoja događaja (žešći pritisci, opiranje tim pritiscima) ne treba sasvim odbaciti ni mogućnost da se, pošto je psihološki temeljno prostudiran, u šta ne treba sumnjati, Aleksandar Vučić na neki način natera da odstupi sam. Ako bismo morali da se kladimo, kladimo se da bi arhitekte njegovog prinudnog dobrovoljnog silaska sa vlasti u Zorani Mihajlović, potpredsednici vlade i članici Predsedništva SNS-a, videli Vučićevog poželjnog naslednika.

S druge strane, međutim, Aleksandar Vučić iza sebe ima podršku – ne ulazimo sad u njene razloge – kakvu jedan srpski lider odavno nije imao, a uz to ima i manevarskog prostora da ne pristane na zapadne ucene i pritiske kakvog, takođe, jedan srpski lider odavno nije imao. A to nas dovodi do raspleta globalnih događaja koji će na nas neminovno, a možda i nemilosrdno uticati.

 

PATULJAK I DŽINOVI Glavni akteri raspleta su Kina i Rusija na jednoj i SAD na drugoj strani, i EU na toj istoj strani, ali sve manje bitna, sa tendencijom da se pretvori u slepo crevo globalnog razvoja.

Krenimo od nje, jer nam je najbliža. U 2014. godini EU je već pokazala da čak nije ni politički patuljak jer i on može da bude samostalan iako je malog uticaja već je, najviše, američki vazal kojem je interes njegovog gospodara preči od sopstvenog; samoubilačka odluka EU da, pod američkim podsticajem, uđe u sukob sa Rusijom oko Ukrajine i „Južnog toka“, o vazalnom položaju EU govori i više nego dovoljno. A Evropsku uniju čeka još izazovnija 2015. godina, pri čemu su moguće posledice tih izazova tolike da bi mogle da dovedu u pitanje i samo postojanje funkcije Majkla Devenporta… Bliže se izbori u Grčkoj i moguća pobeda „Sirize“, posle koje će uslediti preispitivanje režima štednje i odricanja uz mogući izlazak iz zone evra, 7. maja održaće se izbori i u Velikoj Britaniji uz očekivani uspeh UKIP-a i rast evroskepticizma, krajem godine su izbori i u Španiji u kojoj se predviđa uspeh „Podemosa“… Svaki od ovih događaja nosi u sebi ozbiljan rizik – čije razmere još ne mogu da se procene – po onaj briselski poredak koji je po volji Vašingtona a za nas, uzgred, tako štetan. Ne smiri li se u narednih šest meseci sukob SAD i Rusije – a nema mnogo izgleda da hoće – sredinom 2015. EU će doći i do svog sledećeg trenutka istine. 31. jula, naime, ističe rok važenja aktuelnih EU sankcija Rusiji; kao što je sada, za njihovo prevremeno ukidanje, potrebna jednoglasna odluka koju je nemoguće obezbediti, tako će u julu biti potrebno doneti jednoglasnu odluku da se te sankcije produže. Kako sada stvari stoje, takva odluka ne deluje kao moguća. Da li će se EU pocepati oko Rusije? Za Srbiju bi takav razvoj događaja, koji nije nezamisliv, bio više nego povoljan. U suprotnom pak, ako sa sankcijama Rusiji ipak nastave, svoj vazalni položaj samo će dodatno učvrstiti, što će političku relevantnost EU učiniti još i manjom, i samo da naše vlasti budu u stanju da to i prepoznaju…

A na gubitak političke relevantnosti nadovezuje se i ekonomija. Ekonomija EU ionako je na ivici recesije, sve i sa ekonomskim pokazateljima veštački naduvanim nebudžetskim prihodima od trgovine droge, kocke i prostitucije. Na ivici recesije je čak i Nemačka, a evro je na istorijskom minimumu. Sankcije Rusiji i sankcije Rusije čitavu stvar čine još teže podnošljivom, a niska vrednost rublje, zbog koje EU izvoz u Rusiju postaje nepodnošljivo skup pa će zbog toga i dodatno opasti, evropsku ekonomsku perspektivu čini i dodatno komplikovanom. Pri čemu treba imati u vidu i problem s energentima u koji je Evropa, sledeći Ameriku, samu sebe uvela. Umesto sigurnih tokova gasa iz Rusije preko „Severnog“ i „Južnog toka“ i preko Ukrajine, „Južni tok“ je umro, a Ukrajina je nestabilna sa (najavljenom) perspektivom da će Rusija od nje kao tranzitne zemlje i potpuno odustati za dve-tri godine; rezerve nafte i gasa u Severnom moru pritom su sve manje – vrhunac eksploatacije prošao je još pre nekoliko godina – dalja istraživanja radi veće eksploatacije sa ovako niskom cenom nafte i gasa postala su potpuno neisplativa i od njih se odustaje, gas iz Azerbejdžana, kao što nije ni dosad, tako ni sada neće stići do Evrope po američko-evropskom planu da se iz jednačine izbaci Rusija (Rusija, Iran i Azerbejdžan, zapravo, upravo ojačavaju svoje energetsko savezništvo) a tečni gas iz SAD nikada nije ni bio ozbiljna opcija, i zbog njegove cene, i zbog nedostatka transportnih i prijemnih kapaciteta. Kakve će posledice ovakva situacija ostaviti po evropsku ekonomiju, lako može da se nasluti.

Sve u svemu, Rusi sada Evropi nude nešto što liči na slamku spasa za Evropu – odbacivanje Sporazuma o slobodnoj trgovini sa SAD (TTIP, Transatlantic Trade and Investment Partnerhip) i stvaranje zone slobodne trgovine između Evropske i Evroazijske unije. Šansa da Evropa tu ponudu prihvati minimalna je, ali je istovremeno i jedna od poslednjih. Alternativa: Evropa bez političkog uticaja postaje i Evropa bez energenata, otuda i bez mogućnosti ekonomskog razvoja, Evropa kao slepo crevo američke volje i okupacije sopstvene slobodne volje i mogućnosti izbora u svom interesu. Uostalom, možda bolje nije ni zaslužila.

 

EKONOMIJA RASPLETA Ali na stranu Evropa, ona ionako po strani i ostaje. Ključni događaj minule godine – sa još nesagledivim posledicama u ovoj – jeste izrastanje Kine u, sada i zvanično, najmoćniju ekonomiju sveta, i sklapanje sveobuhvatnog, od energetskog preko finansijskog do vojnog, savezništva Rusije i Kine, koje je naročito intenzivirano u drugoj polovini 2014, uporedo sa zaoštravanjem odnosa Zapada i Rusije.

Ništa od ovoga nije čudno. Ekonomski uspon Kine traje već godinama i bilo je neumitno da na mestu vodeće svetske ekonomije ona smeni Sjedinjene Države. Narastanje ekonomske moći, jasno, sledi i želja za političkom moći, a ona se ogleda u želji – koju Kina deli s Rusijom – za ukidanjem američke globalne hegemonije i njenom zamenom pravednijim, policentričnim svetom. Isto je tako prirodna potreba SAD da se toj zameni odupre. Neslavno je propao pokušaj SAD da Kinu izoluje na azijsko-pacifičkom frontu (pivot to Asia Baraka Obame kojim bi nasušno potrebni putevi energenata ka Kini dospeli pod potpunu američku kontrolu) što se najočiglednije videlo na novembarskom Samitu Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje u Pekingu kada je usvojen kineski, namesto američkog, plan za uspostavljanje tamošnje zone slobodne trgovine.

Drugi front je ruski, koji se ogleda u otkidanju Ukrajine iz ruske zone uticaja, u pokušaju da se Rusija uvuče u krvavi rat u Ukrajini, i u napadu na rusku rublju i ekonomiju sankcijama i niskom cenom nafte. Zahvaljujući (i) kineskoj intervenciji, napad na rublju je, kako sada stvari stoje, propao. Kao što propadaju i pokušaji da se obojena revolucija izveze u Rusiju i tamo uspostavi režim koji ne samo što neće Kini prodavati preko joj potrebne energente već će ih i pokloniti lešinarima sa Zapada.

Preostaje pitanje Ukrajine, koja je Kapitol hilu i Vol Stritu bitna samo kao mamac za uvlačenje Rusije u iscrpljujući sukob. Iako je na snazi primirje, iako je Ukrajina na ivici bankrota i ukida čak i besplatnu hranu za pacijente u državnim bolnicama, ona se ubrzano naoružava i povećava budžete za svoju vojsku i policiju. Nastavak sukoba, verovatno čim sneg okopni, otuda se čini poprilično izvesnim. Kao što se izvesnim čini i da će se sukobi nastaviti udarom na Novorusiju, na Donjeck i Lugansk, u čiju bi zaštitu, ako bi pod ukrajinskim udarom postali životno ugroženi, Rusija morala da priskoči; da bi takav udar sprečila, da bi sprečila da bude uvučena u rat na svojoj granici, Rusija sad neformalno, ali poprilično otvoreno naoružava novoruske pobunjenike. Ali postoji mogućnost i (samoubilačkog) ukrajinskog napada na Krim, na koji bi Rusija morala da odgovori i time bi se uvukla u rat koji joj u Vašingtonu toliko priželjkuju, i to je mogućnost koja se ne sme isključiti…

Nasuprot tome, Rusija i Kina vode ekonomski rat protiv SAD, koji se ogleda u njihovom postepenom oslobađanju od dolara kao rezervne svetske valute, od tog petrodolara koji za SAD predstavlja kreditnu karticu bez limita na kojem – a ne na vojsci – i počiva njegova moć i svetska hegemonija. Da je oslobađanje od dolara u toku, svedoči i to što Rusija i Kina, Rusija i Iran… u međusobnim plaćanjima prestaju da koriste dolar; što BRIKS postaje „antidolarska alijansa“; što izvoz Kine raste, ali padaju njene dolarske rezerve jer se Kina, baš kao i Rusija, oslobađa dolara a kupuje zlato… Da beg u zlato najavljuje sumrak dolara i njegove postojbine, možda potvrđuje i to što je Holandija vratila svoje rezerve zlata u sopstvene trezore, i to baš onaj deo svojih rezervi koje je čuvala u SAD.

Na ovaj proces oslobađanja od dolara – koji SAD mogu da štampaju u neograničenim količinama a svet im i dalje priznaje da ta hartija ima neku vrednost – nadovezuje se i mogućnost spektakularnog sloma Njujorške berze, a time i čitavog zapadnog kapitalizma oslonjenog na američki dolar i njihove banke i finansijske mahinacije, u 2015. godini. Pol Kreg Roberts, zamenik američkog ministra finansija u vreme Ronalda Regana zadužen za ekonomsku politiku, tvrdi da je skori slom berze neminovan; milijarder i investitor Sem Zel govori da je berza nameštena i samo se čeka da ona pukne; Džordž Soroš je prošle godine udvostručio svoju, uprošćeno govoreći, opkladu vrednu na milijarde dolara da će se berza slomiti ove godine; milijarder Karl Ajkan, koga „Tajm“ naziva „gospodarem svemira“, govori da je „nervozan“ zbog stanja na američkom tržištu kapitala i „preteranog štampanja novca“ a Banka za međunarodna poravnanja („centralna banka centralnih banaka“) u svojoj najnovijoj studiji upozorava da su finansijska tržišta, na kojima vrednost deonica skače, iako potrošnja opada a nezaposlenost raste (u SAD je na istorijskom maksimumu, 91,8 miliona radno sposobnih Amerikanaca je nezaposleno) opasno „odvojena od realnosti“…

Sve u svemu, pogledaju li se ovi trendovi, utisak je da se svetsko klatno moći neumitno sa Zapada, nad kojim lebdi ekonomski slom, pomera na Istok koji je postao centar ekonomske moći, sve i ako to pomeranje neće proteći sasvim lako. U toj preraspodeli moći, do koje će doći u narednih nekoliko godina, leži i šansa Srbije, makar već i zato što u sadašnjoj raspodeli moći nikakvih šansi nemamo a onamo imamo odlične odnose i sa Rusijom i sa Kinom, koja se, javlja agencija „Blumberg“, ponaša kao MMF i Svetska banka jer počinje da kreditira širom sveta a pritom ne postavlja političke uslove, i time „signalizuje smrt posleratnog sveta Breton Vudsa“ iz kojega je i izrasla hegemonija SAD.

I samo još da i naše vlasti ovaj hod istorije uspeju da prepoznaju, i da mudro sačekaju rađanje novog sveta, i da u međuvremenu, pod pritiskom starog sveta, ne načine neku nepopravljivu grešku…

[/restrictedarea]