Tarabom do EU

MIROSLAV LAZANSKI

Ne znam kako ćemo rešiti problem Kosova u kontekstu našeg približavanja EU. Naime, ministar spoljnih poslova Austrije gospodin Sebastijan Kurc rekao je u intervjuu „Ninu” „da je pre ulaska Srbije u EU potrebna puna normalizacija odnosa sa Kosovom, što bi bilo potvrđeno i pravno obavezujućim dokumentom, jer nije u interesu EU da prihvati u punopravno članstvo članice koje su u sukobu sa susednim zemljama pošto bi to značilo uvoz nestabilnosti”.

Koliko znam, Srbija nije u sukobu ni sa jednom susednom zemljom. „Pravno obavezujući dokument”, koji bismo sa Kosovom navodno morali da potpišemo pre našeg ulaska u EU, to je već složenije pitanje.

Kako bi se zvalo Kosovo u tom „pravno obavezujućem dokumentu”, da li da i dalje insistiramo na fusnotici sa pahuljicom pored imena Kosovo? Koliko sam čuo, ovi iz EU su nezadovoljni pahuljicom, jer pahuljica ukazuje na prolaznost rešenja-statusa, i ne daj bože, neki Srbi u budućim vremenima mogu opet da posegnu za Kosovom. Zato ovi iz EU predlažu tarabu, da se, brate mili, administrativna linija trajno pretvori u tarabu-granicu…

Naš prijatelj Sebastijan Kurc osvrnuo se i na odnos Srbije i Rusije, rekavši „da ne isključuje mogućnost da će Srbija, u trenutku kada već bude nadomak članstva u EU, morati da se ogradi od Rusije i usvoji zajedničke spoljnopolitičke stavove Brisela”.

Ova izjava Kurca povlači nekoliko pitanja: ako se zna da Srbija neće ući u EU pre 2020. godine otkuda Kurc zna kakva će politika Rusije biti tada, da bi se od te Rusije i ruske politike Srbija 2020. godine trebala ograđivati?

Otkuda Kurc zna kakvi će biti zajednički spoljnopolitički stavovi EU prema Rusiji 2020. godine? Ili se mlađahni austrijski ministar zaleteo, ili samo potvrđuje da je konfrontacija Zapada sa Rusijom dugoročna strategija Brisela, Vašingtona, pa i Berlina?

Da Austrijanac ne bi bio usamljen u porukama Beogradu pobrinuo se i povremeni gost Beograda, gospodin Andreas Šokenhof, zamenik šefa demohrišćanske poslaničke grupe u Bundestagu, rekavši „da je Srbija pod velikim ruskim pritiskom i da je Putin pokušao da stavi pojedine zemlje Balkana pod svoju kontrolu preko energije i privredne zavisnosti”.

Divno, Srbija nije pod nemačkim pritiskom, sedam uslova koje nam je gospodin Šokenhof već ranije isporučio nisu pritisak, stalno prigovaranje od strane Berlina i Brisela i spominjanje srpsko-ruskih odnosa nisu pritisak?

Ili to možda Nemačka ne želi da stavi zemlje Balkana pod svoju kontrolu preko privredne zavisnosti? Ili je već stavila? Posle 100 godina od početka Prvog svetskog rata Austrijanac i Nemac su nam poslali poruke.

Dakle, po Sebastijanu Kurcu, odnosi Rusije i Zapada i 2020. biće u sferi konfrontacije. Finansijsko-monetarni rat već je u toku, ekonomske sankcije, namerno izazvani pad cena nafte i propast „Južnog toka” direktni su udarci na Rusiju i njenu ekonomiju sve sa ciljem promene vlasti u Kremlju.

Da li se neko još seća obaranja malezijskog „boinga” iznad Ukrajine? Kako je taj slučaj tako brzo nestao iz zapadnih medija? Šta kaže istraga? „Boing” iznad Ukrajine replika je slučaja „Markale” u Sarajevu i slučaja „Račak” na Kosovu. Isti rukopis…

Šezdeset nemačkih intelektualaca, političara, ekonomista, pravnika, filozofa, privrednika i profesora uputilo je javni apel nemačkoj javnosti i kancelarki Angeli Merkel protiv konfrontacije sa Rusijom, protiv novog rata u Evropi.

Jer, Nemačka Angele Merkel zauzela je sada vrlo oštar kurs prema Moskvi. Angela Merkel je verovatno i najveće političko razočarenje Vladimira Putina. On je dugo verovao da Berlin ima snage da se odupre svim pritiscima Vašingtona, jer prethodnici Angele Merkel to su i činili.

Nemačka nije poslala svoje vojnike u vijetnamski rat, iako je to Vašington tražio, brod-bolnica „Helgoland” je iznimka, niti je slala svoje vojnike u oba rata u Zalivu. Tek je Gerhard Šreder, nakon nemačkog učešća u agresiji NATO-a na SR Jugoslaviju 1999. skinuo tabu sa nemačkog vojnog angažovanja u inostranstvu, ali nije 2003. poslao vojnike u Irak.

„Antiamerikanizam” je svojevremeno predstavljao privilegiju arogantnih nemačkih kulturnih konzervativaca, blisko srodnu sa nekim varijantama antisemitizma. Zajedničke opsesije zvale su se materijalizam i trgovački duh, pluralistička demokratija, sloboda štampe, „književnost s asfalta”, labav moral, a sve je to na okupu držala iluzija nadmoći nemačkog naroda.

Da li je to strašilo iz nemačke prošlosti postalo čak i duh nemačke spoljne politike u prethodnom periodu? A sve je to zamenjeno sadašnjom nemačkom politikom „neograničene solidarnosti” sa SAD.

Svaki nemački kancelar mora prethodno da dobije „zeleno svetlo” u Vašingtonu. Oni iz nekadašnje Zapadne Nemačke još su se nekako i koprcali. Ovi iz bivšeg DDR-a? Nema šanse. I Gauk i Merkel su iz DDR-a.

http://www.politika.rs/