Kraljevi i tajkuni

Danijel Cvjetićanin

Istina je da su tranzicioni tajkuni i sami doprineli svojoj lošoj reputaciji. Gotovo da su svi listom bili nosioci i promotori pogrešnog uverenja da je tržišna utakmica „igra sa nultom sumom“, tj. da, dok društvo i država ne budu opljačkani, privatni kapitali ne mogu da se značajnije uvećaju. Ovu predrasudu, nažalost, neguju i široki slojevi građanstva, tako da svakog domaćeg „bogatuna“, osim estradnih zvezda i prebogatih sportista (fudbalera) tretiraju kao lopova koji im je „oteo novce“

Privredna istorija SAD poznaje „kraljeve čelika“, „kraljeve petroleja“, „kraljeve industrije automobila“, pa čak i „kraljeve kikirikija“. To su poslovni ljudi koji su akumulirali milionske kapitale u odgovarajućim granama proizvodnje, te tako ostvarili „američki san“ u zemlji velikih mogućnosti, a ona je bila (i možda ostala) magnet za preduzetne duhove iz celog sveta. Istina je da ovim „kraljevima“ mnogi Amerikanci zavide, ali se istovremeno i dive njihovim poslovnim i preduzetničkim sposobnostima, a uzgred su im zahvalni za veliki broj  otvorenih radnih mesta, kao i za desetine puta veći broj radnih mesta u firmama koje se na njihova preduzeća oslanjaju.

 

PRVOBITNA AKUMULACIJA lična je situacija i u mnogim, razvijenim, zemljama Stare Evrope. Ako krenete dalje na istok, ako dođete npr. u Srbiju, možete sresti veoma bogate ljude, ali njih niko neće znati  kao „kraljeve jabuka“ (ako su najveći proizvođači i izvoznici jabuka) ili kao „kraljeve krompira“ (ako su možda najveći proizvođači krompira). Oni su, u svojoj domovini, prepoznati kao „tajkuni“, kao „špekulanti“ (u žargonu „muljare“) i posluju pod budnim okom radoznalih lidera političkih stranaka, državnih i stranačkih policija, stranačkih „novinara istraživača“, stranačkih „reketaša“, pa i zaštićenih svedoka, kojima nijedna politička partija ne oskudeva.

Neko će, možda, biti preneražen ovim saznanjem, ali za dobre poznavaoce mehanizma prvobitne akumulacije kapitala, u Srbiji (i regionu) događa se baš ono što se u razvijenijim zemljama događalo davno, pre više od jednog i po veka, i mnogo ranije. Ogromni kapitali su nastajali najčešće velikom brzinom i u najsurovijim uslovima otimačina i podvala, suprotno rasprostranjenoj zabludi o postepenom (poštenom) bogaćenju kroz niz generacija, koje uvećavaju porodični kapital.

Nećete verovati, ali i tamo je, osim oduševljenih obožavalaca, bilo onih koji, i pored protestantskog mentalnog sklopa, nisu pokazivali divljenje prema novoformiranim bogatašima. Tako, npr, u svojoj autobiografiji Dejvid Rokfeler piše o svom dedi: „Znao sam ga kao ‚dedu‘, a ne kao ‚barona lopova‘, ili ‚velikog filantropa‘, kako ga opisuju istorijske knjige“…

 

[restrictedarea]

 

STRANCI SU NAJBOLJI  Istina je da su tranzicioni tajkuni i sami doprineli svojoj lošoj reputaciji. Gotovo da su svi listom bili nosioci i promotori pogrešnog uverenja da je tržišna utakmica „igra sa nultom sumom“, tj. da, dok društvo i država ne budu opljačkani, privatni kapitali ne mogu da se značajnije uvećaju. Ovu predrasudu, nažalost, neguju i široki slojevi građanstva, tako da svakog domaćeg „bogatuna“, osim estradnih zvezda i prebogatih sportista (fudbalera) tretiraju kao lopova koji im je „oteo novce“. S druge strane, tajkuni su uvereni da njihove interese najbolje štiti evroatlantska zajednica (a ne sopstvena država) pa se u svakoj kriznoj situaciji okreću protiv interesa sopstvene zemlje i naroda (kao npr. sada u Rusiji).

U SAD i Zapadnoj Evropi, međutim, opšta uverenja su potpuno suprotna. Iako su kapitalisti zapadnog sveta (naročito u 18. i 19. veku) žestoko cedili profit iz svojih proletera i halapljivo grabili najveći deo novostvorenog bogatstva, ipak je javno mnjenje bilo svesno da su njihova preduzeća značajno povećavala društveni proizvod i zaposlenost. Zajedno sa bogatstvima kapitalista, velikom brzinom raslo je i društveno bogatstvo (iako je bilo nepravedno raspodeljeno) koje se, osim u kolonijama, nije odlivalo iz zemlje. Ovo, međutim, ne važi za slučaj država „sa periferije“, pa ni za države u tranziciji.

U tzv. „banana-zemljama“ bogatstva su se, oduvek, dobrim delom odlivala ka metropolama, a ono što ostane akumuliralo se u rukama ljudi spremnih da, kao domaće poslovođe inostranih gospodara, uz odgovarajuću naknadu, stave na raspolaganje tržišta i druge resurse svojih zemalja stranom kapitalu. Lako ćete razumeti ovaj „model“, pošto se odvija pred našim očima – i ne samo u Srbiji. Lavovski deo profita se odliva u inostranstvo, a manji deo se raspodeljuje među domaćim „poslovođama“, probranim evroatlantskim aktivistima, kojima to omogućava da žive kao sav normalan svet, pa i mnogo bolje.

 

DOVOĐENJE INVESTITORA Najvažniji zadatak evroatlantskih aktivista jeste da nas ubede kako je najpametnije sve resurse prodati ili ustupiti zapadnim investitorima, koji će njima upravljati efikasnije od nas samih.  Ko ne veruje, neka pogleda kako funkcionišu korporacije u Velikoj Britaniji, SAD-u, Nemačkoj ili Norveškoj, gde su se menadžeri i milijarderi (sme li se reći tajkuni?) pokazali kao sjajni upravljači, istina, na svom terenu. Čini mi se, međutim, da bi bilo mudrije pogledati kako izgledaju zemlje kojima su evroatlantski prijatelji oteli resurse i nakalemili svoje „vrednosti“ (i upravu) pa onda suditi o tome da li su oni „bolji upravljači“ i sa stanovišta domicilnog stanovništva (npr. Južna i Srednja Amerika, Afrika, Irak, Avganistan, Pakistan i tranzicione zemlje Istočne Evrope).

Uzgred, možda ste primetili da u zapadnim zemljama strane investitore niko ne ubraja u „najbolje“, iako je razvoj SAD (na primer) poduprt ogromnim finansijskim prilivima iz Kine, Rusije, a i mnogih drugih, mnogo manje razvijenih zemalja.

Pa, pošto su „stranci najbolji“, naši lideri imaju prioritetni zadatak da ih „dovedu“ na domaće (nesrećne) prostore.

U ekonomskoj struci (i nauci) široko je rasprostranjeno uverenje, gotovo doktrinarni stav, da investitori i poslovni ljudi, svetski i domaći, najbolje znaju šta je njihov interes, pa nema potrebe da ih neko nagovara da investiraju u zemlji u kojoj je poslovni ambijent dobar, svojina sigurna, ugovor poštovan, a posao isplativ. Ali kada ovi uslovi ne postoje, onda im je potrebna „zaštita“ u obliku monopolskog položaja, ili drugih pogodnosti koje mogu da im obezbede politički lideri u „banana-državama“: besplatno korišćenje prostora, infrastrukture, kao i subvencije raznih vrsta. Nevolja je što davanje pogodnosti jednima odvraća sve ostale od ulaganja (nedovedene, tj. nezaštićene). Problem se može uvrstiti u poglavlje o istiskivanju investicija, a takvo poglavlje postoji u svakom dobrom uvodnom udžbeniku ekonomije.

 

KORUPCIJA Ostaje, naravno, nerešeno još jedno pitanje: ko tu koga korumpira? Javno mnjenje je ubeđeno da naši inteligentni i lukavi lideri uspevaju da korumpiraju strane investitore da, iako su u Srbiji uslovi za ulaganja nepodnošljivi, ipak svoj novac ulože ovde. Ali nevaljali opozicionari, koji će u nekoj daljoj (ili bližoj) budućnosti preuzeti sudsku, izvršnu i zakonodavnu vlast, veruju da inostrani investitori korumpiraju domaće lidere da im daju, na račun poreskih obveznika, brojne privilegije, ali i da sami učestvuju (tajno) u podeli plena. Profesionalna sudbina bivših funkcionera, po napuštanju liderskih pozicija, snažno podupire ovakva uverenja (Đelić, Dinkić itd.)

Danas najzaslužniji za „dovođenje investitora“ lako mogu postati, opravdano ili ne, ciljevi divljih medijskih hajki u budućnosti. Ljudi na vlasti možda računaju na lojalnost medija, koji im se u ovom trenutku tako revnosno podastiru pod noge, ali iskustvo i zdrav razum nalažu da se u tu lojalnost niko ne sme pouzdati.

 

[/restrictedarea]