Kome zvone zvona u Havani

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Pedeset godina američkog pritiska da se Kuba „pripitomi“, izoluje i uđe u njihovu orbitu – politika čije su opelo u sredu oglasila havanska zvona

Prošle srede Havanom su zazvonila sva crkvena zvona da oglase „istorijski događaj“ – početak kraja poluvekovnog američkog mrcvarenja kubanskog naroda, političkog, ekonomskog i svakog drugog. Dok su tamo odjekivala zvona, u Vašingtonu je predsednik Barak Obama objavljivao panegirik (faktičkom) porazu jedne politike kojoj je trebalo pedeset godina da spozna svu svoju uzaludnost.

Dogovor da se okrene list – što je Havana tražila od početka šezdesetih godina prošlog veka, a Vašington uporno ignorisao – utanačen je za samo 45 minuta telefonskog razgovora između Baraka Obame i kubanskog lidera Raula Kastra. Dokle će Obamin gambit u realnom životu da dobaci, ostaje široko otvoreno pitanje, ali je već belodano da je 50 godina američkog pritiska da se Kuba „pripitomi“, izoluje i uđe u njihovu orbitu bila politika čije su opelo u sredu oglasila havanska zvona…

VATIKANSKA ZASLUGA Istina, ni ovaj put u Vašingtonu se ne objavljuje poraz nego, naprotiv, da je poražena i slomljena Kastrova –Fidelova i Raulova – politika otpora neokolonijalnoj politici SAD. Nekako tako Džejms Rubin, podsekretar Stejt departmenta u Klintonovoj administraciji, upravo doživljava i tumači Obamino „istorijsko“ kubansko otvaranje: „Suprotno raširenom mišljenju, sankcije mogu da budu uspešne“, spinuje Rubin poraz američke kubanske politike u nedeljnom izdanju londonskog „Tajmsa“ i za takvu tezu ima argumente: sankcije, kao ove nametnute Kubi, pokazale su se „uspešnim“ drugde u svetu i kao primere navodi Srbiju, Južnu Afriku, Burmu i Libiju. U svim ovim zemljama „međunarodni pritisak je doveo do fundamentalne promene političkog kursa“.

Ma kako da se dalje odvija kubanska saga, zasluga za prvi direktni zvanični kontakt između dve strane pripada Vatikanu, koji je, po većini analiza u Londonu, na vreme „osetio“ da Vašington emituje znake spoznaje o beskorisnosti nastavka dosadašnje politike prema Kubi, nakon što je, od Kastrove revolucije 1959, oprobao sva sredstva, od ekonomske blokade do vojne intervencije u Zalivu svinja.

Londonski „Tajms“, u opširnoj priči o ključnoj ulozi Vatikana u celoj aferi, iznosi da je „detant“ počeo još prilikom posete pape Jovana Pavla Drugog (1988) kada je pontif doputovao na Kubu. Vatikanski „insajderi“ koji su pratili ovu posetu zabeležili su kako je papa Vojtila bio uporan, tokom razgovora (u četiri oka) sa Fidelom Kastrom, u insistiranju da se Kuba „otvori prema svetu“ i za tu priliku rekao kako bi se, ako ga Kastro posluša, „svet otvorio prema Kubi“.

[restrictedarea]

U papinom timu nalazio se i kardinal Horhe Mario Bergoljo, tadašnji arhiepiskop Buenos Airesa, a sadašnji papa Franja.

Paralelno, visoki sveštenici u Vatikanu naglašeno su lobirali kod američkih emisara, prilikom svake njihove posete, da Vašington „relaksira“ ekonomsku blokadu Kube, što je pak bilo sinhrono sa pritiskom Vatikana da Kastro „omekša“ odnose sa „ostatkom sveta“, pri čemu se, pre svega, radilo o Americi.

U ambijentu takve diplomatije, kardinal Ortega, tadašnji katolički sveštenik najvišeg ranga u Havani, minuciozno je izgrađivao lične odnose sa Fidelom Kastrom i njegovim mlađim bratom Raulom. U istom tom kontekstu je i podatak da je kardinal Ortega trebalo da se pre tri godine penzioniše – budući da je već bio ušao u 75. godinu života – ali ga je papa Benedikt XVI zamolio da, upravo zbog Kube, ostane i dalje na dužnosti. Od njega je to, iz istih razloga, kasnije zatražio i aktuelni papa Franja, koji je za njegovog naslednika zatim postavio monsinjora Parolina kao vrhovnika vatikanske spoljne politike. A poverljivi vatikanski izvor preneo je „Tajmsu“ da je Parolin „najbolji sveštenik-diplomata koga sam ikada sreo“.

U svakom slučaju, papa Franja je u jednom trenutku tajnog pregovaranja sa kubanskom vladom odlučio, tvrdi „Tajms“, da je „stvar sa Havanom“ tako uznapredovala da bi on lično trebalo da „uzme stvari u svoje ruke“. To se odigralo nekako baš kada je Barak Obama, prošlog marta, stigao u posetu Vatikanu i bio „očaran“ ličnošću pontifa. U tom pak momentu Parolin je upravo bio preneo papi „proverenu informaciju“, prema kojoj američki predsednik, posle izborne pobede 2012. godine, normalizaciju odnosa sa Kubom vidi kao jedan od prioriteta koji bi mogao da mu osigura „trajno mesto u istoriji“ pošto napusti politiku. I, zaista, za vreme razgovora s papom, Obama se nekoliko puta vraćao na temu Kube, što papi nije promaklo. U saopštenju za medije nakon razgovora, ova latinoamerička zemlja, međutim, nije ni pomenuta – dogovoreno je da do daljnjeg sve ostane u punoj tajnosti.

Pol Voleli u poslednjem „Sandej tajmsu“ tvrdi, na osnovu izvora pri Svetoj stolici, da je Obama u toku razgovora sa papom pokazao jasne znake spremnosti da se „otvori“ prema Havani, ali da je preduslov za to da Kuba oslobodi više godina zatočenog američkog „humanitarnog“ aktivistu Alana Grosa (oslobođen u najnovijem aranžmanu Kastra i Obame).

„Tajms“ dalje navodi da „samo što je Obama otišao iz Vatikana“, papa poziva Ortegu, koji je, posle tog razgovora, uspeo da (u junu) aranžira prve kontakte između Amerikanaca i Kubanaca. Pregovori su, u punoj tajnosti, vođeni u Kanadi.

Ortega je u julu bio poslat u Kanadu i već u jesen papa Franja presavija tabak i piše Kastru i Obami; traži da „preuzmu rizik“, a uzima na sebe da će obe strane da pregovaraju u punoj diskreciji i u „dobroj nameri“. Ta „dobra namera“ znači da će Kastro i Obama „poštovati dogovoreno“.

Vatikanskim diplomatama direktno uključenim u pregovore papa Franja nalaže da „ne oklevaju u preuzimanju rizika“. U oktobru, oba pregovaračka tima idu – tajno – u Vatikan na konačnu rundu pregovora gde se usaglašavaju detalji o razmeni „špijuna“. U svemu aktivno učestvuju Parolin i Ortega. Američka strana prihvata da ukine restrikcije putovanja na Kubu i obavezuje se da će dozvoliti prodaju telekomunikacione opreme Havani, i ukinuti embargo na uvoz kubanskih proizvoda u Ameriku, pre svega šećerne trske. Dve strane se, zatim, obavezuju da će otvoriti puteve za finansijske transakcije između dve zemlje i, na kraju, američka strana pristaje da Kubu skine sa liste zemalja koje „sponzorišu terorizam“.

Ugovor je potpisan posle telefonskog razgovora Kastro – Obama, koji je trajao 45 minuta.

PORAZ VAŠINGTONSKE STRATEGIJE Sporazum je sada krenuo na prvu milju puta od hiljadu milja. Ali, već na prvoj milji je vidno da je, ako u celoj sagi ima pobednika, jedini gubitnik Vašington. Od 1960. godine strategija Vašingtona bila je da Kubu izoluje kao „loš“ primer drugim latinoameričkim zemljama u njihovom otporu prema američkom neokolonijalizmu: „Sve moguće metode treba da se odmah preduzmu kako bi se podrio ekonomski život na Kubi. Moraju da se preduzmu energične, drastične mere koje će da oslabe privredu ove zemlje; mora da se spreči dotok novca i robe, da se smanje plate, da zavlada glad, beznađe i da se izdejstvuje pad režima.“ To je bila konstanta američke politike na Kubi, koju je ovim rečima sumirao 1960. godine Lester Malori, tadašnji podsekretar u Stejt departmentu. Ta politika je, evidentno, omanula, kubanski tigar je platio skupu cenu, ali nije promenio šare. I jedini ustupak koji je Havana napravila u pregovorima bio je pristanak na razmenu američkih špijuna za oslobađanje pet Kubanaca zatočenih u Americi. Već na početku razgovora o normalizaciji, Kastrov stav je bio da će da razgovara o svemu, ali bez ikakvih američkih preduslova.

Ostaje sada da se vidi kako će i u kojoj meri dve strane da izvrše svoj deo obaveza prema Vatikanu i papi. Mada obe strane već oglašavaju pobedu. Obama drži da je kubanskim gambitom osigurao nešto za šta bi istorija trebalo da mu bude zahvalna; Kuba je pak dobila bar obećanje da će početi proces demontiranja poluvekovne izolacije, mrcvarenja i izgladnjavanja kubanskog naroda od komšije od kojeg ga deli samo 90 morskih milja. Papa Franja, koji u septembru planira prvo putovanje u Ameriku, bar je pokazao da preuzimanje rizika u ime Boga i Biblije može da donese i ovozemaljske plodove… Ali, na kraju bilansa, ostaje da politika izolacije, izgladnjavanja, siromašenja i mrcvarenja Kubanaca nije dala rezultat, ali jeste skupo koštala obe strane. Kuba ostaje i dalje „loš primer“ u latinoameričkom prostoru država koje odolevaju aroganciji američke neokolonijalne konkviste.

Uostalom, i Džejms Rubin u londonskom „Tajmsu“ piše da „Bela kuća možda još može da se nada kako će Obamino kubansko otvaranje biti zapisano u istorijskim knjigama u ravni otvaranja prema Iranu ili okončavanja rata u Avganistanu i Iraku“, dok većinski instinkt nezavisnih posmatrača u Londonu sugeriše da ovim potezom Obama neće dodati nikakav novi, lažni sjaj svojoj Nobelovoj nagradi za mir. Niti će pak Vašington uspeti da „iz čeljusti poraza na Kubi iščupa iluziju pobede“.

„Iako je naša politika (prema Kubi) bila bazirana na dobrim namerama, ona nije, ipak, ostvarila naše interese“, objasnio je Obama Amerikancima svoju novu kubansku politiku. Ta „dobra namera“ bila je, inače, da se zatre seme Kastrove revolucije, da se u Havanu vrati američki čovek Fulgensio Batista, a Kuba sačuva u američkoj orbiti. I Obama sada pokušava sa Raulom Kastrom milom, ono što nije sa Fidelom Kastrom uspevalo silom.

[/restrictedarea]