JUBILEJI: 90 godina srpskog radija

Piše Smiljka Isaković

Povodom ove godišnjice, Muzikološki institut Srpske akademije nauka i umetnosti organizovao je trodnevni naučni skup Radio kao stub razvoja srpske i jugoslovenske muzičke kulture i umetnosti

Nikola Tesla je posthumno, posle dugogodišnje parnice, 1943. godine odlukom Vrhovnog suda SAD priznat kao izumitelj radija umesto Markonija, koji je za svoj izum 1909. dobio Nobelovu nagradu. Anegdota kaže da je inženjer Otis Pond svojevremeno rekao Tesli da ga je Markoni nadigrao, a ovaj je odgovorio: „Markoni je dobar momak. Neka nastavi. On trenutno upotrebljava 17 od mojih patenata!“ Kraljevina Srbija je 1912. uvela radio-telegrafiju i pristupila Londonskoj konvenciji o međunarodnom radio-telegrafskom saobraćaju, 1915. godine u ratnim uslovima u Nišu osnovala prvu radio-stanicu za vojne potrebe, a 1924. inženjeri Mihailo Simić i Dobrivoje Petković u radio-telegrafskom centru od 25 kilovata u Rakovici daju dvočasovni program: „koncerte, berzanske izveštaje i ostale vesti“. Odobrenjem redovnog emitovanja programa i određivanjem pretplatničke takse od strane Ministarstva pošta i telegrafa, Radio Beograd postao je jedan od prvih radija koji su 1924. godine otpočeli sa programom.
Povodom ovog jubileja, Muzikološki institut Srpske akademije nauka i umetnosti organizovao je trodnevni naučni skup Radio kao stub razvoja srpske i jugoslovenske muzičke kulture i umetnosti (11–13 decembar). Na njemu su učestvovali zaposleni u Institutu, ali i oni koji su imali veze sa radijskim programima u prošlosti: muzički urednici Radio Beograda, saradnici, zaposleni. Najavljeno „međunarodno učešće“ bilo je mršavo, jer su od četrdesetak izlagača samo tri mogla biti shvaćena kao gosti iz inostranstva (dva iz Ljubljane, jedan uslovno iz Amerike). Raznovrsne teme obrađene su i prezentirane ozbiljno i naučno, što će se tek videti kada izađe postkonferencijski zbornik. Svakako su najinteresantnije prezentacije onih koji su praktičari i uživo oblikuju program Radio Beograda. Jedan od uvodničara, Darinka Simić-Mitrović (Glavni urednik Muzičkog programa Radio Beograda i direktor Muzičke produkcije RTS u penziji) bavila se ulogom radijskih ansambala u izvođenju i snimanju srpske muzike u referatu Quo vadis musica? Darinki Simić-Mitrović hvala i na neprevaziđenoj knjizi Da capo all‘ infinito (1988) spomeniku Simfonijskom orkestru i Horu RTB. Od 1988. do danas niko od naših mnogobrojnih muzikologa nije nastavio njen rad. (I pisac ovih redova sarađivao je svojevremeno kao muzički kritičar sa Drugim programom Radio Beograda. Radiofonični radio, kako ga je prozvao književnik Sveta Lukić, obeležio je svoj prostor emisijama koje su približavale elitnu kulturu svima, posebno u domenu klasične muzike. Za razliku od današnje muzikološke doktrine da ko zna – zna, a ko ne zna, i ne mora da zna.) Posebno zanimljivo bilo je učešće Vladana Radovanovića, našeg prvog i najznačajnijeg višemedijskog umetnika, osnivača i rukovodioca Elektronskog studija Radio Beograda 1972–1999, čiji spot Biografija za jedan minut spada u sam vrh svetske multimedijale.
U okviru skupa promovisana je knjiga Stevan Stojanović Mokranjac (1856–1914) – Inostrane koncertne turneje sa Beogradskim pevačkim društvom (urednik mr Biljana Milanović) u vezi sa projektom Mokranjac u inostranim kontekstima, sa studijama muzikologa iz Nemačke, Rusije, Mađarske, Bugarske, Turske, Grčke, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije. Uloga Mokranjca kao horovođe i njegova gostovanja istaknuti su primer uključivanja muzike u strategije srpske kulturne diplomatije. Predstavljen je i dvostruki kompakt disk Imaginarni muzej Mokranjčevih dela: Snimci svetovne horske muzike (urednik Melita Milin) sa snimcima iz Arhiva Radio Beograda Hora RTB sa legendarnim dirigentima Vukdragovićem, Bajšanskim, Borivojem Simićem, Zlatanom Vaudom i Jaguštom. Knjiga je realizovana u okviru Programa obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije (to su ona ne tako imaginarna sredstva volšebno podeljena odlukom Odbora obeležavanja, koji se raspao pre jubileja – sredstva su podeljena velikom brzinom, a da se i ne zna kome i zašta) uz podršku Ministarstva prosvete i Organizacije muzičkih autora Srbije. Naučni skup je takođe finansijski podržao SOKOJ, isturena ruka Udruženja kompozitora Srbije, kojima pripadaju i svi muzikolozi Srbije.
Ovaj za nas izuzetno važan skup odslušalo je malo, ali odabrano društvo od tridesetak onih koji su stali u salicu sa ogromnim konferencijskim stolom – izlagači, ton-majstori Radio Beograda, zaposleni u Muzikološkom institutu i nekolicina poslovno zainteresovanih muzikologa. Znanje je moć, pa što bismo ga delili sa drugima, a pogotovu ne sa širom javnošću Beograda i Srbije. Toliko o korisnosti Instituta SANU za sve nas.