ICMP: REKOM i njegovi tajanstveni saradnici

Piše Stefan Karganović

„Međunarodna komisija za nestala lica“, ICMP, drastičan je primer korumpiranosti globalnog sistema pomoću kojeg se celom jednom narodu, zbog Srebrenice, imputira genocidna krivica. Haški tribunal i REKOM su sastavne komponente tog sistema

REKOM gospođe Nataše Kandić samo je jedno od brojnih ovaploćenja složenog međunarodnog mehanizma koji se bavi proizvodnjom i nametanjem srpske krivice. „Međunarodna komisija za nestala lica“, poznata po svojoj engleskoj skraćenici ICMP, takođe je važna komponenta u toj igri. Ova formalno „nevladina organizacija“ osnovana je 1996. pod vrlo interesantnim okolnostima. „Kumovao“ je lično Bil Klinton, a predsednike ove organizacije imenuje Stejt department. Jedan od njenih rukovodilaca je bio Srbima poznati i izrazito nenaklonjeni bivši senator Bob Dol.

Koja je uloga ICMP-a? Jednostavno, da političke presude Haškog tribunala i propagandne krilatice gospođe Nataše Kandić i njoj sličnih terenskih „operativaca“ zaogrne simulakrumom naučne utemeljenosti i objektivnosti. Od ICMP-a, „NVO“ agitatori, a to se odnosi u prvom redu na one koji se bave Srebrenicom, dobijaju kvazinaučnu argumentaciju kojom vešto barataju da zasene prostotu.

TAJANSTVENA FORENZIKA Forenzički podaci su praktično jedini raspoloživi materijalni dokaz o tome šta se u julu 1995. dogodilo u Srebrenici. Onaj ko navedeni materijal kontroliše i tumači javnosti u velikoj meri kontroliše diskurs o Srebrenici. To je razlog zašto ICMP grčevito insistira na neprikosnovenom monopolu nad svim forenzičkim istraživanjima u ovoj sferi i zato se sve njegove aktivnosti na području Srebrenice odvijaju u atmosferi hermetičke tajanstvenosti. U poslovni deo glavne laboratorije, koja se nalazi u Tuzli, gde se podaci „kuvaju“ i „obrađuju“, nijedan predstavnik javnosti, medija ili stručnih organizacija nikada nije prodro. Forenzički tim koji su 1943. godine Nemci sastavili da istraži masovne grobnice u Kaćinu u svom radu je bio za nekoliko nijansi heterogeniji i otvoreniji od ekipe ICMP-a koja se bavi Srebrenicom.

Srebrenica uistinu jeste glavni zadatak kojim se ICMP bavi. Intervencije na drugim područjima su čisto kozmetičke prirode da bi se stvorio utisak univerzalnosti i, pored toga, da bi se neutralisala primedba da je ova organizacija osnovana namenski, za proizvodnju dokaznog materijala sa etničkim predznakom. Drugim rečima, sa jednostranim naglaskom na krivici Srba.

[restrictedarea]

Pitanja koja bi se mogla postaviti o ustrojstvu i radu ove organizacije su brojna. Prema londonskom „Fajnenšel tajmsu“ (11. decembar 2007.) godišnji budžet ICMP-a, u iznosu od 9,6 miliona dolara, popunjava se dobrotom „međunarodnih donatorskih agencija iz SAD, Velike Britanije, Holandije, SR Nemačke i Kanade“. A 26. novembra ove godine, kako saznajemo iz saopštenja samog ICMP-a postavljenog na njegovoj internet prezentaciji, „ICMP je, kao i prethodnih godina, od vlade Republike Turske dobio grant od $200.000  u okviru sredstava namenjenih za rad u Bosni i Hercegovini i drugim područjima“. Kao što bi rekao kapetan Rejno u filmu „Kazablanka“, tu su „all the usual suspects“, što svakako garantuje „strogu objektivnost“.

Čak i u malo verovatnom slučaju da strani donatori ne ispostavljaju neka posebna očekivanja, „Fajnenšel tajms“ (koji je inače pun pohvala da se „ICMP pretvorio u najbolju i najveću organizaciju na svetu za saniranje posledica rata“) obaveštava nas da se „93 odsto osoblja sastoji od bosanskih muslimana“. Ubedljiviji dokaz o objektivnosti ove ustanove jedva da je zamisliv.

Od 2002. godine, ICMP je udružio snage sa „Komisijom za nestala lica BiH“. Od povlačenja sa terena forenzičkih timova Haškog tužilaštva godinu dana pre toga, sva istraživanja u vezi sa Srebrenicom (ekshumacije grobnica, obrada i skladištenje posmrtnih ostataka, DNK uparivanje itd.) nalaze se isključivo u nadležnosti ove dve organizacije, koje sarađuju kao dobro uigrana ekipa, povezana istovetnom agendom. Mimo njih niko nema pristupa ovom važnom i informativnom materijalu, čiji bi transparentan i profesionalan tretman nesumnjivo bio od ogromne koristi da se srebrenički događaji iz jula 1995. najzad razjasne. Razume se, kada su na delu sistematske zloupotrebe i podaci se predstavljaju manipulativno, efekat je suprotan: umesto pouzdanih uvida proizvode se obmanjivački utisci, a javnosti se sugerišu zaključci koji su potpuno izvitopereni.

DNK MANIPULACIJE Ako je zadatak ICMP-a ciljano stvaranje i propagandna eksploatacija lažne slike o Srebrenici, uspeh je u velikoj meri postignut, bar što se tiče navodnih DNK dokaza o broju srebreničkih žrtava.

Između 1996. i 2001. otkopavanja masovnih grobnica za koje se smatralo da su u vezi sa pogubljenjima u Srebrenici vršile su forenzičke ekipe Haškog tužilaštva. Njihov rad je po mnogo čemu bio model i za potonju delatnost ICMP-a od 2002. naovamo: gvozdena kontrola nad ekshumiranim materijalom i nereprezentativan kadrovski sastav stručnih ekipa, pretežno iz prozapadnih ili lako podmitljivih siromašnih zemalja trećeg sveta. Značajan izuzetak u odnosu na prethodnu praksu je profesionalna konvencija, koje su se forenzičari Haškog tužilaštva koliko-toliko držali, ali nju je ICMP ukinuo čim je preuzeo posao na terenu. Naime, forenzičari Tužilaštva su za sobom ostavili često manjkave, ali ipak vrlo detaljne i informativne autopsijske izveštaje za svaki obrađeni „slučaj“, iz čega je uglavnom bilo moguće izvoditi zaključke o ključnim odrednicama kao što su vreme, način i uzrok smrti. Analizom oko 3.500 njihovih autopsijskih izveštaja moglo se zaključiti, na primer, da forenzičari Tribunala nisu uspeli da ustanove uzrok smrti u oko 44 odsto srebreničkih slučajeva koje su ispitali, što je vrlo porazno kada je reč o streljanju, po prekom postupku, 8 000 ratnih zarobljenika. Još poraznije, suprotno logičnom očekivanju, preostali autopsijski izveštaji pružaju izrazito heterogenu sliku obrazaca ranjavanja, gde su povrede od mina, šrapnela i artiljerijskih oruđa skoro isto tako brojne kao od metka, a jedino ove poslednje mogu se smatrati konzistentnim sa streljanjem. Najzad, pri takvoj raznovrsnosti povreda, uparivanjem butnih kostiju u autopsijskim izveštajima za masovne grobnice u Srebrenici utvrđeno je prisustvo ukupno oko 1 920 streljanih i poginulih u borbenim dejstvima. To je mnogo ispod unapred određene cifre od 8 000 po prekom postupku navodno streljanih žrtava genocida.

To ukazuje na nekoliko stvari koje su se dogodile otkako su se 2001. godine stručnjaci Tužilaštva povukli, kada je ICMP od njih aktivno preuzeo terenski rad u vezi sa Srebrenicom. Pre svega, ICMP je bez objašnjenja izbacio praksu sastavljanja propisnih autopsijskih izveštaja. Time se prikriva stanje ekshumiranih posmrtnih ostataka i znatno otežava izvođenje krivičnopravno relevantnih zaključaka. Tvrdnje o vremenu, načinu i uzroku smrti – što uglavnom definiše razliku između ratnog zločina i pogibije u borbenim dejstvima – od sada se moraju primati na reč predstavnika ICMP-a, bez uvida u podatke na kojima se navodno temelje. Zatim, predstavnici ICMP-a su radikalno proširili svoje polje delatnosti, tako da on sada obuhvata sva nalazišta posmrtnih ostataka na širem području Srebrenice, ne trudeći se, pri tome, da prave razliku između grobnica gde su mogle biti ukopane žrtve streljanja i grobnica duž putanje proboja 28. divizije Armije BiH, gde se pretežno nalaze poginuli u borbama sa VRS. Najzad, uz velike fanfare prešlo se na novu metodologiju namicanja čarobne cifre od 8 000 – pomoću uparivanja DNK uzoraka ekshumiranih pojedinaca i članova njihovih porodica. Grobnice sa posmrtnim ostacima poginulih, koje nemaju veze sa ratnim zločinom, sada služe kao nepresušni majdan „žrtava genocida“, čiji se posmrtni ostaci svakog 11. jula, u medijski dramatičnim dozama od po nekoliko stotina, ceremonijalno sahranjuju u Memorijalnom centru u Potočarima.

Naučno pokriće za ovu optičku varku koja produžava život srebreničkom mitu jeste navodno uspešno korišćenje DNK tehnologije za identifikovanje žrtava. Međutim, prvi problem sa time je da DNK ne može da odgovori na pitanja o vremenu, načinu i uzroku smrti, bez čega je izvođenje zaključka o tome da li se uopšte radi o nasilnoj smrti, da ne govorimo o distinkciji između streljanja ratnih zarobljenika i pogibije u borbenim dejstvima – nemoguće. Priklješten unakrsnim ispitivanjem na glavnom pretresu u predmetu Radovana Karadžića 22. marta 2012, Tomas Parsons, direktor forenzičkih studija u ICMP-u, priznao je da DNK analiza ne pruža nikakve informacije o okolnostima smrti i da nije u stanju da razlikuje osobe ubijene na protivpravni način od onih koje su poginule u borbi. To DNK čini irelevantnim za utvrđivanje neposredne krivične odgovornosti u predmetu kao što je Srebrenica.

Međutim, pošto u radu ICMP-a ništa nije jasno i transparentno, ni ove „identifikacije“ to nisu, bez obzira na koga se odnosile. Poimeničnog spiska navodno identifikovanih osoba – nema. Postoji samo broj od oko 6 600, za koji ICMP tvrdi da predstavlja ukupna nestala lica čiji je identitet navodno utvrđen uparivanjem DNK uzoraka, a koju Haški tribunal, na osnovu puke tvrdnje, implicitno prihvata kao poimence utvrđeni broj streljanih. Ako takav spisak imena zaista postoji, niko ga nije video niti utvrdio njegovo poreklo.

Svaki pokušaj provere se susreće sa neprobojnim barijerama, koje sinhronizovano postavljaju ICMP, Tužilaštvo i raspravna veća Haškog tribunala. Karadžićev zahtev da mu se dostave svi biološki uzorci 6600 navodno identifikovanih osoba čija mu se smrt stavlja na teret da bi se rezultati uparivanja mogli proveriti u nezavisnoj laboratoriji – glatko je odbijen. Nevešta motivacija Veća je bila „privatnost“ žrtava i članova njihovih porodica. Karadžićeva odbrana je zato bila prinuđena da umesto uzaludne bitke za ostvarenje svog apsolutnog procesnog prava prihvati kompromis da dobije svega 300 nasumice odabranih uzoraka, što je oko pet odsto od ukupnog broja navodnih identifikacija. Na kraju ove šarade, odbrana uz razne izgovore nije dobila ni toliko već je morala da se zadovolji znatno manjim brojem od 150 uzoraka, za koje je Veće nonšalantno izjavilo da je u kohorti od

6 600 dovoljno, pošto predstavljaju „reprezentativnu cifru prihvatljivih razmera“. Što se preostalih uzoraka tiče, Veće se farisejski ogradilo uslovljavanjem da ih Karadžić može dobiti, ali samo ako prethodno obezbedi pismenu saglasnost svake od porodica navodnih žrtava.

RAD BEZ SERTIFIKATA Štaviše, izgleda da je, na planu profesionalnih sertifikata koji su neophodni za rad, status ove organizacije zabrinjavajuće nejasan. Dugi niz godina polazilo se od prećutne pretpostavke da su sve dozvole uredne i niko o tome nije postavljao nezgodna pitanja. Međutim, na uzgredni upit odbrane u predmetu Popović 1. februara 2008. kakvim sertifikatom za rad ICMP raspolaže, budući pod zakletvom, već pomenuti Tomas Parsons morao je da prizna da je ICMP tek u oktobru 2007. godine od „Gednapa“, međunarodnog tela koje DNK laboratorijama odobrava rad, dobio neophodnu akreditaciju. Znači, ICMP je najmanje pet godina pre toga radio bez profesionalne akreditacije i za to vreme izvršio nekoliko hiljada „divljih“ uparivanja DNK uzoraka. Međutim, u blagonaklonom ambijentu Haškog tribunala i rezultati ostvareni pod takvim okolnostima u nekoliko srebreničkih predmeta bili su prihvaćeni kao verodostojna dokazna građa i materijalno su uticali na presude.

Međutim, ni to nije sve. Proverom kod „Gednapa“ ustanovljena je šokantna činjenica da čak ni pod zakletvom predstavnik ICMP-a o ovom pitanju nije dao nedvosmisleno pošten iskaz. Prof. Bernt Brinkman, tadašnji rukovodilac „Gednapa“, potvrdio je da se akreditacija izdaje samo posle inspekcije prostorija laboratorije koja je zahteva. Nakon obavljene inspekcije, u ovom slučaju su stvarno akreditovani samo manje značajni objekti ICMP-a, koji se nalaze u Sarajevu i Banjaluci, ali glavna laboratorija u Tuzli, gde se obavlja najvažniji deo posla, inspektorima je ostala nedostupna. Ni dan-danas ona nije akreditovana da se bavi DNK poslovima.

Haški tribunal blokira proveru rezultata rada jedne suštinski neakreditovane forenzičke laboratorije, ali te rezultate revnosno koristi u izricanju svojih presuda. Satelitske organizacije, kao REKOM gospođe Nataše Kandić, pozivaju se na njih u svojoj propagandi, koja je prerušena kao pisanje objektivne istorije sukoba devedesetih godina.

„Međunarodna komisija za nestala lica“, poznata takođe po svom engleskom akronimu ICMP, drastičan je primer korumpiranosti globalnog sistema pomoću kojeg se montira politički korektna stvarnost, a celom jednom narodu se lomi kičma imputiranjem genocidne krivice. Haški tribunal i REKOM su sastavne komponente tog sistema. Oni parazitiraju na varljivim i neproverljivim nalazima jedne pseudoprofesionalne ustanove, koji se neupućenima lažno predočavaju kao propisno ustanovljene naučne činjenice.

[/restrictedarea]