Evropska igra na Temzi

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Velika Britanija ima predsednika vlade Dejvida Kamerona smeštenog negde između evroskepse i evrofilije; predsednik vlade ima koalicionog partnera, liberale – osvedočene evrofile, a svi zajedno imaju elektorat većinski opredeljen za napuštanje Evropske unije

Iznad cele ove kontradikcije nadvilo se 10 miliona stanovnika Londona, koji su za jednu opciju ako Kameron ispuni obećano a nemoguće, i za drugu, ako ne ispuni obećanje. A obećao je da će ostati u Uniji samo ako je pre toga promeni „iz temelja“.

Zima britanskog nezadovoljstva Kameronovom evropskom politikom uveliko je već sišla na Temzu. Sve upućuje na to da predsednik vlade neće moći još dugo da pali antievropski migavac, a da istovremeno skreće u proevropski pravac.

Vidno nervozni premijer je prošle sedmice konačno ušao, bar na javnoj sceni, u sudar sa Evropskom unijom gledajući kako mu evroskeptični elektorat i evrofobična, sve popularnija Nezavisna partija Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP) tutnje iza leđa i pripremaju dramu na parlamentarnim izborima iduće godine.

Rastuća popularnost UKIP isterala je Kamerona na vetrometinu i traži od njega da bez „ako“ i „ali“ Britaniju izvede iz EU, ovakve kakva je sada. Trenutna ključna tema predizborne Britanije je imigracija iz zemalja Unije.

Da bi, pre svega, sprečio dalje osipanje ljudstva među svojim konzervativcima, ali i u vrhu partije odakle su već dva prvaka prebegla u UKIP Najdžela Faradža, Kameron je prošle sedmice u dugo najavljivanom govoru o daljoj budućnosti Britanije u Evropskoj uniji izašao, za početak, sa predlogom paketa o rešavanju pitanja imigracije, što se može smatrati poklonom Najdželu Faradžu.

Govor u Stafordu došao je posle obećanja da će Britance izvesti na referendum o daljem ostanku u EU ili izlasku iz nje, ali da će to da učini tek kada pokuša u pregovorima sa Unijom da izdejstvuje „temeljne promene“ odnosa London − Brisel.

U Stafordu je premijer konačno priznao ono što je svima bilo već jasno − da bi „temeljne promene“ zahtevale pristanak svih 27 članica Unije, što je projekat koji se graniči s fantastikom.

Staford je došao, takođe, posle premijerovog obećanja da će migraciju „Evropljana“ na Ostrvo skresati na 100 hiljada godišnje. Do tada je u toku godine ulazilo 260 000 ljudi, koji su sve više, kao jeftina radna snaga, ostavljali britanske građane bez posla.

[restrictedarea]

Paket panike I Kameron sada kreće sa svojim „paketom panike“: ne može da zabrani slobodan ulazak ljudi iz zemalja EU na Ostrvo, jer je slobodno kretanje Sveto pismo Unije, ali može da im „oteža život“ ili, kako kaže Kventin Lets u Mejlu, da im ogadi Britaniju pre nego što krenu na put preko Kanala.

Evo kako to zamišlja britanski premijer:

Imigrant iz EU neće moći četiri godine nakon ulaska u Britaniju da uživa bilo kakve poreske i druge olakšice − pomoć koju su do sada dobijali.

Ako došljak u roku od šest meseci ne pronađe posao, biće odmah deportovan.

Imigrantu će biti zabranjeno da, u periodu koji još nije definitivno određen, dovede i porodicu na Ostrvo.

Kameron predviđa zabranu ulaska u Britaniju za imigrante iz novoprimljenih EU zemalja sve dok njihove ekonomije „ne budu saobražene našoj“!

Kritičari Kameronove evropske politike, koja je i dalje „i hoću i neću“, slažu se da „paket panike“ neće doprineti rešavanju britanskog problema sa emigrantima iz prostog razloga što većina njih ne dolazi da „gluvari“ na Ostrvu i uživa socijalna davanja, nego da radi za nadnice i plate kakve ni izdaleka ne mogu da imaju u svojim domicilnim zemljama, na primer, u Rumuniji, Bugarskoj, Poljskoj, Grčkoj, baltičkim zemljama, pa i Portugaliji.

Dejvid Kameron je, pre nego što je izašao sa planom „novih odnosa“ sa Briselom, telefonirao Angeli Merkel i Žan-Klodu Junkeru i obavestio ih šta se sprema da učini i „čime im preti“. Ceo paket nosi na sastanak Saveta ministara EU idućeg meseca.

„Sa njima ću da pregovaram o reformisanju Unije i o novim odnosima Londona sa Briselom. Ukoliko uspem, agitovaću u kampanji na referendumu za ostanak Britanije u EU“, poručio je premijer u Stafordu, ali je odmah dodao ono što će da godi uhu Najdžela Faradža i većinski evroskeptičnoj zemlji. „Ako se u Briselu ogluše o našu zabrinutost, ja onda ništa ne isključujem.“ Ovo u prevodu znači da će se zalagati za izlazak Britanije iz EU na referendumu koji je obećao Britancima do 2017. godine. Ovo, naravno, podrazumeva još jedno „ali“, a to je da pobedi na parlamentarnim izborima iduće godine, što je pak sve manje izgledno ako je suditi po istraživanjima javnog mnjenja i sve većoj popularnosti Najdžela Faradža.

Iz Evropske unije već je stigla poruka da će Kameronove pretnje „proučiti smireno i pažljivo“, a Nik Klejg, lider Liberalne partije, koalicionog partnera u Kameronovoj vladi, i žestoki evrofanatik, nastojeći da ne uđe u direktni sukob na javnoj sceni i sačuva ionako klimavu koalicionu vladu, izražava samo „nevericu“ da će članice Unije „potpisati svaku tačku i zapetu“ iz projekta preuređenja odnosa sa Briselom.

Izlazak na čistinu Kameronovo „hoću − neću“, „hoću, ako“ i „hoću, ukoliko“ sada je konačno prisiljeno da izađe na čistinu. Opsežno istraživanje u Ivning standardu jasno pokazuje da premijerovo hazardiranje sa temom Evropske unije preti da mu se obije o glavu na sledećim izborima.

Ono, istovremeno, otkriva zanimljivu panoramu. Standard je glasilo Londona i o Londonu, pa je prirodno da se posebno bavi raspoloženjem birača u metropoli, koja pak ima više od deset miliona duša. Standard nalazi da većina žitelja Londona podržava ostanak u Uniji, ali u isto vreme, ukoliko Kameron temeljito ne preuredi odnose Britanije sa Briselom, ta većina glasala bi za odlazak iz Unije. Treba, međutim, imati u vidu da ogroman broj stanovnika Londona predstavljaju stranci, naturalizovani Britanci i posebno došljaci iz prekomorskih kolonija. Sa takvim profilom stanovništva London tradicionalno glasa za članstvo u Evropskoj uniji.

Na pitanje kako će da glasaju na referendumu o daljem članstvu Britanije u EU ako  predsednik vlade ne uspe da je redefiniše, nadmoćna većina je za „baj,baj“ Briselu.

Još jedna zanimljivost − ukoliko bi Kameron izdejstvovao limitiranje broja imigranata iz zemalja EU, 58 odsto žitelja prestonice bi ostalo u Evropi a 25 odsto bi otišlo.

Posmatrači su jedinstveni u oceni da bi ovaj specifični nalaz o stavu Londona prema Briselu trebalo da bude alarm za briselsku centralu. London je oduvek i u svim dosadašnjim istraživanjima slovio za „najevropskiji“ grad u Britaniji. U ostatku zemlje Britanci koji su za izlazak iz Unije, bez „ako“ i „ukoliko“, konstantno su u većini, od 60 do 70 odsto.

Na rubu apsurda je mišljenje većine posmatrača na svim stranama, po kojem je Kameron i sam uveren da Evropi ne može da „promeni šare“. Ali, istovremeno računa da bez velike političke štete ne može da nastavi sa igrom po žici.

„Njegova navodna odlučnost  u kojoj je, međutim, bilo više beznađa, imala je jednu adresu. Ta adresa su razne Merkelove i Olandi, a poruka je bila da je masa došljaka iz EU postala naša predizborna tema broj jedan i zato smo videli kako u Stafordu Kameron steže pesnicu i kaže: ‚Ništa, ponavljam, ništa nije isključeno ako Evropska unija bude ignorisala zabrinutost Ujedinjenog Kraljevstva zbog imigranata‘“, opisuje Lets u Mejlu Kameronov nastup u ovom engleskom gradu. Da bi Brisel bolje čuo poruku, a da bi istovremeno ugodio evroskeptičnoj zemlji, još je pojačao utisak: „Reči znače ono što znače: tetkica je ljuta, tetkica nije zadovoljna“ (engleska fraza).

Računajući da je Kameronov „novogovor“ manje pretnja Uniji nego što zvuči i da je više predizborni materijal u situaciji kada mu rejting opada, u Briselu su uglavnom ostali hladni, izuzev male opomene da je slobodno kretanje ljudi fundament EU. Premijer je u Stafordu zatražio još da se uvedu i drugačija pravila za pristup novih članica Uniji, odnosno da njihove privrede moraju da dostignu određeni nivo pre nego što njihovim građanima bude dozvoljeno slobodno kretanje u EU. Zapretio je da će, dok se taj zahtev ne ispuni, Britanija staviti veto na ulazak ljudi iz tih zemalja: „Mi ćemo zahtevati da se u budućnosti pravilo o slobodi kretanja ne primenjuje na stanovnike ovih zemalja članica sve dok ne postignu određeni nivo ekonomskog razvoja.“

Šta znači „određeni nivo“, niko na Ostrvu zasigurno ne zna. Uostalom, kao što je teško naći odgovor na pitanje − predizborni gambit na stranu − gde je zaista Dejvid Kameron na skali između evrofobije i evrofilije.

[/restrictedarea]