Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Piše Stefan Karganović
Šta kratak pregled „radnih aktivnosti” govori o glavnom tužiocu u Specijalnom sudu pod okriljem EU koji će se baviti navodima Dika Martija o trgovini ljudskim organima na Kosovu
Čini se da imenovanje Dejvida Švendimena (David Schwendiman) na položaj glavnog tužioca u Specijalnom sudu koji će se baviti navodima Dika Martija o trgovini ljudskim organima na Kosovu nije privuklo dovoljno pažnje javnosti. U malobrojnim komentarima uglavnom se isticalo da je novi tužilac Amerikanac i da na toj funkciji nasleđuje drugog Amerikanca. Skoro niko se nije ozbiljnije bavio suštinskim pitanjima koja se odnose na profesionalni profil Dejvida Švendimena, nezavisno od nacionalnosti. Niti se mnogo zalazilo u njegovu donedavnu delatnost na položaju rukovodioca Tužilaštva za ratne zločine Suda BiH u Sarajevu, što je i te kako važno.
POLITIKA IZNAD PROFESIONALIZMA Sa izuzetkom nekoliko godina provedenih na položaju pomoćnika javnog tužioca države Juta – najveći deo profesionalne aktivnosti Dejvida Švendimena odvijao se u okviru raznih saveznih struktura u SAD. Niz godina je služio u pravnom odeljenju pomorskih snaga SAD, a između 1987. i 1998. u državi Juta bio je pomoćnik saveznog javnog tužioca, što je strogo politička funkcija na koju se dolazi postavljenjem iz Vašingtona. U narednim godinama je kao funkcioner Ministarstva pravde SAD obavljao razne zadatke u Bangladešu, Tajlandu i Vijetnamu. Kako još stoji u njegovoj zvaničnoj biografiji, „imao je posebne bezbednosne zadatke u vezi sa Olimpijskim igrama u Atini 2004. i Zimskim olimpijskim igrama u Solt Lejk Sitiju 2002, kao i Olimpijskim igrama u Sidneju, u Australiji, 2000“.
Na jesen 2013. Švendimen je poslat u Avganistan, gde je bio zadužen da istraži volšebni nestanak nekoliko milijardi dolara iz budžeta predviđenog za vođenje ratnih operacija. Jedva da se latio posla u Avganistanu, već je dobio novi raspored – kao tužilac u Specijalnom sudu EU za Kosovo, sa sedištem u Holandiji.
Ovaj kratak pregled radnih aktivnosti nas upozorava na to da u pitanju nije bilo kakav nasumice izabran uspešni pravnik iz, recimo, države Juta, koga šalju na Balkan da pomogne domorocima da efikasnije rešavaju svoje pravosudne probleme. Radi se o osobi koja može da bude vrlo iskusna i stručna, pa čak u određenoj meri i savesna, ali koja, kako bi se u Americi to reklo, „dobro zna odakle dolazi puter koji se na njegov hleb maže“.
Tragovi koje je Švendimen ostavio kao tužilac u Odeljenju za ratne zločine Suda BiH u Sarajevu između 2006. i 2009. snažno potkrepljuju osnovanu sumnju da kad god bi došlo do razmimoilaženja između profesionalne korektnosti i državne politike, Dejvid Švendimen, ne kolebajući se, ustupa prednost ovom drugom.
ZASLUGE TUŽIOCA Globalne statistike vezano za učinak Tužilaštva u Sarajevu, kojem je Švendimen bio na čelu, slikovito odražavaju privrženost njegove kancelarije političkom, za razliku od pravnog koncepta krivičnog gonjenja ratnih zločinaca. Od ukupno 240 optuženih lica, 142 ili 59,17 odsto jesu Srbi. Od 1.469 godina izrečene kazne, 1.142 ili 76,53 odsto otpada na Srbe, po statistikama koje je Republički centar za istraživanje ratnih zločina RS objavio 2012. Politika Švendimenovog Tužilaštva, čija se uspešna primena ogleda u ovim ciframa, možda se ne poklapa u dlaku sa čuvenom izjavom Madlen Olbrajt da je na osnovu satelitskog osmatranja bosanskohercegovačkog prostora utvrđeno da su Srbi počinili 90 odsto ratnih zločina, dok preostali deo ustanovljene odgovornosti snose „drugi“.
U svetlu navedene prakse, ne zvuči preterano prigovor Republike Srpske iznet u odgovoru na izveštaj visokog predstavnika Savetu bezbednosti UN 14. decembra 2009. da se pravosudnim sistemom u BiH manipuliše tako što se selektivno najviše gone građani srpske i u manjoj meri hrvatske nacionalnosti:
„Odluka koju je na samom kraju svoga mandata doneo rukovodilac Odeljenja za ratne zločine u Tužilaštvu BiH Dejvid Švendimen da se obustavi istraga ratnih zločina izvršenih protiv Srba na početku rata – kao Tuzlanska kolona i predmet ‚Bradina‘ – konačno dokazuje da protivustavne pravosudne ustanove na nivou BiH ne služe vladavini prava, već određivanju prirode ratnog sukoba tako što će se optuživati i krivično goniti Srbi i Hrvati.“
Oh, da. Ako se pitate zašto niste čuli da je iko optužen ili osuđen za stradanje skoro sto vojnika JNA koji su 15. maja 1992. bili mučki napadnuti dok su se mirno povlačili iz Tuzle, i zašto odavno nemate vesti o tom gnusnom incidentu – to je zasluga tužioca Dejvida Švendimena.
DRSKI IZAZOV SRPSKIM ŽRTVAMA Na konferenciji za novinare 2008. Švendimen je svečano najavio svoju tužilačku filozofiju koja skoro da je isključivala svaku mogućnost da bi težak zločin kao Tuzlanska kolona mogao biti hladno stavljen ad acta:
„Sve žrtve rata, njihova rodbina i šira javnost neka budu sigurni da Tužilaštvo primenjuje jednake kriterije i po njima vrši odabir predmeta, bez obzira na nacionalnost izvršioca, bili oni Bošnjaci, Hrvati, Srbi ili neki drugi.“ Neki drugi? Na primer, pripadnici oružanih snaga NATO?
Majke pobijenih vojnika iz kolone sigurno će biti impresionirane ovom hrabrom i plemenitom izjavom. Međutim:
„Sve dok podizanje optužnica za ratne zločine zavisi od Dejvida Švendimena“, svojevremeno je ustvrdio Dževad Galijašević, član Ekspertskog tima za borbu protiv terorizma, „nijedan bošnjački general se neće naći na optuženičkoj klupi, bez obzira na dokaze o njegovoj odgovornosti za ratne zločine bošnjačkih snaga protiv srpskog stanovništva“.
Vreme Galijaševića nije opovrglo.
Doduše, Švendimen ima objašnjenje zašto ne stiže da na optuženičku klupu postavi sve koje bi nesumnjivo želeo: „Ima puno toga što nije u našim rukama“, on se vajka, „kao što su smrt potencijalno optuženih i vremešnost i sve gore pamćenje svedoka… Međutim, očekivanje da će osoba ipak odgovarati na neki način nije nerazumna… samo, možda, ne pred krivičnim sudom.“ Onda gde? Na onom svetu?
Kao što se moglo očekivati, besprekorna podudarnost Švendimenovog profesionalnog angažmana i državne politike došla je do punog izražaja u pitanju Srebrenice: „Ako mislite da je jednak broj žrtava Srba i Bošnjaka, onda nemamo o čemu više da razgovaramo.“ („Dnevni avaz“, 1. septembar 2008.)
Ovaj drski i profesionalno neprimereni izazov srpskim žrtvama Srebrenice ujedno odgovara na pitanje, postavljeno na početku, šta se od Dejvida Švendimena može realno očekivati sa njegove nove funkcije tužioca u predmetu trgovine organima na Kosovu.
