Aleksandar Vulin – Moj obračun s njima

Razgovarala Nataša Jovanović 

Spisak medijskih natpisa o životu i radu Aleksandara Vulina za samo nekoliko nedelja poprimio je kolosalne razmere. Zbog takvog kriznog pi-ara, nekada, u nekim drugim okolnostima oglasila bi se i novinarska udruženja, a pao bi i kredibilitet medija koji plasiraju takve tekstove. Ali ne i u slučaju Špringerovih izdanja, dnevnih listova koji uspešno ili manje uspešno, ali tek budno razrađuju saopštenja američke ambasade.

„Dovoljno je pogledati kada napadi na mene počinju, koliko traju i koji mediji služe kao poligon puštanja takvih tekstova. Istraživanje koje imam u rukama najpreciznije govori o čemu je reč. Toga 13. novembra u Boru rekao sam ono što svako zna, a to je da SAD kontrolišu Haški tribunal. Vojislava Šešelja, onoga koga nisu pustili pre četiri godine kada je suđenje završeno, i onoga koga nisu pustili pre godinu dana kada se očekivalo da mogu da ga puste iz humanitarnih razloga, za šta smo mi kao vlada garantovali, pustili su sada sa namerom da destabilizuje situaciju u zemlji, odnosno da posluži kao povod za pritiske na Srbiju. Postavio sam i pitanje šta će biti kada Haški tribunal bude zatražio da ga vratimo i šta će biti kada on ne bude hteo da se preda, a neće hteti da se preda. To je zvučalo kao teorija zavere. Usledila je orkestrirana medijska hajka koja traje i danas. No, pokazalo se, u svakom slovu, svakoj rečenici, svakom zarezu da je sve tačno“, kaže u razgovoru za „Pečat“ Aleksandar Vulin, ministar za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja.

 

Medijski napadi na vas usledili su nakon saopštenja američke ambasade u Beogradu. Šta je toliko neoprostivo u vašoj izjavi?

Postavlja se veliko pitanje zašto ja, koji ne vodim ni vojno ni Ministarstvo inostranih poslova, zaslužujem toliku medijsku pažnju. Objašnjenje je jednostavno: treba pokazati kako prolazi onaj koji se usudi da glasno izgovori da SAD kontrolišu Haški tribunal i da rade na destabilizaciji Srbije. Virus istine treba ubiti. Svesno sam ušao u to. Linč ću preživeti, a da li će oni uspeti da od mene naprave primer šta se sme ili ne sme govoriti, to ćemo videti. Možda ću zvučati neskromno, ali siguran sam da neće.

Rekli ste da je puštanje Šešelja skopčano sa idejom destabilizacije Srbije. Da li to znači da su zapadne države i njihove vođe ipak više zainteresovane za destabilizaciju nego za stabilizaciju na Balkanu?

To je činjenica. Uostalom, tražio sam na sednici vlade da razgovaramo o redefinisanju spoljne politike. Očekujem da će se ta tačka staviti na dnevni red. Do sada, istina, nije bilo prilike, jer smo imali nekoliko značajnih poseta, a i priznaćete, besmisleno je pričati o spoljnim poslovima bez prisustva ministra za spoljne poslove, koji se nije pojavio na nekoliko sednica vlade. Moj zahtev stoji i mislim da je potrebno da napravimo presek, procenu na osnovu svega onoga što nam se dešava kako bismo videli da li negde možemo da zaoštrimo, negde da umekšamo stav. Mislim da je Vučićeva politika striktnog očuvanja samo srpskih interesa dobra, ali ne vidim da bi nam donelo štetu ukoliko bismo se okrenuli iza sebe i videli šta se dešava. Pitao sam i pitam i sada da li ćemo mi za svaki naš napor dobiti kao nagradu pritiske kroz Šešelja ili dronove ili Ramine uvrede? Ako je naš najveći greh Parada u Beogradu, pri čemu smo mi suverena zemlja koja ima pravo da primi i Putina i kineskog premijera, onda tu nešto nije u redu.

[restrictedarea]

Moja pitanja nisu mogla proći bez kazne istih centara koji ipak više vole da kontrolišu celu političku scenu negoli da čuju mišljenje da su srpski interesi iznad stranih.

Da li je opravdana vaša bojazan, kakve su bezbednosne procene u vezi sa pretpostavkom da bi Šešelj mogao da izazove 6. oktobar?

Želim da svi budemo toliko razumni, posebno Šešelj i ljudi koji ga podržavaju, da ne izazivamo nesreće među Srbima. Nadam se da će i Haški tribunal to razumeti, mada, tu mi je nada vrlo slaba, jer oni su njega i poslali sa ciljem da izazove nesreću među Srbima… Bude li nasilja, naši prijatelji u svetu gledaće sa tugom kako Srbi udaraju na Srbe, a naši neprijatelji likovaće nad tom nesrećom. U oba slučaja Srbi će udarati na Srbe, a ja to ne bih želeo da vidim.

Posle tvrdih Šešeljevih izjava, usledio je pokušaj ubistva Beka. Čini se da se stvara atmosfera straha i neizvesnosti. Da li kao političar koji je bio aktivan i pre demokratskog prevrata 2000. godine i za to vreme, možete da prepoznate sličan rukopis?

Dovoljno je pogledati šta se dešava u ostalim zemljama i mesta za nejasnoće biće sve manje. U Mađarskoj su, recimo, bile organizovane demonstracije, navodno zbog poreza na internet. Kada je predsednik mađarske vlade izašao i rekao da se ukida porez, demonstracije su nastavljene s obrazloženjem da je odluka u redu, ali da oni ipak traže smenu vlade. Isto se desilo i u Ukrajini. Danas se više niko ne seća kako su počele demonstracije na Majdanu niti se seća sporazuma koji je Janukovič potpisao sa EU i opozicijom. Takve stvari se tamo gde mogu i kada mogu implementiraju svugde u svetu. Zato Aleksandar Vučić smeta velikom broju zemalja, i zato on smeta Zapadu. Premijer koji ima 50 odsto glasova može da izađe na konferenciju za novinare i kaže Hrvatskoj ono što treba da joj kaže. On isto tako ima dovoljno integriteta da može da kaže da mi nećemo uvesti sankcije Rusiji jer nam takvu odluku diktiraju srpski interesi. Oni bi želeli pak ranjenog premijera, premijera sa 15 ili 12 odsto glasova i premijera kome uvek možete zapretiti novim izborima, onoga koji pred takvom pretnjom pristaje na sve ustupke samo da izbegne izbore. Premijer koji ima 50 odsto glasova može da kaže: Da li je to cena naše nezavisnosti? Idemo sutra na izbore.

Usledili su napadi iz Hrvatske, rezolucija Evropskog parlamenta, pretnje stižu sa svih strana… Čime motivisana je hrvatska vlada krenula u hajku na Šešelja?

Hrvatska je upotrebila Šešelja kako bi skrenula pažnju sa regionalnog Samita 16 premijera i predsednika kineske vlade, koji će se održati u Beogradu. Desilo se da Haški tribunal, koji dva meseca sluša Šešelja kako govori to što govori i izliva svu mržnju ovoga sveta na Vučića i Nikolića i mene, i sve vreme od prvog dana ga sluša kako tvrdi da neće da se preda i da neće da se vrati  dobrovoljno, sada, posle rezolucije EP i stava Hrvatske, kaže: E sada nam ga vratite. Ne bih se začudio da zatraže njegov povratak na dan zakazanog samita. Od Haškog suda ne očekujem niti išta dobro niti išta pametno. Procedura je sledeća: Tužilaštvo koje je pre 10 dana prilikom posete Beogradu reklo da nema primedbi i da nije uložilo žalbu na puštanje Vojislava Šešelja sada odjedanput traži njegov povratak. EP se nije oglašavao ni oko mnogo bitnijih pitanja. Ne sećam se da je donosio rezoluciju o, recimo, predsedniku Miloševiću, a on je vodio državu i bio jedan od najvažnijih faktora u tadašnjoj evropskoj politici… Zašto EP nije napravio istu takvu sednicu kada su razbijali srpske table po Vukovaru? Da li će oni za svaki Tompsonov koncert da naprave po jednu rezoluciju?

Što se razloga Milanovićevog negodovanja tiče, trebalo bi da ih potražimo u činjenici da Hrvatska, koja je pokušavala da dobije ovaj samit, nije uspela u svom naumu, iako ona kao punopravni član EU, ima bolju startnu poziciju. Nije lako priznati da Srbija postaje regionalni značajan faktor, mnogo značajniji u evropskim i svetskim okvirima nego što je bila.

Hoćete da kažete da je samit mera vrednosti neke države?

Samit jeste mera probuđene vrednosti naše države. Prošle godine samit je održan u Rumuniji, zemlji EU. Premijer Kine ovde nije bio decenijama, sada će biti. Takav skup od sahrane maršala Tita nije upriličen. Hrvatska ovim potezom želi da nametne  priču ne o tome ko je došao, već o tome ko je izostao sa skupa, pri čemu bi Milanović ipak morao da objasni svom narodu zašto nije bio na mestu na kojem se odlučuje o 10 milijardi evra. Meni deluje logično da bi trebalo da bude tu i pokuša da dobije nešto za svoj narod, ili da Kinezima ponudi inicijativu da zajedno sa Srbijom izgradi, recimo, krak pruge prema Zagrebu. Ili da se zajedno borimo protiv poplava. Ali čovek ne može da prihvati da je Srbija ta koja je na svetskoj mapi postala veoma značajna.

Hrvatska je tražila da se Srbija ogradi od stavova Vojislava Šešelja. Otkuda to poistovećivanje vlade i pojedinca?

Država Srbija nikada od drugih nije tražila ono što nije spremna sama da uradi. Tražiti od vlade da se ogradi od izjava Vojislava Šešelja, predsednika male vanparlamentarne stranke, isto je što i, recimo, zaključiti da je hrvatska vlada ustaška zato što u Hrvatskoj ima puno ustaša. Naravno tako nešto nama ne pada na pamet. Ili da je Hrvatski sabor, recimo, ustaška bojna zato što se nikada nije ogradio od Tompsona, razbijanja ćiriličkih tabli, ili zato što nikada nije doneo deklaraciju o, recimo, proterivanju Srba iz Hrvatske. Mi nikada nismo pokušali da od Hrvatske napravimo ustašku državu samo zato što tamo ima puno ustaša. Kada sam bio na obeležavanju godišnjice stradalih u Jadovnu, pored jame me je dočekao izaslanik predsednika Republike, izaslanik predsednika Sabora, i to je za mene država, a to  što me je sačekalo i stotinak ustaša koji žale nad činjenicom što ta jama nije do kraja napunjena ne mislim da je odgovornost vrha države. S druge strane, mi moramo da se ograđujemo od svake izjave, i ne bi me iznenadilo da im se u perspektivi ne dopadne i neki moj stav, pa EP poželi da donese rezoluciju o meni, s preporukom mojoj vladi da se ogradi od mog delovanja…

Kako tumačiti činjenicu da smo zapatili neprijatelje na sve strane, pa pored Hrvatske, tu je i Albanija…?

Front je vrlo širok i prilično dobro koordinisan. Kada je Rama bio u Beogradu, bio sam u Preševu, poslom. I tada  je bilo komentara u diplomatskom koru i negodovanja. Da li provokacija može biti prisustvo srpskog ministra u srpskoj opštini? Nije bila provokacija, naravno. Bio sam tu gde sam bio, gospodin Rama je rekao to što je rekao, doživeo je ono što je trebalo da doživi od našeg predsednika vlade, na šta sam iskreno ponosan, i onda se i to ispostavilo kao problem. Rama je pokazao da je provincijalni političar. Susret između premijera Albanije i premijera Srbije čekao se 70 godina, i to nije slučajno. Sedam decenija je dug vremenski period, koji odslikava veoma lošu istoriju između naše zemlje i Albanije. To je istorija obeležena teritorijalnim pretenzijama, nikada sa srpske strane, to je istorija neprijateljstva, dubokog nerazumevanja i skoro paralelnih života.  Prošlo je 70 godina. Premijer Albanije dolazi u istorijsku posetu Beogradu, ali umesto da je napravi istorijskom, on je kao svaki drugi mali, provincijalni politikant uradio nešto za šta je mislio da će mu dobro doći u njegovom biračkom telu. Tako postupa provincijalni političar, a državnik se ponaša kao što se Vučić ponašao. Tu se vidi ta razlika. Dron na utakmici mene nije mnogo iznenadio, jer albanska politika se oduvek vodila na daljinski upravljač.

I albanska štampa vas optužuje za pokušaj provokacije, ali drugim povodom…

U okviru godišnjice obeležavanja Velikog rata i našeg stradanja, bio sam u Parizu, na Tiriju, na groblju srpskih ratnika. Tamo se pored nekih sedam stotina srpskih krstova nalazi i jedan polumesec. Tu je sahranjen Esad-paša Toptani, prvi premijer albanske vlade, čovek koji je bio u potpunom saglasju sa srpskom državom, koji je ratovao sa Srbima, priznat od saveznika za legitimnu vlast u Albaniji, čovek koji nam je izuzetno pomogao prilikom povlačenja srpske vojske i čovek koji je branio srpsku vojsku  od napada pljačkaša. Taj čovek je ljubav prema Srbiji i Srbima platio glavom. Njega je ubio Albanac Avni Rustemi u Parizu. Paša je izabrao da bude sahranjen među Srbima. On je ceo život govorio da su Srbi jedini narod koji prašta svojim neprijateljima, dodao bih, i ne zaboravlja svoje prijatelje. Da li paša treba da ima dostojno mesto u srpskoj istoriji? Mislim da treba, jer reč je o savezničkom komandantu i savezničkom premijeru. Moje polaganje cveća na njegov grob albanska štampa je ocenila kao provokaciju.

Šta za Srbiju znači obustavljanje radova na „Južnom toku“? Koliko ova činjenica umanjuje naš geostrateški značaj, te u kojem prstenu geopolitičkog interesovanja Rusije se u ovom trenutku nalazi Srbija?

Ne mislim da je u pitanju gubitak strateškog značaja. To jeste za nas loša vest, ali ne mogu da se odredim prema onome što sam čuo zato što je predsednik vlade najavio razgovor sa predsednikom Putinom, po povratku iz Njujorka, i očekujem da se tu i tada razjasne stvari. Nije sporno da Rusija ne može da gradi gasovod u vazduhu. Ako Bugarska ne dozvoljava da gasovod prolazi preko njene teritorije, teško da gas može da stigne do nas. Ukoliko zaista ne dođe do realizacije projekta, za nas će to biti ozbiljan gubitak. Za Evropu pak to je katastrofa. Austrija je u ozbiljnom problemu. Ona je bila ta koja je proizvodila cevi za gasovod. Postavlja se pitanje kome će prodavati sada te cevi. Rusima svakako neće. To je već serija ozbiljnih gubitaka. Veliko pitanje je i kakva će biti cenovna politika gasa posle ovoga, jer jedno je kada imate veću ponudu, drugo je kada nemate. Postoji „Severni tok“ između Rusije i Nemačke, ali šta ćemo sa celom južnom Evropom? Koliko godina će ona morati da čeka da bi dobila stabilan izvor gasa? Iz Alžira, odakle? Za tako ambiciozan plan neophodne su decenije.

Da li ćemo ostati slepo crevo na karti Evrope?

Ako gasovod bude išao preko Grčke i Turske, on će opet morati da pređe preko nas. Naša pozicija u tom smislu neće biti izgubljena. Ali ukoliko ne bude „Južnog toka“, naša energetska stabilnost neće biti tako dobra kao što bi inače bila. Posredi je sukob velikih sila, jer Rusija nije donela ovu odluku zbog Bugarske, već zbog Evropske unije, koja je pak rušila ovaj sporazum, ne zbog ličnih interesa, već zbog sukoba Rusije sa Amerikom. U sukobu velikih naš zadatak je da pokušamo da sebi pribavimo bolju poziciju.

Dolazimo do stare teze Balkan balkanskim narodima. Da li je to moguće ako znamo da su balkanski narodi u statusu stalnog nadzora i patronata? Koliki je naš manevarski prostor?

U onoj meri u kojoj se budemo razvijali i uređivali sopstvenu državu, u toj meri ćemo biti nezavisniji i slobodniji. Ako stalno budemo tražili kredite i nekog ko će nam finansirati život, tu nema govora o slobodi. U tom svetlu mi moramo gledati i na mere štednje, ma koliko one bile neprijatne. Alternativa tome je dalje zaduživanje i odlaganje bankrota. Žuti kartel, koji je vladao zemljom svih ovih decenija, u tekovine rada, ne zaboravimo, ubraja i pljačkašku privatizaciju. Da nije toga bilo, mi danas ne bismo imali ovoliki procenat nezaposlenih. Nadam se da će u ovom poslednjem talasu privatizacije − onoga što je ostalo, princip  biti ekonomija. Spremni smo da dajemo subvencije, samo da sačuvamo radnika na poslu.

Da li mi danas možemo da govorimo o nacionalnoj ekonomiji?

Govorim o tome i zbog toga sam bio prilično napadan. Rekao sam da će za mene NIS uvek imati prednost kada kupujem gorivo, i da će  za mene „Telekom“ uvek imati prednost kada moje Ministarstvo sklapa sporazum o kupovini telefona, i da će uvek kada kupujem karte, ispred ostalih avio-kompanija biti „Er Srbija“, kao što će u javnim nabavkama prednost imati osobe sa invaliditetom.

Zar je centre za socijalni rad trebalo da uputimo da kupuju nameštaj u italijanskim prodavnicama? Ne, naravno da ćemo kupiti od invalida. Isto tako, svi su dobili preporuku da kupuju računare, ali od najvećih kompanija koje nude najbolju konfiguraciju, a ne od lokalnih prodavnica. Došli smo u situaciju da PIO fond ne zna ko uplaćuje doprinose, jer Poreska uprava ne može da prebaci podatke Centralnom registru pošto im se ne prepoznaju softveri.

Nacionalna ekonomija, po meni, staje u nekoliko reči: kupuj svoje, i da, proizvodi svoje. Dobar deo stranih investicija koje dolaze ovde dolaze zbog Sporazuma o bescarinskoj trgovini koji mi uživamo sa Rusijom, Kazahstanom i Belorusijom. Strani investitori ne dolaze na tržište od osam, već od 300 miliona. Sposobnom investitoru to znači sve. I to je ta politika nezavisnosti i suvereniteta o kojoj govorimo. To je za mene nacionalna ekonomija.

Kako ste prešli put od ministra koji ne haje za ruinirane socijalne centre do rasipnika koji troši novac za nameštaj?

Na početku mandata trpeo sam kritike kako su socijalni centri propali i mračni, kako se predmeti nalaze po hodnicima i memljivim podrumima, pri čemu nigde nije stajalo da ove centre osniva lokalna samouprava, a ne Ministarstvo koje ima tek toliko ingerencija što brine o njihovim platama i vrši inspekcijski nadzor. Kada smo počeli da rešavamo te probleme, optužili su nas da smo rasipnici, a kao izvor za niz tekstova na tu temu poslužio je  nepotpisani tekst sa društvenih mreža. Mišljenje centara za socijalni rad da im je to zaista potrebno niko nije objavio.

Zaratili ste i sa nevladinim sektorom…

Srbija izdvaja 15 milijardi dinara za NVO, i to je u redu. Ima puno izuzetnih organizacija u oblasti socijalne politike, posebno onih koje rade sa decom ometenom u razvoju, sa invalidima, drže dnevne centre u kojima roditelji mogu da ostave decu ometenu u razvoju i posvete se svojim aktivnostima. No, isto tako postoji čitav jedan klan ljudi koji već decenijama u ovoj zemlji kontroliše sve donacije i sav novac koji dolazi i iz države, i iz pokrajine, i iz lokalne samouprave, i od stranih donatora. Ti ljudi su pomislili da na ovom konkursu neće dobiti ništa.  Neki su bili u pravu, neki nisu, ali njihov strah je bio toliki da nisu mogli da sačekaju da dobiju rešenje, već su odmah pokušali da kriminalizuju konkurs. Naravno, sve ovo traje od dana kada sam rekao da su SAD iskoristile Tribunal za pritisak na Srbiju. Kada sam video u kojem pravcu sve ide, odlučio sam da pozovem državnu revizorsku i budžetsku inspekciju, što su oni nazvali pritiskom na NVO. Onda sam rekao da ne samo da ću stopirati konkurs već ću taj novac proslediti fondu za lečenje naše dece.  E, to je već ocenjeno kao moja samovolja. Pismo gde obrazlažem zašto tražim prenamenu sredstava uputiću ministru finansija i očekujem da me podrži u tome. Ako oni  nisu u stanju da sačekaju nijedno rešenje i ispoštuju zakon, ja ću im izaći u susret, imaćemo opet konkurs iduće godine, a do tada odlazi deci.

Zamerili su vam što ste socijalno ugroženim kategorijama ponudili neku vrstu radne terapije. Kakav odgovor je usledio?

Struka je pozdravila tu ideju, Asocijacija centara za socijalni rad takođe, centri za socijalni rad, dobar deo korisnika socijalne pomoći, lokalna samouprava… Šta ima logičnije nego da radiš za nadoknadu koju dobijaš? Uostalom, do sada su ljudi koji su u sistemu korisnika socijalne pomoći gurani na marginu. Moja ideja je bila da ih vratim u svakodnevni život i dam im priliku da učestvuju u životu svoje zajednice. Zašto sin čoveka koji je nesrećom u stanju socijalne nužde ne bi video oca kako odlazi na neku obavezu? Kod nas je socijalna pomoć počela da se doživljava kao zanimanje, a ne kao stanje. A da li toga ima negde na svetu? Ima, eto baš u toj slavnoj Americi, ima u skandinavskim zemljama. Negde je uslov za dobijanje socijalne pomoći obaveza da prihvatite radnu obavezu. I najbitnije, ova mera se odnosi isključivo na radno sposobne. Ministarstvo koje vodim je nabolje ministarstvo na svetu za onoga koji neće da radi. Treba samo da ćutite i sedite, da vam svi govore kako je nemoguće izlečiti sirotinju, da „ono što nisi započeo ne možeš ni završiti“, a na tebi je da slegneš ramenima. Ne kaže se zalud da u politici što manje radiš, duže traješ. Mnogo radim. Moj prvi sastanak svakog jutra je u pola osam, u kancelariji sam u sedam ujutru, završavam kada završavam. I za to sam trpeo kritike. Kažu, ne prođe dan bez nekog njegovog saopštenja. Jeste, priznajem, nedelja traje sedam dana, i ja radim svaki dan.

Šta je vaše Ministarstvo uradilo za poslednjih šest meseci?

Mnogo, onoliko koliko nije urađeno za prethodnih sedam ili osam godina, kada se odlaganje svake mere pravdalo time da nije politički momenat. Da li možete danas naći ijednu političku partiju koja će na izbore izaći sa sloganom „Vratićemo stari Zakon o radu, a ukinućemo ovaj“? Niko to neće reći. Ni sindikati.  Kada je najavljen Zakon o radu, bilo je da će sa njegovom primenom početi strašna otpuštanja. Jesu li počela? Nisu, čak smo zabeležili veću stopu zapošljavanja nego otpuštanja, povećao se i broj onih koji su prijavljeni na neodređeno vreme… Drugo, samo u industriji fizičko-tehničkog obezbeđenja našli smo 8 000 ljudi koji su radili na ugovor o stručnom usavršavanju.  Posle nekoliko meseci, 23 procenta zaposlenih sa ugovorom o stručnom usavršavanju spustili smo na 0,73 procenta. Inspekcija rada je u odnosu na prošlu godinu za šest meseci uradila 18 odsto više nego tokom cele 2013. Većina radnika ne zna da postoji Agencija za mirno rešavanje sporova. Za ovo vreme Agencija je počela aktivno da  radi i uspela da reši pet štrajkova. Dalje, mi smo se usudili da donesemo, ušli smo u proceduru, Zakon o zaštiti boraca. Ova država se ne stidi svojih boraca. Ponosan sam na njih, oni su stvarali ovu zemlju. Sada donosimo i Zakon o memorijalima, na osnovu kojega će biti isključena mogućnost da svako smišlja gde i kako će podići spomenik. Ušli smo i u proces revizije invalidskih penzija. Mene su upozoravali da to ni slučajno ne radim, jer ulazim u svađu sa 320 hiljada ljudi. Mislite li da su Čume i njemu slični bili oduševljeni što su ostali bez penzija, i to ne zbog para, već zbog uverenja da niko ne sme da se bavi „takvim veličinama“… U planu je i popravljanje gerontoloških centara… Pogledajte koliko se stvari pokrenulo za ovih šest meseci i koliko je unapređen položaj socijalne zaštite, a napominjem, sve sa postojećom količinom novca. U vreme najrigidnije štednje socijalna davanja nisu smanjena ni za jedan jedini dinar, a  na godišnjem nivou to je nekih 140 milijardi dinara. Smanjili smo plate i penzije, ali nismo dečji ni roditeljski dodatak, nismo invalidnine, boračka prava, porodiljske nadoknade. Zahvalan sam predsedniku vlade, koji me je podržao u tome.

Pogledajte drugačiji pristup naše države prema obeležavanju početka Prvog svetskog rata. Mi ne govorimo da je Prvi svetski rat samo neka besmislena klanica, u kojoj su, eto, svi isti. Mi glasno govorimo da ne mogu biti isto oni koji su okupirali Beograd i oni koji su ga oslobodili. Imao sam čast da na Zejtinliku pred savezničkim komandantima kažem da ne mogu da se zakunem da Srbija nikada više neće ratovati, jer nije ona započela ni Prvi, ni Drugi rat, ni ratove 90-ih, ni bombardovanje Srbije. Otuda oni koji su izazvali sve ove ratove moraju da se kunu i zaklinju nad grobovima svojih i naših predaka da neće više ratovati. Mi smo pobedili. Mi smo narod pobednika. Srbija je uvek bila na strani pravde, i nikada nije pogrešila.

Da li ste poneli svoja levičarska uverenja sa sobom na novu funkciju?

Levica je u svakodnevnom životu. Živimo u takvom društvenoistorijskom kontekstu da bez obzira na to što su za mene kolektivni oblici svojine pravedniji, činjenica je da društvena svojina ne može da funkcioniše u blizini privatne. I to ne zato što je društvena svojina neefikasna i spora već zato što je humana i zato što ne odvaja profit, već ga deli onima koji ga stvaraju. Profit ima drugačiji pogled na svet. Mislim da je socijalizam bio bolji i pravedniji, ali mi, nažalost, živimo u kapitalizmu i gledamo da tu spasimo šta se spasti može. Sada nam je potreban mali rad. O tome je pisala Principova generacija. To je svakodnevni rad na poboljšanju položaja svog naroda. To je onda tako bilo. Međutim, Gavrilo i njegova generacija idu na velike događaje. Mi pak moramo da se bavimo malim radom. Moj mali rad je kada uspem u naumu da 30 radnika iz jednog mesta na jugu Srbije poveže svoj staž, ili kada obezbedim iz vanbudžetskih sredstava stipendiju za devojčicu koja nema ruke, ali se upisala na slikarsku akademiju, ili kada gerontološkom centru obezbedim  novi vešeraj. Ja sam na strani onog ko pati. To je moj posao.

Orkestrirana kampanja

Koliko je izjava ministra Aleksandra Vulina da Haški tribunal kontrolišu SAD, koje su oslobodile Vojislava Šešelja kako bi destabilizovale vladu Srbije, uticala na medijsku kampanju, netom pokrenutu protiv njega, svedoče rezultati istraživanja agencije „Ninamedia“. Analiza obuhvata period od četiri nedelje pre i četiri nedelje posle davanja izjave. Od ukupno 87 negativnih priloga koji se odnose na Vulina, u njih 29 je spominjan pre iznošenja sumnji  o namerama SAD, dok se nakon te izjave broj povećava na 58 objava. Zanimljivo je da je najveći broj negativnih natpisa objavio list „Danas“, dok je u „Blicu“ drastično povećan sa tri pre izjave, na 17 negativnih objava posle nje, dok je „Alo“ procenio da je dovoljno osam prema u prethodnom periodu objavljena tek dva negativna teksta.

[restrictedarea]